Poštovani članovi Kongresa Sjedinjenih Američkih Država,
Obraćam vam se kao američki državljanin srpskog porekla koji živi u južnoj Floridi, povodom vanrednih parlamentarnih izbora u Republici Srbiji zakazanih za 25. oktobar 2026. godine. Odluke srpskih vlasti o glasanju državljana Srbije u Sjedinjenim Državama podstakle su me da ukažem ne samo na probleme u ostvarivanju biračkog prava već i na mnogo šire probleme u funkcionisanju demokratskih institucija zemlje u kojoj sam rođen. Ovo pismo i prateći dokument nameravam da dostavim 23. oktobra, pojedinim kongresnim kancelarijama lično, a ostalim primaocima elektronskim putem.
Na prethodnim parlamentarnim izborima građani Srbije u Sjedinjenim Državama glasali su subotom, dan pre glasanja u Srbiji, od sedam ujutru do osam uveče po lokalnom vremenu. Ovoga puta Republička izborna komisija, na predlog Ministarstva spoljnih poslova, odlučila je da se glasanje u inostranstvu organizuje prema vremenu glasanja u Srbiji, umesto prema uobičajenom lokalnom vremenu. To je značilo da se u Vašingtonu, D.C., glasa u nedelju, od dva sata ujutru do tri sata popodne po lokalnom vremenu.
Biračka mesta odobrena su samo u Vašingtonu, Čikagu, Njujorku i Los Anđelesu, dok nisu otvorena u Majamiju, Hjustonu, San Dijegu ili San Francisku. Time je dodatno otežano ostvarivanje biračkog prava građanima koji već moraju da prelaze velike udaljenosti i snose znatne troškove kako bi glasali.
U nedelju uveče, 4. oktobra 2026. godine, iz svog apartmana na Floridi uživo sam pratio sednicu Republičke izborne komisije. Bilo je oko pola osam uveče po istočnoameričkom vremenu, dok je u Srbiji već bio ponedeljak, 5. oktobar, pola dva ujutru. Iako dobro poznajem političke prilike u Srbiji, odluka koju je Komisija donela te večeri potpuno me je zatekla.
Kada je sednica završena, izašao sam ispred apartmana, još uvek pod utiskom donete odluke. Zastao sam i zamislio se. Pogledao sam oko sebe i ugledao palme. Bio sam u Boka Ratonu na Floridi, hiljadama milja daleko od Srbije, u zemlji u kojoj već dvanaest godina živim i čiji sam državljanin. A onda sam pomislio na datum. U Srbiji je već bio 5. oktobar.
Tačno dvadeset šest godina ranije, tog istog dana, bio sam u Beogradu, među građanima koji su branili svoju izbornu volju i učestvovali u događajima koji su doveli do pada režima Slobodana Miloševića. Bio je to dan koji je za mnoge od nas predstavljao pobedu građanske volje i nadu da se za osnovna demokratska prava više nećemo morati boriti na isti način.
A sada, dvadeset šest godina kasnije, na drugom kontinentu, ponovo sam se suočio sa pitanjem za koje sam verovao da je odavno trebalo da pripada prošlosti. Kako je moguće da se i dalje moram boriti za ostvarivanje svog biračkog prava u Srbiji? Nekada sam u Beogradu učestvovao u odbrani izborne volje građana, a sada sam se, kao američki državljanin, ponovo suočio sa odlukama srpskih vlasti koje mi otežavaju da učestvujem u izborima koje organizuje zemlja mog porekla na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država.
Još iste večeri, 4. oktobra po američkom vremenu, obratio sam se članovima Predstavničkog doma i Senata Sjedinjenih Država. Već narednog dana dobio sam odgovore iz nekoliko kongresnih kancelarija. Ohrabren tim odgovorima, odlučio sam da proširim prvobitno obraćanje i objasnim zašto teškoće pri glasanju državljana Srbije u inostranstvu smatram delom mnogo šireg problema. Rad na pratećem dokumentu započeo sam 6. oktobra.
Odluka da napišem širu analizu nije proistekla samo iz tog jednog događaja, već i iz iskustva koje sam sticao tokom više od tri decenije političkog i izbornog angažovanja. Još kao tinejdžer suprotstavljao sam se vlasti Slobodana Miloševića, a 1996. godine, čim sam stekao biračko pravo, prvi put sam učestvovao u nadzoru izbora. Tokom narednih godina bio sam opozicioni aktivista, organizator izbornih kampanja, kandidat i izabrani predstavnik na lokalnom, opštinskom i pokrajinskom nivou. Poslednju javnu funkciju obavljao sam kao poslanik Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine od 2008. do 2012. godine. To iskustvo omogućilo mi je da politički i izborni sistem upoznam i iz opozicije i iz institucija vlasti, uključujući prakse koje se odvijaju izvan zvaničnih procedura.
Iako od 2014. godine živim u Sjedinjenim Američkim Državama, nastavio sam da pratim politička zbivanja u Srbiji i povremeno učestvujem u izbornim procesima, uključujući njihovo neposredno posmatranje i dokumentovanje nepravilnosti. Ta iskustva omogućila su mi da iz prve ruke sagledam kako se izborni procesi odvijaju i sa kakvim se zloupotrebama građani suočavaju. Danas nemam nikakvu političku ni javnu funkciju u Srbiji, niti nameravam da je ponovo obavljam.
Na osnovu više od tri decenije političkog iskustva i istraživanja poslednjih godina, zaključio sam da je Aleksandar Vučić od 2012. godine izgradio sistem u kojem su državne institucije, javni resursi, ekonomska zavisnost građana, mediji i bezbednosni aparat stavljeni u službu očuvanja njegove vlasti. Zabrinjava me način na koji je čitav sistem organizovan i kako se njegovi različiti mehanizmi međusobno dopunjuju i podržavaju. Upravo to sam nastojao da prikažem kroz konkretne primere u dokumentu koji dostavljam članovima Kongresa i široj javnosti u Srbiji.
Iskustvo Srbije iz 2000. godine naučilo me je da izborna pobeda ne garantuje i predaju vlasti, posebno kada su policija, službe bezbednosti i vojska pod političkom kontrolom. Zato sam u ovom dokumentu, oslanjajući se na lično iskustvo, javno dostupne informacije i istraživanja domaćih i međunarodnih organizacija, nastojao da prikažem ne samo načine očuvanja vlasti već i prepreke njenoj demokratskoj smeni. Ovo je moje lično građansko obraćanje, motivisano privrženošću građanskim pravima i demokratskim vrednostima koje poštujem i u Srbiji i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ovo pismo prvenstveno upućujem kongresmenu Jaredu Moskowitz-u i senatorki Ashley Moody, kao svojim izabranim federalnim predstavnicima sa Floride. Obraćam se i kopredsedavajućima Kongresnog srpsko- američkog kokusa, kongresmenima Claudiji Tenney i Emanuelu Cleaveru, kao i drugim članovima Kokusa, zbog njihovog angažovanja u odnosima Sjedinjenih Država i Srbije. Dokument dostavljam i kongresmenu Joeu Wilsonu i drugim članovima Predstavničkog doma i Senata angažovanim na zakonodavnim inicijativama povezanim sa zakonom SRBIJA Act i pitanjima demokratskih institucija i vladavine prava u Srbiji.
Pismo i prateći dokument dostavljam i američkoj Helsinškoj komisiji, OEBS-ovoj Kancelariji za demokratske institucije i ljudska prava (OSCE/ODIHR), kao i organizacijama Freedom House, International Foundation for Electoral Systems (IFES), National Democratic Institute (NDI), International Republican Institute (IRI) i Amnesty International, imajući u vidu njihov rad na pitanjima izbornog integriteta, demokratskih institucija i ljudskih prava.
Dokument ću javno objaviti na engleskom i srpskom jeziku, kako bi njegov sadržaj bio dostupan građanima obe zemlje, bez obzira na njihova politička uverenja.
Na osnovu više od tri decenije iskustva u izbornim procesima, ličnog učešća u njihovom praćenju i dokumentovanih nepravilnosti na prethodnim izborima, duboko sam zabrinut zbog parlamentarnih izbora zakazanih za 25. oktobar 2026. godine. Kada su pojedinci, domaće i međunarodne posmatračke misije, nezavisni mediji i istraživački novinari otkrivali izborne zloupotrebe, one nisu bile otklanjane. Dešavalo se upravo suprotno. U svakom sledećem izbornom ciklusu, Vučićev režim je usavršavao izborne mahinacije i prevare, kao i načine njihovog sprovođenja i prikrivanja.
Zbog toga moja zabrinutost nije ograničena na manipulacije kojima se utiče na izbornu volju građana. Ona se odnosi i na opasnost da ta volja ne bude poštovana ukoliko građani odluče da promene vlast. Moja zabrinutost prevazilazi predstojeće izbore. Ona se odnosi na sam opstanak demokratije u Srbiji.
S poštovanjem,