8. Kultura

Kulturni život Srbije oblikovan je dugom tradicijom umetničkog stvaralaštva, značajnim nacionalnim institucijama, pozorištima, muzejima, filmskom i muzičkom produkcijom, festivalima i brojnim lokalnim manifestacijama. Kultura predstavlja važan deo društvenog identiteta, istorijskog pamćenja i međunarodnog ugleda zemlje, ali i prostor u kojem umetnici, intelektualci i građani mogu slobodno da izražavaju stavove o društvu u kojem žive. Njena vrednost ne proizlazi samo iz umetničkih dostignuća, već i iz sposobnosti da očuva samostalnost stvaralaštva, javnu raspravu i kritičko mišljenje.

Veliki deo kulturnih ustanova i programa u Srbiji zavisi od republičkog, pokrajinskih i lokalnih budžeta, dok se značajna sredstva obezbeđuju i kroz javna preduzeća, sponzorstva i različite oblike institucionalne podrške. Državni i lokalni organi učestvuju u imenovanju rukovodilaca, odlučivanju o finansiranju, organizaciji manifestacija i raspodeli sredstava za umetničke projekte. U sistemu u kojem se profesionalne odluke sve snažnije vezuju za političke odnose, takva ovlašćenja omogućavaju uticaj ne samo na upravljanje ustanovama, već i na mogućnosti zaposlenja, umetničkog izražavanja i javnog delovanja njihovih zaposlenih i saradnika.

Od maja 2024. godine Ministarstvom kulture rukovodi Nikola Selaković, dugogodišnji funkcioner Srpske napredne stranke i blizak politički saradnik Aleksandra Vučića. Političku karijeru započeo je u Srpskoj radikalnoj stranci, čiji je član bio od 2001. do 2008. godine, nakon čega je učestvovao u osnivanju Srpske napredne stranke i postao član njenog najvišeg rukovodstva. Od dolaska SNS-a na vlast 2012. godine neprekidno je obavljao visoke državne funkcije, uključujući položaje ministra pravde, ministra spoljnih poslova i ministra rada. Posebno mesto u Selakovićevoj političkoj karijeri zauzima funkcija generalnog sekretara predsednika Republike, na koju ga je Aleksandar Vučić postavio 2017. godine i koju je obavljao do oktobra 2020. godine. Njegovo imenovanje za ministra kulture predstavljalo je nastavak dugogodišnje karijere unutar najviših struktura političke vlasti.

Tokom Selakovićevog mandata otvorena su i pitanja njegove krivičnopravne odgovornosti. Javno tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je u decembru 2025. godine optužni predlog protiv njega zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave u predmetu Generalštab. Suđenje je započelo u februaru 2026. godine, a Selaković je odbacio optužbe. Međutim, njegovo javno reagovanje nije se ograničilo na osporavanje navoda optužbe. Tužilaštvo je nazivao odmetnutim, njegove predstavnike povezivao sa organizovanom kriminalnom grupom i optuživao ih za pokušaj rušenja vlasti. Takvo postupanje ministra, koji kao predstavnik izvršne vlasti javno diskredituje instituciju nadležnu za krivično gonjenje upravo u predmetu u kojem je sam optužen, predstavlja ozbiljan oblik političkog pritiska na samostalnost javnog tužilaštva. U martu iste godine Sindikat glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu podneo je zasebnu krivičnu prijavu protiv ministra, predsednika Upravnog odbora i vršioca dužnosti upravnika te ustanove, tereteći ih za postupanje kojim su, prema navodima sindikata, naneti šteta pozorištu i njegovim zaposlenima.

Politički uticaj na kulturni život Srbije, međutim, ne ograničava se na Ministarstvo kulture niti na postupanje jednog državnog funkcionera. On se ostvaruje kroz imenovanja i smene rukovodilaca kulturnih ustanova, odlučivanje o finansiranju umetničkih projekata, raspodelu javnih sredstava, organizaciju lokalnih manifestacija i odnose između državnih institucija, privatnih posrednika i umetnika. U takvom sistemu profesionalni opstanak pojedinaca i organizacija može postati zavisan od njihove spremnosti da se prilagode političkim očekivanjima, dok javno neslaganje sa vlašću može ugroziti zaposlenje, angažmane i pristup finansiranju. Istovremeno, kulturne ustanove, festivali i umetničke zajednice ostaju važni prostori nezavisnog izražavanja, društvene solidarnosti i otpora političkim pritiscima. Upravo u odnosu između tih prostora slobode i mehanizama kojima politička vlast nastoji da ih ograniči potrebno je sagledati položaj kulture u Srbiji i njegove posledice po slobodno oblikovanje javnog mišljenja i političko opredeljivanje građana.

8.1. Političko upravljanje kulturnim ustanovama i ograničavanje slobode zaposlenih

Upravljanje javnim kulturnim ustanovama u Srbiji zasniva se na zakonskim ovlašćenjima države, pokrajine i lokalnih samouprava kao njihovih osnivača. Osnivač imenuje i razrešava direktora, dok upravni odbori učestvuju u donošenju važnih odluka o radu ustanove. Zakon o kulturi predviđa izbor direktora na javnom konkursu, na mandat od četiri godine, ali omogućava i imenovanje vršioca dužnosti bez konkursa, pod određenim uslovima. Takva organizacija sama po sebi nije sporna. Međutim, kada se kadrovske odluke donose prema političkim interesima, upravljačka ovlašćenja mogu postati sredstvo kontrole nad institucijama čija bi profesionalna i umetnička samostalnost trebalo da bude zaštićena.

Direktor pozorišta ili druge kulturne ustanove ne odlučuje samo o administrativnim pitanjima. Njegova ovlašćenja obuhvataju organizaciju rada, angažovanje saradnika, sprovođenje programa i donošenje internih akata koji neposredno utiču na zaposlene. U takvom odnosu politička zavisnost rukovodstva može se preneti na profesionalni položaj umetnika, čak i kada ne postoji izričita naredba da podrže određenu stranku ili se uzdrže od javne kritike. Zaposleni čiji budući angažmani, umetničke mogućnosti i radni uslovi zavise od odluka uprave mogu biti izloženi pritiscima koji prevazilaze uobičajene odnose između poslodavca i zaposlenih.

Ovakvi odnosi dobili su novu političku dimenziju nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine i razvoja studentskog pokreta koji je zahtevao utvrđivanje odgovornosti državnih institucija. Početkom februara 2025. brojni pozorišni ansambli širom Srbije odlučili su da obustave rad i javno podrže studentske zahteve. Među njima su bili Narodno pozorište, Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i pozorišta u drugim gradovima. U zajedničkom saopštenju umetnici su objasnili da se na takav korak odlučuju zbog dugogodišnjeg urušavanja institucija, uključujući i kulturne, te da studentski pokret doživljavaju kao podsticaj za profesionalno samoorganizovanje i društvenu odgovornost.

Podrška studentima nije ostala ograničena na privremenu obustavu predstava. Pozorišni umetnici počeli su otvorenije da govore o upravljanju ustanovama, njihovom finansiranju, uslovima rada i političkoj odgovornosti rukovodilaca. Time je dugogodišnje pitanje profesionalne samostalnosti kulture postalo deo šireg društvenog sukoba. Narednih meseci usledile su kadrovske odluke i institucionalni sporovi koji su pokazali koliko je odnos između političkih osnivača, uprava i zaposlenih postao napet.

Narodno pozorište u Beogradu i sukob oko upravljanja nacionalnom institucijom

Narodno pozorište u Beogradu, osnovano 1868. godine, predstavlja jednu od najvažnijih kulturnih institucija Srbije. Njegovi ansambli Drame, Opere i Baleta decenijama oblikuju umetnički život zemlje, dok sama ustanova ima posebno mesto u očuvanju nacionalne kulturne baštine i predstavljanju svetskog stvaralaštva. Upravo zbog takvog značaja, događaji koji su usledili tokom 2025. godine prevazišli su okvire uobičajenog neslaganja zaposlenih sa upravom.

Vlada Srbije je 18. juna 2025. godine imenovala Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Bokan, reditelj i javni podržavalac vlasti Aleksandra Vučića, tokom ratova devedesetih bio je osnivač i komandant paravojne formacije „Beli orlovi“, koja je delovala na ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Njegova politička i ratna biografija izazvala je neposrednu reakciju zaposlenih u ustanovi. Tri sindikata Narodnog pozorišta, koja okupljaju glumce, baletske igrače i muzičke umetnike, zatražila su povlačenje odluke, smatrajući da Bokanova prošlost i javni nastupi nisu spojivi sa vrednostima koje nacionalno pozorište treba da predstavlja.

Protivljenje zaposlenih nije se završilo zahtevom za njegovo razrešenje. Predstavnici pozorišnih ansambala saopštili su 24. juna da ne žele da predlažu svoje članove za učešće u Upravnom odboru pod Bokanovim predsedavanjem. Time je sukob zahvatio i sam način predstavljanja zaposlenih u upravljačkim organima. Dok je Vlada koristila svoje zakonsko pravo da imenuje rukovodstvo nacionalne ustanove, deo umetničke zajednice odbijao je da takvom imenovanju pruži profesionalni legitimitet.

Početkom jula Vlada je za vršioca dužnosti upravnika imenovala operskog umetnika i univerzitetskog profesora Dragoljuba Bajića. Nova uprava preuzela je rukovođenje pozorištem u trenutku kada su zaposleni već mesecima javno podržavali studentske proteste, a odnosi između ansambla i državnih institucija bili ozbiljno narušeni.

Sukob je dodatno produbljen 25. septembra 2025. godine, kada je Bajić doneo novi Pravilnik o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih. Njegov član 3, stav 1, tačka 7 predviđao je da se povredom radne discipline smatra javno izražavanje političkih i drugih opredeljenja, verbalno, simbolima ili gestovima, kao i pozivanje na aktivnosti političkog karaktera koje nisu povezane sa obavljanjem poslova pozorišta. Drugom odredbom istog pravilnika omogućeno je da nepoštovanje propisanih pravila predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu.

Za glumce i druge umetnike, čiji profesionalni rad podrazumeva javno izražavanje, takvo ograničenje imalo je naročitu težinu. Njihova podrška studentskim zahtevima već se izražavala i tokom pozdravljanja publike nakon predstava, između ostalog isticanjem simbola povezanih sa protestima. Nova pravila otvorila su mogućnost da se i takvi postupci tretiraju kao povreda radne discipline, sa posledicama po zaposlenje. Sindikat glumaca SINGLUS usprotivio se pravilniku, a ansambl Drame najavio je štrajk upozorenja za 3. oktobar, kada je sporni akt stupao na snagu.

Istog dana Ministarstvo kulture i uprava Narodnog pozorišta saopštili su da će delovi zgrade biti zatvoreni zbog bezbednosnih nedostataka. Prema zvaničnom obrazloženju, inspekcijski nadzor Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova utvrdio je nepravilnosti zbog kojih je naloženo sprovođenje ukupno 59 mera. One su, između ostalog, obuhvatale probleme sa protivpožarnom zaštitom, evakuacionim putevima, tehničkom dokumentacijom i ranije rekonstruisanim delovima objekta. Ministarstvo je navelo da je kontrolu inicirao sam vršilac dužnosti upravnika nakon preuzimanja funkcije i da su utvrđeni propusti posledica višegodišnjeg zanemarivanja bezbednosnih obaveza.

Zaposleni su, međutim, doveli u pitanje okolnosti i vreme donošenja odluke o zatvaranju. Ona je saopštena upravo na dan kada je trebalo da bude održan štrajk upozorenja zbog pravilnika o političkom izražavanju. Umetnici su takav sled događaja povezivali sa sukobom sa novom upravom, dok su nadležni organi insistirali na bezbednosnim razlozima. Postojanje inspekcijski utvrđenih nedostataka ne razrešava samo po sebi pitanje načina i trenutka donošenja odluke, ali ni vremenska podudarnost nije dovoljna da se utvrdi da je zatvaranje predstavljalo namernu političku odmazdu. Ono što je nesporno jeste da je jedna od najvažnijih kulturnih institucija Srbije ostala bez redovnog repertoara tokom perioda već otvorenog sukoba između uprave i zaposlenih. Pozorište je ponovo počelo da prima publiku 7. decembra 2025. godine, približno dva meseca nakon zatvaranja.

Osporavanje pravilnika pred Ustavnim sudom

Sukob oko radne discipline dobio je posebnu institucionalnu težinu 5. novembra 2025. godine, kada je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković podnela Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti sporne odredbe pravilnika.

U obrazloženju je navedeno da ograničenje javnog izražavanja nije bilo jasno vezano isključivo za radno mesto i radno vreme, već je moglo da obuhvati i političko izjašnjavanje zaposlenih izvan pozorišta. Poverenica je ocenila da je donosilac pravilnika prekoračio zakonska ovlašćenja i podzakonskim aktom ograničio slobodu mišljenja i izražavanja, garantovanu Ustavom Srbije. Posebno je ukazala na odredbe Zakona o radu prema kojima politička i druga uverenja zaposlenog ne mogu predstavljati opravdan razlog za otkaz. Zatražila je hitno postupanje Ustavnog suda i obustavljanje izvršenja pojedinačnih akata i radnji zasnovanih na spornoj odredbi do donošenja konačne odluke.

U svom predlogu Poverenica je upozorila i na mogućnost širih posledica ukoliko se takvo pravilo zadrži u jednoj od vodećih nacionalnih kulturnih ustanova. Slična ograničenja mogla bi postati model za druga pozorišta i javne institucije kulture. Time je pitanje prava zaposlenih da izražavaju političke stavove izašlo iz okvira internog radnog spora i postalo predmet postupanja nezavisne državne institucije nadležne za zaštitu ravnopravnosti.

Sukob se nastavio i tokom 2026. godine. Sindikat SINGLUS je 6. marta podneo Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i vršioca dužnosti upravnika Dragoljuba Bajića. Sindikat ih je teretio za štetno postupanje prema pozorištu i zaposlenima, posebno dovodeći u pitanje okolnosti dvomesečnog zatvaranja ustanove, njegove finansijske posledice i odgovornost rukovodilaca.

Profesionalna neslaganja nisu prestala ni nakon ponovnog otvaranja pozorišta. U martu 2026. novoimenovani umetnički direktor Drame Zoran Stefanović uputio je pismo predsedniku sindikata Darku Tomoviću, najavljujući da neće biti tolerisano korišćenje pozornice za propagandu i sadržaje koji nisu sastavni deo odobrene predstave. Glumci su 15. marta, nakon izvođenja predstave „Majstor i Margarita“, saopštili publici da započinju novi štrajk upozorenja. Nastavili su da zahtevaju povlačenje sporne odredbe pravilnika, poboljšanje uslova rada i smenu rukovodstva. Time je sukob, započet nakon organizovane podrške studentskom pokretu, prerastao u dugotrajan spor oko radnih prava, upravljanja nacionalnom ustanovom i granica slobodnog izražavanja umetnika.

Atelje 212 i politička dimenzija kadrovskog odlučivanja

Slična pitanja profesionalne samostalnosti otvorena su u Ateljeu 212, jednom od najpoznatijih beogradskih pozorišta, čija je istorija povezana sa savremenim dramskim stvaralaštvom, umetničkim eksperimentom i kritičkim odnosom prema društvu.

Skupština grada Beograda je 24. jula 2026. godine, po skraćenom postupku, razrešila dotadašnju vršiteljku dužnosti direktorke Gordanu Goncić i na njeno mesto imenovala reditelja Ljubišu Ristića. Goncić je pozorištem rukovodila kao vršiteljka dužnosti od septembra 2024. godine, tako da nije bila reč o prekidu redovnog četvorogodišnjeg mandata. Međutim, način donošenja odluke izazvao je ozbiljno protivljenje unutar ustanove.

Ristić je poznat po dugoj pozorišnoj karijeri, ali i po političkom angažmanu tokom devedesetih godina, kada je bio predsednik Jugoslovenske levice, stranke povezane sa Mirjanom Marković i političkim sistemom Slobodana Miloševića. Njegovo imenovanje zato nije predstavljalo samo promenu rukovodioca sa drugačijim umetničkim iskustvom, već i dolazak ličnosti sa izrazito prepoznatljivom političkom biografijom.

Upravni odbor Ateljea 212, kojim je predsedavao Milan Lučić, jednoglasno je odlučio da podnese ostavke nakon što je saznao za imenovanje. Članovi odbora naveli su da nisu bili konsultovani niti obavešteni o razlozima smene, ocenjujući postupak kao nesaglasan sa principima dobrog upravljanja javnom ustanovom. Podsetili su da je pozorište upravo završilo jednu od uspešnijih sezona, osvojilo šest Sterijinih nagrada i ostvarilo pozitivan finansijski rezultat. Smatrali su da takve okolnosti zahtevaju sprovođenje redovnog konkursa i izbor direktora sa punim mandatom, umesto nove privremene upravljačke odluke.

Nakon razgovora sa ansamblom i zaposlenima, članovi Upravnog odbora odustali su od ostavki. Ostanak su obrazložili odgovornošću prema pozorištu i potrebom da nastave da učestvuju u zaštiti njegovih profesionalnih interesa. Njihova odluka nije značila prihvatanje načina na koji je novi direktor imenovan. Naprotiv, pokazala je da zaposleni i deo upravljačke strukture nastoje da očuvaju prostor za institucionalno protivljenje odlukama osnivača.

Ristić je, sa svoje strane, odbacivao tumačenja da u Atelje 212 dolazi radi političkih obračuna i isticao da želi da unapredi rad pozorišta. Sama činjenica njegovog ranijeg političkog angažmana ne dokazuje nezakonitost imenovanja. Ipak, odluka doneta bez prethodnog konsultovanja postojećeg upravnog odbora, neposredno nakon uspešne pozorišne sezone, pokazala je koliko su profesionalni rezultati i mišljenje zaposlenih ograničeni kada gradska vlast koristi svoja kadrovska ovlašćenja.

Umetnički centar „Terra“ i smena rukovodstva u Kikindi

Dok su sukobi u beogradskim pozorištima privlačili veliku pažnju javnosti, slična pitanja otvorena su i u lokalnim kulturnim ustanovama, čiji rad neposredno zavisi od gradskih budžeta i odluka lokalnih vlasti.

Centar za likovnu i primenjenu umetnost „Terra“ u Kikindi poznat je po međunarodnom simpozijumu skulpture u terakoti, umetničkoj zbirci i saradnji sa stvaraocima iz različitih zemalja. Za grad veličine Kikinde takva institucija ima značaj koji prevazilazi njen godišnji program, jer povezuje lokalnu zajednicu sa međunarodnom umetničkom scenom.

Skupština grada Kikinde je 5. maja 2026. godine razrešila direktora Centra Aleksandra Lipovana, približno četrnaest meseci pre isteka njegovog mandata, i za vršiteljku dužnosti direktorke imenovala Sanju Radusin Smiljanić. Lipovan je prethodno podržao studentske proteste i obustavu dela kulturnih programa u znak solidarnosti sa studentskim pokretom. Posle razrešenja izjavio je da je odluka politički motivisana i da joj je prethodio period pritisaka na rad ustanove.

Sukob nije bio ograničen samo na kadrovsko pitanje. Predstavnici lokalne opozicije upozoravali su da je prethodnim budžetskim odlukama smanjena finansijska podrška „Terri“, čime je dovedena u pitanje organizacija međunarodnog simpozijuma. Tokom skupštinske rasprave ukazivali su i na proceduralne nepravilnosti prilikom predlaganja razrešenja direktora.

Takav odnos između lokalne vlasti i kulturne ustanove posebno je osetljiv u sredinama sa ograničenim finansijskim mogućnostima. Kada institucija zavisi od jednog osnivača, promene budžeta i rukovodstva mogu neposredno uticati na održavanje programa, međunarodnu saradnju i kontinuitet profesionalnog rada. U slučaju „Terre“, dodatnu političku težinu predstavlja činjenica da je razrešeni direktor javno podržavao studentski pokret, dok su predstavnici gradske vlasti osporavali da je upravo to bio razlog njegovog uklanjanja.

Dom kulture Studentski grad i ograničavanje prostora za studentsko organizovanje

Drugačiji oblik institucionalnog sukoba zabeležen je u Domu kulture Studentski grad u Beogradu, ustanovi čija je osnovna društvena uloga neposredno povezana sa kulturnim i obrazovnim životom studenata.

Početkom 2025. godine zaposleni u toj ustanovi podržali su studentske proteste, obustavili deo redovnih programa i stavili raspoložive prostorije na korišćenje studentima u blokadi. Istovremeno su zahtevali promenu rukovodstva, navodeći da je dugogodišnje postavljanje neodgovarajućih kadrova narušilo profesionalno funkcionisanje ustanove.

Tokom februara studenti su u Domu kulture održali plenum, kojem je, prema svedočenjima zaposlenih, prisustvovalo približno sedamdeset učesnika. Vršiteljka dužnosti direktorke Dubravka Tomić reagovala je na korišćenje sale, a zaposleni su tvrdili da je tokom studentskog okupljanja došla u pratnji dvojice policijskih inspektora. Nakon plenuma sale su zaključane, čime je studentima onemogućeno njihovo dalje korišćenje na dotadašnji način. Zaposleni su naveli da tokom okupljanja nije bilo incidenata niti oštećenja imovine.

Ovaj sukob razlikuje se od spornih imenovanja direktora i radnih pravilnika u pozorištima. U njegovom središtu nalazilo se korišćenje prostora javne kulturne ustanove, odnosno sukob između odluka rukovodstva i zaposlenih koji su želeli da takav prostor otvore za studentsko organizovanje. Time je i ustanova namenjena kulturnom životu studenata postala deo šireg spora oko njihovog prava na okupljanje i javno izražavanje.

Profesionalna samostalnost i posledice političkog upravljanja

Događaji u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, umetničkom centru „Terra“ i Domu kulture Studentski grad nisu imali iste neposredne povode, ali ih povezuje položaj umetnika i zaposlenih u ustanovama čije rukovodstvo i finansiranje u velikoj meri zavise od odluka državnih i lokalnih vlasti. U Narodnom pozorištu sukob je obuhvatio imenovanje rukovodstva, ograničavanje slobode izražavanja i institucionalno osporavanje pravilnika koji je mogao imati neposredne posledice po zaposlenje. U Ateljeu 212 otvoreno je pitanje odnosa osnivača prema profesionalnim rezultatima i upravljačkim organima pozorišta. U Kikindi je prevremeno razrešenje direktora usledilo nakon njegove javne podrške studentskom pokretu, dok je u Domu kulture Studentski grad spor nastao zbog korišćenja prostora javne ustanove za studentsko organizovanje.

Posledice političkog upravljanja kulturom ne iscrpljuju se u smenama rukovodilaca, ograničavanju pojedinih programa ili profesionalnoj nesigurnosti zaposlenih. One zahvataju i sposobnost kulturnih institucija da ostanu prostori nezavisnog stvaralaštva, javne kritike i društvenog okupljanja. Umetnici, zahvaljujući svom profesionalnom ugledu i neposrednom odnosu sa publikom, mogu doprineti slobodnom oblikovanju društvenih stavova i ohrabriti građane da javno izraze neslaganje sa vlašću. Kada takvo izražavanje postane povezano sa rizikom od gubitka zaposlenja, angažmana ili profesionalnog položaja, politički pritisak prevazilazi pojedinačnu ustanovu i utiče na širi društveni prostor u kojem građani oblikuju političko mišljenje i odlučuju o svojoj podršci.

8.2. Raspodela sredstava i uticaj na mogućnost umetničkog stvaranja

Javno finansiranje umetničkog stvaralaštva ima poseban značaj u Srbiji, gde mnogi filmski, pozorišni, muzički i drugi kulturni projekti nemaju dovoljno razvijeno tržište niti alternativne izvore prihoda koji bi omogućili njihov kontinuiran rad. Odluke o raspodeli budžetskih sredstava zato neposredno utiču na mogućnost nastanka umetničkih dela, profesionalni položaj njihovih autora i dostupnost kulturnih sadržaja javnosti. U okolnostima u kojima se politički odnosi prepliću sa institucionalnim odlučivanjem, pitanje finansiranja kulture postaje i pitanje ravnopravnosti umetnika pred državom. Posebno kada javnu podršku dobijaju stvaraoci povezani sa vladajućom strankom, dok drugi, uprkos dugogodišnjem profesionalnom radu i međunarodnom priznanju, ostaju bez sredstava za realizaciju svojih projekata.

Filmski centar Srbije i petogodišnji spor oko finansiranja trojice reditelja

Jedan od najizraženijih primera sukoba između stručnog odlučivanja i upravljačkih ovlašćenja dogodio se u Filmskom centru Srbije 2021. godine. U njegovom središtu našli su se Goran Marković, Želimir Žilnik i Srđan Dragojević, trojica međunarodno priznatih reditelja čiji rad zauzima značajno mesto u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji, kao i u širem regionalnom filmskom stvaralaštvu. Filmski centar Srbije raspisao je u avgustu te godine poseban konkurs namenjen afirmisanim domaćim rediteljima sa najmanje pet dugometražnih filmova i međunarodnim festivalskim iskustvom. Konkursna komisija predložila je finansiranje tri projekta, filma „Škartovi“ Srđana Dragojevića sa 30 miliona dinara, „Doktor D“ Gorana Markovića sa 24 miliona i „Sloboda i barbarizam“ Želimira Žilnika sa 16 miliona dinara. Ukupno je predložena raspodela 70 miliona dinara.

Komisiju su činili predstavnici značajnih filmskih i obrazovnih institucija, među njima dekani Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i Akademije umetnosti u Novom Sadu, upravnik Jugoslovenske kinoteke i predsednik Udruženja filmskih umetnika Srbije. Međutim, Upravni odbor Filmskog centra Srbije, kojim je predsedavala Jelena Trivan, 25. novembra 2021. godine odbio je sva tri predloga. Objavljena odluka nije sadržala konkretno obrazloženje kojim bi se osporila stručna procena komisije. Time je upravljački organ odbacio preporuke stručnjaka bez jasnog predstavljanja kriterijuma na osnovu kojih je doneo drugačiju odluku.

Spor je dodatno produbljen kada je glumac i producent Tihomir Stanić javno izjavio da ga je Jelena Trivan kontaktirala i tražila da odustane od produkcije Markovićevog filma „Doktor D“, nagoveštavajući druge mogućnosti za saradnju. Stanić je tvrdio da je predlog odbio, dok je Goran Marković potvrdio da ga je producent odmah obavestio o razgovoru. Nakon odbijanja projekata usledile su ostavke četiri člana Upravnog odbora, a rukovodstvo je najavilo ponavljanje konkursa.

Najavljeni konkurs nikada nije ponovljen, a konkursna kategorija za eminentne domaće reditelje nije nastavljena narednih godina. Marković i Dragojević pokrenuli su pravne postupke protiv odluke Filmskog centra. Upravni sud je 25. marta 2025. godine naložio Ministarstvu kulture da se izjasni, nakon čega je Ministarstvo 21. oktobra iste godine poništilo prvobitnu odluku Upravnog odbora i vratilo predmet na ponovno odlučivanje. Novi Upravni odbor, kojim je predsedavao Miroslav Lekić, predmet je ponovo vratio Ministarstvu bez suštinskog odlučivanja o njemu. Ono je 13. avgusta 2026. zaključilo da u tekućem budžetu nema sredstava za konkurs iz 2021. godine.

Tako je konkurs na kojem je stručna komisija predložila podršku projektima trojice uglednih reditelja prerastao u gotovo petogodišnji institucionalni spor, tokom kojeg prvobitno predloženi projekti nisu realizovani uz sredstva tog konkursa, a uprkos sudskom i upravnom postupanju nije obezbeđeno delotvorno rešenje. Dragojević je u septembru 2026. izjavio da je spreman da pravnu zaštitu zatraži i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Dugotrajnost postupka, odsustvo obrazloženja prvobitne odluke i kasnije pozivanje Ministarstva na nedostatak budžetskih sredstava ostavili su otvorenim pitanje stvarne zaštite profesionalnih prava umetnika kada se njihove procene i zahtevi sukobe sa odlukama državnih organa.

Od spornih konkursnih odluka do zastoja finansiranja domaćeg filma

Problemi Filmskog centra Srbije nisu se završili pojedinačnim slučajem trojice reditelja. Tokom 2025. i 2026. godine razvila se šira kriza finansiranja domaće filmske proizvodnje. U septembru 2026. od poslednjih konkursa za podršku novim filmskim projektima proteklo je gotovo dve godine. Osam profesionalnih filmskih udruženja obratilo se međunarodnoj filmskoj zajednici, upozoravajući da izostanak finansiranja ugrožava opstanak nezavisne kinematografije. Filmski radnici istovremeno su govorili o političkim pritiscima, neformalnim crnim listama i ograničavanju profesionalnih mogućnosti autora koji javno podržavaju studentske proteste.

Filmski centar Srbije obrazložio je zastoj potrebom da se završe ranije finansirani projekti. U martu 2026. ustanova je navela da 53 filma, za koja je izdvojeno približno 13 miliona evra, još nisu završena i da nove konkurse treba odložiti dok se ne razjasni korišćenje prethodno dodeljenih sredstava. Međutim, javnosti nije predstavljen potpun spisak projekata na koje se takva tvrdnja odnosila. Profesionalna udruženja osporila su navedeno obrazloženje, ukazujući da filmska proizvodnja traje više godina i da se brojni projekti još nalaze unutar ugovorenih rokova. Bez potpune dokumentacije nije bilo moguće nezavisno proveriti da li stanje prethodnih projekata opravdava gotovo dvogodišnje odsustvo finansiranja novih filmova.

Istovremeno, Ministarstvo kulture nastavilo je da finansira pojedine filmske manifestacije. Ministar Nikola Selaković je 5. avgusta 2026. potpisao ugovor kojim je za Nacionalni festival filma i televizije NAFFIT na Zlatiboru opredeljeno 17 miliona dinara. Iako finansiranje festivala i proizvodnja novih filmova predstavljaju različite budžetske namene, njihovo istovremeno postojanje, uz dugotrajni zastoj konkursa Filmskog centra, otvorilo je pitanje prioriteta državne kulturne politike.

Javni konkursi i položaj nezavisne kulturne scene

Problemi finansiranja nisu bili ograničeni na kinematografiju. Višegodišnje analize raspodele javnih sredstava ukazuju na kašnjenje konkursnih rezultata, smanjivanje fondova za savremeno stvaralaštvo i nepredvidivost institucionalne podrške. Analiza koju je profesor Predrag Cvetičanin predstavio 28. septembra 2026. godine obuhvatila je konkurse Ministarstva kulture, Sekretarijata za kulturu Beograda, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i Uprave za kulturu Novog Sada. Njeni nalazi omogućavaju upoređivanje finansiranja profesionalnih udruženja, nezavisnih organizacija i drugih korisnika javnih sredstava tokom poslednjih nekoliko godina.

Tokom 2025. godine realizovano je samo jedanaest konkursa Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo, manje od polovine planiranih. Ukupno dodeljena sredstva iznosila su približno 234 miliona dinara, naspram 761 milion dinara iz 2024. godine. Rezultati pojedinih konkursa kasnili su više od sto, a nekih i više od dvesta dana, iako propisi predviđaju rok od šezdeset dana od završetka prijavljivanja. Za organizacije koje svoje godišnje programe planiraju na osnovu javnog finansiranja takva neizvesnost neposredno otežava angažovanje umetnika, ugovaranje međunarodne saradnje i realizaciju već pripremljenih projekata.

Na nivou gradske vlasti Beograda, problem je dobio i oblik potpunog prekida konkursnog postupka. Sekretarijat za kulturu je 23. aprila 2025. stavio van snage sve konkurse za finansiranje i sufinansiranje kulturnih projekata u toj godini, obrazlažući odluku ostavkama pojedinih članova stručnih komisija i nemogućnošću da rezultate objavi u propisanom roku. Time su umetnici i organizacije koji su već pripremili i podneli projekte ostali bez redovnog gradskog izvora finansiranja za čitavu godinu.

Tokom 2026. Ministarstvo kulture podržalo je 953 projekta savremenog stvaralaštva, sa ukupno približno 470,3 miliona dinara, što je prema predstavljenoj analizi iznosilo svega 2,63 odsto budžeta Ministarstva. Na konkursu Grada Beograda podržano je 208 projekata sa ukupno 100 miliona dinara. Među projektima finansiranim preko Ministarstva našla su se samo dva programa organizacija iz mreže Nezavisna kulturna scena Srbije, koja okuplja 107 organizacija. Ograničen pristup sredstvima ove mreže posebno je značajan imajući u vidu njen dugogodišnji rad u savremenoj umetnosti, nezavisnoj produkciji i međunarodnoj kulturnoj saradnji.

Jedan od najupečatljivijih primera predstavlja Udruženje dramskih umetnika Srbije, reprezentativna profesionalna organizacija sa dugom tradicijom. Na konkursu Grada Beograda za 2026. godinu nije dobilo sredstva ni za jedan prijavljeni program. Bez podrške su ostale nagrade „Dobričin prsten“, „Bojan Stupica“, „Miloš Žutić“ i „Ljubinka Bobić“, monografije posvećene Aniti Mančić, Bogdanu Dikliću i Slobodanu Unkovskom, kao i pozorišne novine „Ludus“. Nije podržan nijedan od jedanaest samostalnih umetničkih projekata njegovih članova. Udruženje je saopštilo da se takav ishod dogodio prvi put otkako postoje gradski konkursi za sufinansiranje kulture.

Slične posledice osetile su i druge ugledne organizacije. Srpski PEN centar ostao je bez gradske podrške za obeležavanje stogodišnjice svog postojanja, dok je Udruženju likovnih umetnika Srbije za godišnje programe u dva izložbena prostora odobreno svega 830.000 dinara. Reč je o organizacijama čiji značaj ne proizlazi iz trenutne političke podobnosti njihovih predstavnika, već iz dugogodišnjeg doprinosa književnosti, likovnom stvaralaštvu i međunarodnoj kulturnoj saradnji.

Odluke o finansiranju ovakvih programa imaju posledice koje prevazilaze pojedinačne organizacije. Profesionalne nagrade, stručne publikacije, umetničke monografije i izložbeni programi predstavljaju deo kulturnog pamćenja i omogućavaju kontinuitet između generacija stvaralaca. Njihovo izostavljanje iz javnog finansiranja ne pogađa samo rukovodstva udruženja, već i umetnike čiji se rad kroz takve programe predstavlja i vrednuje.

Politička bliskost i koncentracija javnih sredstava

Nasuprot teškoćama sa kojima su se suočavale brojne nezavisne organizacije i profesionalna udruženja, pojedini stvaraoci i produkcijske kompanije nastavili su da dobijaju značajnu podršku iz više javnih izvora istovremeno. Među najupadljivijim primerima nalaze se produkcijska kuća „Zillion film“, povezana sa glumcem Lazarom Ristovskim, i Beogradski festival igre, čija je osnivačica i direktorka Aja Jung. Njihovi projekti finansirani su sredstvima Ministarstva kulture, pokrajinskih i lokalnih organa, često u iznosima znatno većim od sredstava namenjenih drugim učesnicima istih konkursa.

Lazar Ristovski je jedan od najpoznatijih srpskih filmskih i pozorišnih glumaca, sa dugogodišnjom profesionalnom karijerom. Istovremeno je javno podržavao Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku. Svojim potpisom podržao je izbornu listu SNS-a 2023. godine, a tokom aprila 2025. pozivao je građane da prisustvuju skupu podrške vlasti u Beogradu. Produkcijska kompanija „Zillion film“, u kojoj Ristovski ima vlasnički udeo i rukovodeću funkciju, nastavila je da ostvaruje značajnu podršku na javnim konkursima.

Tokom 2026. godine kompaniji je iz više javnih izvora odobreno približno 20 miliona dinara za tri projekta. Samo na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu dobila je 10 miliona dinara, od ukupno 35 miliona namenjenih filmskim projektima. Na konkursu Grada Novog Sada dodeljeno joj je dodatnih pet miliona dinara za dva projekta, među kojima je film „Vera Kroner“ dobio 3,5 miliona. Za isti film Filmski centar Srbije je još 2024. odobrio 57 miliona dinara. Tako je produkcijska kompanija ostvarivala kontinuitet značajne javne podrške iz više budžetskih izvora.

Aja Jung takođe ima dugu profesionalnu karijeru u oblasti umetničke igre i organizacije međunarodnih kulturnih programa. Beogradski festival igre stekao je međunarodnu prepoznatljivost zahvaljujući gostovanjima značajnih svetskih kompanija i umetnika. Međutim, Jung je istovremeno imala i neposredan politički angažman. Na beogradskim izborima 2018. godine bila je druga na izbornoj listi Srpske napredne stranke koju je predvodio Aleksandar Vučić. Svoju odluku tada je povezivala i sa podrškom koju je Vučić pružao festivalu.

Beogradskom festivalu igre tokom 2026. godine odobreno je ukupno 16,75 miliona dinara kroz konkurse Ministarstva kulture, Grada Beograda, Pokrajine Vojvodine i Novog Sada. Na konkursu Novog Sada za pozorišnu umetnost i umetničku igru festival je dobio 2,25 miliona dinara, od ukupno 5,15 miliona namenjenih čitavoj toj oblasti. Ostalim korisnicima istog fonda često su odobravani iznosi od svega sto ili dvesta hiljada dinara.

Upoređivanje ovih odluka sa izostankom podrške Udruženju dramskih umetnika Srbije, ograničenim finansiranjem likovnih umetnika i višegodišnjim sporom trojice uglednih filmskih reditelja otvara jedno od najvažnijih pitanja kulturne politike Srbije. Politički povezani stvaraoci i organizacije ostvaruju pristup višemilionskim iznosima iz različitih javnih fondova, dok dugogodišnji profesionalni rad, međunarodna priznanja i značaj za kulturno nasleđe ne obezbeđuju ni minimalnu institucionalnu podršku drugim učesnicima kulturnog života.

Takva raspodela sredstava daje konkretnu osnovu za kritiku sistema u kojem politička bliskost može predstavljati značajnu prednost, dok profesionalni ugled i umetnička dostignuća nisu dovoljna zaštita od finansijskog isključivanja. Umetnička vrednost pojedinačnih projekata time ne prestaje da bude važna, ali se dovodi u pitanje ravnopravnost uslova u kojima različiti stvaraoci konkurišu za sredstva iz istog javnog budžeta.

Problem se ne iscrpljuje u finansiranju nekoliko poznatih imena. Analiza konkursa za 2026. godinu identifikovala je 197 projekata, ukupne vrednosti približno 166,4 miliona dinara, koje je izdvojila kao problematične zbog nedovoljno jasnog profesionalnog iskustva korisnika, nedostatka prethodnih aktivnosti, statusa registracije ili drugih okolnosti koje zahtevaju dodatno obrazloženje odluka. Među njima se našlo udruženje „Nota, pero, USB“, koje je pod tim nazivom registrovano početkom marta 2026. godine, neposredno pre raspisivanja pojedinih konkursa. Organizaciji je tokom iste godine odobreno ukupno 4,9 miliona dinara za pet projekata, uključujući programe predstavljanja Srbije u kulturnim centrima u Parizu i Pekingu.

Pristup višemilionskim sredstvima organizacija sa nedovoljno poznatim prethodnim radom, uz istovremeno uskraćivanje podrške reprezentativnim profesionalnim udruženjima, dodatno dovodi u pitanje način vrednovanja kulturnih projekata. U sistemu u kojem značajan deo odluka nije praćen detaljnim i javno dostupnim obrazloženjima, teško je utvrditi zašto pojedini korisnici ostvaruju kontinuiranu podršku, dok drugi ostaju bez sredstava čak i za programe koji predstavljaju dugogodišnji deo kulturnog života Srbije.

Telekom Srbija i koncentracija filmske i televizijske produkcije

Pored neposredne raspodele budžetskih sredstava, značajan uticaj na mogućnosti rada umetnika ostvaruje se kroz poslovanje kompanija pod državnom kontrolom. Telekom Srbija je tokom prethodnih godina razvio obimne kapacitete za finansiranje i proizvodnju televizijskih serija i drugih audiovizuelnih sadržaja, postajući jedan od važnih učesnika domaće produkcijske industrije.

Njegov položaj dodatno je proširen krajem 2025. godine, kada je stekao 80 odsto udela u kompaniji Mondo INC. Krajem januara 2026. preduzeće u potpunom vlasništvu Telekoma postalo je jedini vlasnik produkcijske kuće Firefly Productions i njenih filmskih studija. Time su značajni finansijski, organizacioni i tehnički kapaciteti filmske i televizijske proizvodnje objedinjeni unutar poslovnog sistema preduzeća pod državnom kontrolom.

Takva koncentracija ima neposredan značaj za profesionalni položaj reditelja, scenarista, glumaca, producenata i drugih filmskih radnika. Velike produkcijske kompanije odlučuju o izboru projekata, angažovanju umetnika i saradnika, produkcionim budžetima i distribuciji sadržaja. Kada su javni konkursi za filmsku proizvodnju gotovo dve godine obustavljeni, a značajan deo komercijalnih produkcijskih kapaciteta nalazi se u okviru kompanije pod državnom kontrolom, smanjuje se broj alternativnih izvora finansiranja dostupnih nezavisnim autorima.

U septembru 2026. američki stručni magazin Variety objavio je istraživanje o krizi srpske filmske industrije. Sagovornici iz profesionalne zajednice govorili su o političkim pritiscima, neformalnim crnim listama i teškoćama pri pronalaženju finansijera nakon javnog protivljenja vlasti. Pojedini filmski radnici navodili su da njihovo učešće na protestima, javne izjave i aktivnosti na društvenim mrežama mogu uticati na mogućnost dobijanja budućih poslova.

U takvim okolnostima, profesionalna zavisnost umetnika ne proizlazi samo iz pojedinačnih odluka o finansiranju. Ona nastaje i iz koncentracije mogućnosti da se određeni projekat uopšte realizuje. Autor koji ostane bez podrške Filmskog centra Srbije, a istovremeno nema pristup velikim produkcijskim sistemima, suočava se sa znatno užim izborom institucija i kompanija kojima može da se obrati.

Raspodela javnih sredstava tako postaje važan mehanizam oblikovanja kulturnog života, jer određuje ne samo koji će umetnici nastaviti da rade, već i koja će dela nastati i kakvi će sadržaji stići do publike. Kada profesionalna dostignuća i odluke stručnih komisija ne obezbeđuju ravnopravan pristup finansiranju, dok politički povezani akteri ostvaruju kontinuiranu podršku iz više javnih izvora, politička zavisnost može postati značajan faktor umetničkog stvaralaštva. Posledice takvog odnosa ne osećaju samo umetnici koji ostaju bez poslova, već i društvo kojem se postepeno sužava prostor za nezavisnu kulturu, kritičko mišljenje i slobodno javno izražavanje.

8.3. Lokalne manifestacije i političko uslovljavanje angažovanja izvođača

Lokalne kulturne manifestacije, gradski koncerti, tradicionalni sabori i muzički festivali predstavljaju važan deo društvenog života Srbije. Mnoge od tih manifestacija imaju višedecenijsku tradiciju i okupljaju publiku različitih generacija, dok za manje sredine predstavljaju najznačajnije kulturne događaje tokom godine. Na njihovim scenama nastupaju zvezde narodne i pop-folk muzike, ali i afirmisani rok, pank, hip-hop i alternativni sastavi, čiji profesionalni ugled i publika odavno prevazilaze granice Srbije. Takva raznovrsnost odražava bogatstvo domaće muzičke scene, njenu povezanost sa kulturnim prostorom nekadašnje Jugoslavije i savremenim evropskim muzičkim tokovima.

Organizacija velikog dela ovih događaja zavisi od sredstava gradskih i opštinskih budžeta, javnih ustanova i privatnih agencija koje ugovaraju nastupe. Tokom 2025. i 2026. godine zabeležena su brojna otkazivanja koncerata i svedočenja o političkom uslovljavanju angažmana, među kojima su se našli izvođači različitih muzičkih pravaca, sa dugogodišnjim karijerama, velikom publikom i međunarodnim iskustvom. Njihov profesionalni značaj, kao i solidarnost koju je pokazao deo muzičke zajednice, daju ovim događajima težinu koja prevazilazi pojedinačne sporove oko organizacije koncerata.

Javni novac, privatni organizatori i pristup koncertima

Organizacija velikih muzičkih događaja u Srbiji često se poverava privatnim kompanijama koje obezbeđuju tehničku opremu, postavljaju bine i ugovaraju nastupe izvođača. Među njima značajan položaj zauzima grupacija Sky Music, povezana sa privrednikom Milenkom Škarićem, čije su kompanije razvile široku saradnju sa državnim institucijama, gradskim vlastima i organizatorima velikih manifestacija.

Poslovanje grupacije obuhvata događaje kao što su Belgrade Beer Fest i Belgrade Music Week, ali i pružanje tehničke podrške političkim skupovima Srpske napredne stranke. Kompanije povezane sa Sky Music-om dobijale su značajne poslove od državnih organa i javnih institucija, ostvarujući istovremeno snažno prisustvo u komercijalnoj koncertnoj industriji i organizaciji javno finansiranih manifestacija. Takva koncentracija poslova daje privatnim posrednicima važan položaj između javnog novca, lokalnih organizatora i umetnika koji zavise od koncertnih angažmana. U sredinama u kojima je lokalni budžet glavni izvor finansiranja kulturnog programa, izbor organizatora može neposredno uticati na krug izvođača koji dobijaju priliku da nastupaju.

Milan Topalović Topalko i Seka Aleksić

Milan Topalović Topalko, afirmisani pevač narodne muzike sa širokom publikom u Srbiji i regionu, godinama je nastupao na gradskim trgovima i lokalnim manifestacijama. Prema njegovom svedočenju, tokom 2016. i 2017. godine pozivi organizatora počeli su naglo da izostaju, iako je prethodno imao i po trideset nastupa tokom jedne sezone. Kada je pokušao da sazna razlog, ljudi koji su radili na tehničkoj organizaciji tih događaja savetovali su mu, kako je izjavio, da odgovarajuće kontakte potraži unutar Srpske napredne stranke. Profesionalne probleme tako je povezivao sa političkim posredovanjem u raspodeli nastupa finansiranih iz lokalnih budžeta, godinama pre nego što je njegov sukob sa predsednikom Srbije postao javno poznat.

Do otvorenog sukoba došlo je početkom marta 2024. godine, nakon što je njegovo gostovanje u zabavnoj emisiji „Šarenica“ na Radio-televiziji Srbije prekinuto zbog vanrednog televizijskog obraćanja Aleksandra Vučića. Topalović je javno kritikovao takav postupak, smatrajući da predsednik svojim učestalim obraćanjima potiskuje druge sadržaje javnog servisa. Nakon toga govorio je o dodatnim otkazivanjima nastupa i strahu pojedinih organizatora da bi saradnja sa njim mogla izazvati probleme sa predstavnicima vlasti.

Slične probleme tokom 2025. godine javno je opisala Seka Aleksić, jedna od najvećih zvezda srpske i regionalne pop-folk scene. Tokom više od dve decenije uspešne karijere izgradila je veliku publiku u Srbiji, zemljama nekadašnje Jugoslavije i među ljubiteljima balkanske muzike u Zapadnoj Evropi. Njena popularnost i prepoznatljivost prevazilaze samu muzičku industriju, čineći je jednom od uticajnih javnih ličnosti regionalne popularne kulture.

Nakon što je javno podržala studentske proteste i izražavala neslaganje sa postupcima vlasti, Aleksić je u julu 2025. godine saopštila da su joj otkazani koncerti u Bogatiću, Ljuboviji i Pirotu. Prema njenim rečima, organizatori nisu dobili potrebne dozvole, ali joj nisu pružena jasna objašnjenja zašto nastupi nisu mogli da budu održani. Istovremeno je navela da televizijska emisija u kojoj je gostovala nije emitovana, iako je prethodno bila snimljena.

Zanimljiv primer drugačijeg odnosa prema ovim izvođačima predstavlja manifestacija „Medijanino kulturno leto“, koju je u julu 2025. godine organizovala gradska opština Medijana u Nišu. Na njenom programu našli su se upravo Topalović i Seka Aleksić, koji su nastupili 17. i 19. jula. Medijana je nakon lokalnih izbora 2024. godine bila pod upravom političkih grupa koje nisu pripadale vladajućoj koaliciji predvođenoj SNS-om. Umetnici koji su u drugim sredinama prijavljivali probleme sa angažmanima dobili su prostor na javno finansiranoj manifestaciji lokalne vlasti drugačijeg političkog sastava.

Nasuprot iskustvima afirmisanih izvođača koji su prijavljivali otkazivanja koncerata i profesionalne pritiske, drugačiji položaj u javno finansiranim muzičkim programima imala je Jelena Karleuša, jedna od najpoznatijih zvezda srpske pop-folk scene i otvorena pristalica Aleksandra Vučića. U televizijskim političkim emisijama javno je branila vlast i kritikovala umetnike koji su podržavali građanske proteste, a u oktobru 2026. godine gostovala je zajedno sa Vučićem u emisiji „Magazin In“ na televiziji Pink. Njena politička podrška bila je javna i nedvosmislena, dok su njeni muzički projekti i nastupi istovremeno ostvarivali značajnu finansijsku podršku iz javnog sektora.

Opština Odžaci zaključila je u aprilu 2025. godine ugovor vredan 16.439.760 dinara sa porezom za organizaciju muzičkog programa manifestacije „Dani Crvenokose boginje“, na kojoj je nastupila Karleuša. Ugovor je zaključen neposrednom pogodbom, uz pozivanje na zakonsko izuzeće od redovnog postupka javne nabavke. Celokupan iznos odnosio se na organizaciju programa, a ne isključivo na njen honorar. Početkom avgusta iste godine Opština Raška zaključila je ugovor sa kompanijom JK Entertainment, u vlasništvu pevačice, za organizaciju njenog nastupa na Kopaoniku, vredan nešto više od 2,9 miliona dinara sa porezom. Ovi ugovori predstavljaju samo dva dokumentovana primera finansiranja njenih nastupa iz lokalnih budžeta.

Finansijska saradnja Karleuše sa javnim sektorom nije bila ograničena na lokalne koncerte. Telekom Srbija, kompanija pod državnom kontrolom, preko svog brenda mts sponzorisao je njene muzičke projekte još 2023. godine, a pevačica je i sama potvrdila da je od kompanije dobila sredstva za snimanje muzičkog spota. Dok su pojedini priznati umetnici, zbog javnog protivljenja vlasti, prijavljivali gubitak nastupa i teškoće u ostvarivanju profesionalnih angažmana, Karleuša je istovremeno ostvarivala saradnju sa državnim telekomunikacionim operatorom i lokalnim vlastima koje su finansirale njene koncerte. Takav kontrast predstavlja važan deo analize odnosa političke lojalnosti i pristupa javnim sredstvima namenjenim kulturi.

Goblini i političko određivanje prihvatljivih izvođača

Za razliku od slučajeva u kojima su razlozi otkazivanja ostali nedovoljno razjašnjeni, tokom leta 2025. godine organizatori jedne od najpoznatijih lokalnih manifestacija u Srbiji neposredno su povezali odluku o angažovanju izvođača sa njegovim političkim stavovima.

Grupa Goblini, osnovana 1992. godine u Šapcu, pripada najuticajnijim sastavima srpske i regionalne pank-rok scene. Tokom više od tri decenije izgradila je prepoznatljiv umetnički identitet, zasnovan na energičnoj muzici, društveno angažovanim tekstovima i kritičkom odnosu prema društvenim pojavama. Grupa uživa veliki ugled među ljubiteljima rokenrola, okuplja publiku različitih generacija i predstavlja važan deo savremene muzičke kulture Srbije.

U julu 2025. godine Goblini su obavešteni da im je otkazan nastup zakazan za 8. avgust na manifestaciji „Dani piva“ u Zrenjaninu. Reč je o tradicionalnom događaju koji je te godine obeležavao četiri decenije postojanja i koji je tokom svoje istorije okupljao brojne domaće i regionalne izvođače različitih muzičkih pravaca.

Prema obaveštenju koje je bend javno predstavio, organizatori su naveli da nisu zainteresovani za izvođače koji imaju „političke konotacije“, uz dodatno obrazloženje da je manifestacija porodičnog i zabavnog karaktera. Goblini su odgovorili da nemaju stranački politički angažman, ali da otvoreno podržavaju studentski pokret i njegove zahteve za odgovornošću institucija. Neposredno pre otkazivanja bend je objavio pesmu „Idemo do kraja“, posvećenu studentima, čiji su video-spot realizovali studenti Fakulteta dramskih umetnosti. Podrška studentskom pokretu tako je postala deo umetničkog izraza grupe, a ubrzo zatim i predmet otvorenog spora sa organizatorima javne manifestacije.

Obrazloženje otkazivanja predstavljalo je neposredan primer političkog uslovljavanja kulturnog programa. Muzička grupa koja je decenijama javno iznosila kritičke društvene stavove postala je nepoželjna na lokalnoj manifestaciji zbog podrške studentima. Odluka je izazvala reakcije drugih umetnika i dela lokalne zajednice. Grupa Zoster iz Mostara, poznata po alternativnoj muzici koja povezuje rege, rok i druge savremene pravce, povukla se sa manifestacije u znak solidarnosti sa Goblinima. Deo građana Zrenjanina pozivao je na bojkot Dana piva, dok su tokom održavanja manifestacije organizovani protesti.

Zaječarska gitarijada i ugrožavanje višedecenijske rok tradicije

Sličan razvoj događaja usledio je tokom avgusta 2025. godine, kada je grupi Goblini otkazan i nastup na 58. Zaječarskoj gitarijadi.

Zaječarska gitarijada zauzima posebno mesto u istoriji srpskog i jugoslovenskog rokenrola. Njena tradicija seže do druge polovine šezdesetih godina, kada su mladi muzičari širom Jugoslavije osnivali gitarske sastave i razvijali novu popularnu kulturu. Tokom narednih decenija prerasla je u jednu od najdugovečnijih rok manifestacija jugoistočne Evrope. Njena osnovna ideja bila je da neafirmisanim bendovima omogući nastup pred velikom publikom, dok su u revijalnom programu učestvovali već poznati domaći i međunarodni izvođači. Za generacije mladih muzičara Gitarijada je predstavljala važan prostor profesionalne afirmacije, a za publiku mesto susreta sa rokenrolom i alternativnom muzikom.

Nakon što su Goblini saopštili da neće nastupiti, usledio je talas povlačenja drugih izvođača. Beogradski sastav S.A.R.S., poznat po spoju alternativnog roka, regea i ska muzike, među prvima je otkazao učešće u znak solidarnosti. Potom su se povukli Električni orgazam, jedan od najznačajnijih sastava jugoslovenskog novog talasa, niška hard-rok grupa Kerber, hrvatski pank-folk sastav Brkovi i Deca loših muzičara, poznati po spoju alternativnog roka i fanka. Učešće su otkazali i mladi sastavi NIT, prethodni pobednik takmičarskog programa, i Deminutiv, čime je nezadovoljstvo zahvatilo i generaciju muzičara kojoj je festival tradicionalno trebalo da pruži priliku za afirmaciju.

Od nastupa su potom odustali i veterani domaćeg rokenrola, Generacija 5 i Riblja čorba. Članovi Generacije 5 svoju odluku obrazložili su društvenim okolnostima u Srbiji, navodeći da ne žele da njihov koncert posluži stvaranju privida normalnosti u periodu protesta, nasilja i političkih sukoba. Povlačenje bendova različitih generacija i muzičkih pravaca pokazalo je da sukob nije ostao ograničen na pank-rok scenu, već je zahvatio znatno širi deo domaće muzičke zajednice.

Organizatori Gitarijade osporavali su političku pozadinu neangažovanja Goblina, tvrdeći da sa bendom nije bio zaključen ugovor. Međutim, Goblini su prethodno bili predstavljeni među najavljenim učesnicima festivala, što je otvorilo pitanje načina na koji su donošene i menjane programske odluke. U međuvremenu je promenjena i lokacija održavanja manifestacije. Gitarijada je sa tradicionalnog prostora Kraljevice premeštena na arheološki lokalitet Feliks Romulijana, uz zvanično obrazloženje koje se pozivalo na bezbednosne okolnosti i infrastrukturne probleme. Festival je ipak održan od 28. do 30. avgusta 2025. godine, sa značajno izmenjenim programom. Njeno 58. izdanje ostalo je obeleženo povlačenjem velikog broja najavljenih izvođača i ozbiljnim narušavanjem prvobitnog programa.

Posebnu težinu tim događajima daje istorija same manifestacije. Festival koji je decenijama negovao rokenrol kao izraz generacijske samostalnosti i pružao mogućnost afirmacije mladim bendovima našao se u središtu političkog sukoba zbog javnih stavova muzičara. Posledice nisu pogodile samo afirmisane izvođače koji su odustali od nastupa, već i mlade takmičare, publiku i jednu od najprepoznatljivijih tradicija rok kulture u Srbiji.

Glasniji od cenzure i solidarnost različitih muzičkih generacija

Pritisci na muzičare tokom 2025. godine nisu ostali ograničeni na pojedinačna otkazivanja. Krajem septembra grupa afirmisanih umetnika i sastava, zajedno sa međunarodno poznatim festivalom EXIT, pokrenula je inicijativu „Glasniji od cenzure“, kao zajednički odgovor na profesionalno isključivanje izvođača koji su javno podržavali studentski pokret.

Inicijativa je okupila muzičare različitih generacija i umetničkih pravaca, čije su karijere oblikovale savremeni kulturni život Srbije i stekle publiku daleko izvan njenih granica. Među potpisnicima zajedničkog saopštenja bili su pank-rok sastavi Goblini i Atheist Rap, predstavnici hardkor scene Ritam Nereda, alternativni rok sastav Kanda, Kodža i Nebojša, grupa Eyesburn, koja povezuje metal, hardkor i rege, kao i Marko Louis, čija muzika spaja soul, fank i balkansku tradiciju. Inicijativu su podržali i metal-pank sastav Mortal Kombat, predstavnik savremenog elektronskog popa Luke Black, alternativni sastav Gospođo, bate, Nikola Vranjković i drugi umetnici. Šira solidarnost obuhvatila je i Beogradski sindikat, jedan od najpoznatijih domaćih hip-hop sastava, kao i fank-rok grupu Deca loših muzičara.

Među učesnicima inicijative bili su izvođači koji su decenijama nastupali na regionalnim festivalima, evropskim koncertnim turnejama i međunarodnim muzičkim događajima. Njihovo zajedničko delovanje nije predstavljalo osnivanje jedinstvenog političkog pokreta, već izraz profesionalne solidarnosti muzičara različitih umetničkih izraza, generacija i publike, povezanih protivljenjem ograničavanju slobode stvaralaštva i javnog izražavanja.

Jedan od posebno upečatljivih slučajeva bilo je onemogućavanje humanitarnog koncerta novosadskog pank-rok sastava Atheist Rap u Kisaču, zakazanog za 4. oktobar 2025. godine. Koncert je trebalo da prikupi sredstva za lečenje petogodišnje devojčice obolele od tumora na mozgu i osamnaestogodišnjeg mladića koji se suočavao sa teškom bolešću. Bend je prihvatio poziv lokalnog zbora građana da nastupi bez honorara, ali organizatori nisu dobili dozvolu za korišćenje javnog prostora.

Prema javnom svedočenju članova grupe, nadležni nisu odobrili održavanje koncerta nakon što su saznali ko organizuje događaj i koji bend treba da nastupi. Atheist Rap je takvu odluku povezao sa svojom podrškom studentskim protestima. Umesto nastupa, grupa je pozvala građane da sredstva uplate neposredno porodicama kojima je pomoć bila potrebna. Tako je politički sukob oko korišćenja javnog prostora zahvatio i humanitarnu akciju čiji je cilj bio prikupljanje pomoći za lečenje dece i mladih.

Inicijativa „Glasniji od cenzure“ nije ostala samo na zajedničkom saopštenju. U oktobru 2025. godine, u saradnji sa manifestacijom „Kampus – Zona slobode“, organizovan je koncert solidarnosti u univerzitetskom kampusu u Novom Sadu. Nastupili su Eyesburn, Marko Louis, Ritam Nereda, Kanda, Kodža i Nebojša i Nikola Vranjković. Prikupljene donacije bile su namenjene organizaciji komemorativnog skupa 1. novembra, povodom godišnjice tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu. Učešće EXIT festivala u ovoj inicijativi imalo je posebnu simboličku težinu, imajući u vidu njegovo poreklo iz studentskog pokreta 2000. godine i međunarodnu reputaciju. Njegov položaj i posledice javne podrške studentskom pokretu predstavljaju zasebnu temu ovog poglavlja.

Produžene posledice tokom 2026. godine

Problemi sa kojima su se muzičari suočavali tokom 2025. godine nisu prestali završetkom letnje koncertne sezone. U avgustu 2026. britanski stručni magazin IQ Magazine, posvećen međunarodnoj koncertnoj industriji, objavio je istraživanje o položaju muzičara i organizatora događaja u Srbiji. U njemu su predstavljena svedočenja o otkazivanjima nastupa, neformalnim crnim listama i strahu organizatora da bi angažovanje izvođača koji podržavaju studentske proteste moglo ugroziti njihovo buduće finansiranje i odnose sa javnim institucijama.

Članovi Goblina izjavili su da su tokom 2026. godine, zaključno sa avgustom, u Srbiji održali svega dva koncerta, dok se većina njihovih nastupa odvijala u inostranstvu. Opisivali su situacije u kojima im organizatori sa kojima su ranije redovno sarađivali sada saopštavaju da za njih nema slobodnih termina. Takva praksa ne zahteva postojanje formalne zabrane nastupanja. Izvođač može ostati profesionalno isključen jednostavno tako što ga organizatori više ne pozivaju.

Slično iskustvo izneo je Marko Šelić Marčelo, reper, pisac i jedan od najprepoznatljivijih predstavnika društveno angažovanog hip-hopa u Srbiji. Njegovi tekstovi godinama se bave političkim i društvenim pitanjima, a nakon javne podrške studentskom pokretu govorio je o sve manjem broju poziva za nastupe. Prema njegovom svedočenju, festivali koji zavise od gradskih budžeta prestali su da ga angažuju, dok su pojedini privatni organizatori takođe odustajali od saradnje iz straha od mogućih posledica. Položaj sebe i svog benda opisao je kao povratak na početak profesionalne karijere, posle više od dve decenije rada.

Događaji opisani u ovoj podtački obuhvataju umetnike različitih generacija, muzičkih pravaca i profesionalnog ugleda, od velikih zvezda narodne muzike do afirmisanih rok, pank i hip-hop sastava. Njihova iskustva pokazuju kako političko uslovljavanje može uticati na pristup koncertima, javnim prostorima i profesionalnim angažmanima, ali i na očuvanje kulturnih manifestacija sa višedecenijskom tradicijom. Istovremeno, organizovana solidarnost muzičara pokazala je snagu i raznovrsnost kulturne scene koja odbija da slobodu umetničkog izražavanja podredi političkoj lojalnosti. Gradski trgovi, festivali i manifestacije finansirani novcem građana pripadaju društvu, a ne političkim strankama koje trenutno upravljaju javnim budžetima.

8.4. Finansijski i programski pritisci na kulturne manifestacije

Višedecenijska tradicija, međunarodna priznanja i profesionalni ugled nisu zaštitili neke od najznačajnijih kulturnih manifestacija Srbije od političkog uticaja na njihovo finansiranje i upravljanje. Festivali koji su generacijama povezivali domaće umetnike sa svetskom scenom i doprinosili međunarodnom ugledu zemlje suočili su se tokom 2025. i 2026. godine sa odlukama koje su ugrozile njihov rad i kontinuitet. U sistemu vlasti Aleksandra Vučića ni međunarodno priznanje ni dugogodišnji kulturni značaj nisu se pokazali dovoljnim da profesionalne institucije zaštite od političkog odlučivanja o njihovoj budućnosti.

BITEF i gubitak umetničke samostalnosti

Beogradski internacionalni teatarski festival, osnovan 1967. godine, gotovo šest decenija predstavlja jedno od najznačajnijih dostignuća srpske i jugoslovenske kulture. BITEF je tokom Hladnog rata povezivao evropsku i američku pozorišnu avangardu, predstavljajući umetnike koji su menjali svetsko pozorište. Njegov ugled izgrađen je upravo na umetničkoj slobodi, eksperimentu i kritičkom odnosu prema društvu.

Tokom 2025. godine gradska vlast Beograda smanjila je finansijsku i organizacionu samostalnost festivala, a njegov Odbor odbio je program koji su pripremili umetnički direktor Miloš Lolić i njegov tim. Takva odluka bila je bez presedana u istoriji BITEF-a. Umetnički tim ocenio ju je kao cenzuru, dok zvanično festivalsko izdanje te godine nije održano. Umesto njega, domaći umetnici su uz podršku međunarodne pozorišne zajednice organizovali nezavisni ne:BITEF, na kojem je učestvovao i međunarodno priznati reditelj Milo Rau.

Kriza se nastavila 2026. godine, kada je šest od sedam prvobitno najavljenih međunarodnih produkcija odustalo od učešća na zvaničnom BITEF-u. Festival je održan sa gotovo potpuno izmenjenim programom, dok je nezavisni ne:BITEF organizovan na šezdeset lokacija širom Beograda. Time je sukob između zvaničnih upravljačkih struktura i umetničke zajednice dobio međunarodne razmere.

Gotovo šest decenija umetničkog ugleda nije sprečilo da se BITEF nađe u situaciji u kojoj su njegovi stvaraoci i međunarodni saradnici morali da organizuju nezavisni festival kako bi sačuvali vrednosti na kojima je nastao. Politička kontrola nad institucijom pokazala se mogućom, ali nije obezbedila i podršku umetničke zajednice koja joj je decenijama davala međunarodni značaj.

Nišville i uskraćivanje republičkog finansiranja

Nišville, međunarodni džez festival osnovan 1995. godine, tokom tri decenije postao je jedan od najprepoznatljivijih kulturnih simbola Niša i južne Srbije. Na njegovoj sceni nastupali su velikani američke muzike poput Rona Kartera, Solomona Berka i drugih međunarodno priznatih umetnika. Festival je povezao američku džez tradiciju sa balkanskom muzikom, istovremeno razvijajući obrazovne programe i međunarodnu saradnju mladih muzičara.

Uprkos takvom ugledu, Ministarstvo kulture nije odobrilo sredstva Nišvilleu ni 2025. ni 2026. godine, prekidajući dugogodišnju republičku podršku. Organizatori su javno podržavali studentske zahteve i kritikovali kulturnu politiku vlasti. Ministarstvo pritom nije osporilo kvalitet festivala, već je njegovo finansiranje prepustilo lokalnim izvorima, sponzorima i sopstvenim prihodima.

Prema rečima direktora Ivana Blagojevića, gubitak republičkih sredstava dodatno je pogoršao finansijske probleme i doveo do otpuštanja zaposlenih. Festival je nastavio da se održava zahvaljujući drugim izvorima finansiranja, uključujući značajnu podršku Grada Niša, ali uz ozbiljnu neizvesnost u planiranju budućih programa. Grad je 2025. izdvojio 55 miliona dinara, a 2026. godine 60 miliona.

Nišville nije izgubio međunarodni ugled, publiku ili profesionalni značaj. Izgubio je važan izvor državne podrške, što je ugrozilo njegovu finansijsku stabilnost. Sudbina festivala tako je postala zavisna ne samo od njegovih rezultata, već i od odluka institucija koje raspolažu javnim novcem.

FEST i prekid festivalske tradicije

Beogradski međunarodni filmski festival FEST, osnovan 1971. godine, više od pola veka predstavlja jedno od najvažnijih mesta susreta srpske publike sa svetskom kinematografijom. Generacije gledalaca upoznavale su velika ostvarenja američkih, evropskih i drugih svetskih autora upravo zahvaljujući ovom festivalu.

Tokom 2025. godine FEST nije održan. Gradske vlasti odlaganje su obrazlagale društvenim i bezbednosnim okolnostima, a zatim je, pre isteka mandata prethodnog sastava, zamenjen čitav festivalski odbor. Među novoimenovanim članovima našao se Lazar Ristovski, javni podržavalac Aleksandra Vučića i SNS-a, čije smo odnose sa javnim finansiranjem filmske produkcije već analizirali u prethodnoj podtački.

FEST je ponovo održan u oktobru 2026. godine, sa 115 filmova, ali njegov povratak nije izbrisao prekid tradicionalnog godišnjeg održavanja niti pitanja koja su otvorena načinom upravljanja festivalom.

Za razliku od BITEF-a, gde je došlo do neposrednog sukoba oko umetničkog programa, FEST je postao primer koliko i velika kulturna manifestacija sa pola veka tradicije može zavisiti od organizacionih i kadrovskih odluka gradske vlasti.

Međunarodni ugled i politička kontrola kulture

BITEF, Nišville i FEST predstavljaju različite umetničke oblasti, različite generacije stvaralaca i različite delove kulturnog života Srbije. Njihove institucionalne krize nisu imale iste neposredne uzroke, ali su pokazale koliko je profesionalna samostalnost kulturnih manifestacija izložena odlukama političkih organa koji upravljaju javnim sredstvima.

Još ozbiljniji primer predstavlja EXIT, međunarodno priznati festival iz Novog Sada, koji je nakon javne podrške studentskom pokretu ostao bez značajnih izvora finansiranja, a 2026. godine nije održan na svojoj tradicionalnoj lokaciji. Njegov slučaj, koji predstavlja završnu celinu ovog poglavlja, dodatno otvara pitanje političke cene javnog neslaganja sa vlašću.

Umetnička dostignuća, međunarodne nagrade i decenije profesionalnog rada ne bi smeli da izgube značaj pred političkim interesima onih koji trenutno upravljaju javnim institucijama. Kada kulturne manifestacije postanu zavisne od takvih odnosa, posledice ne snose samo njihovi organizatori i umetnici, već i društvo koje je te institucije stvaralo i generacijama održavalo.

8.5. Proterivanje EXIT-a i politička cena javne podrške promenama

EXIT je nastao 2000. godine u Novom Sadu, iz studentskog pokreta za slobodu i demokratske promene, u vreme otpora režimu Slobodana Miloševića. Tokom narednih četvrt veka izrastao je u jedan od najuglednijih evropskih muzičkih festivala, dva puta nagrađen priznanjem za najbolji veliki festival u Evropi. Suosnivač EXIT-a i njegov dugogodišnji direktor Dušan Kovačević, zajedno sa svojim timom, razvio je međunarodno priznatu festivalsku organizaciju čiji su projekti prevazišli granice Srbije. EXIT je postao jedan od najprepoznatljivijih kulturnih simbola savremene Srbije, povezujući Novi Sad sa svetskom muzičkom scenom i privlačeći generacije mladih iz različitih zemalja.

Tragedija na železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine, u kojoj je poginulo šesnaest ljudi, duboko je pogodila Novi Sad i pokrenula studentski pokret koji je zahtevao odgovornost državnih institucija. Grad u kojem je EXIT nastao kao simbol slobode i okupljanja mladih postao je ranjeni grad, suočen sa gubitkom ljudskih života i pitanjima odgovornosti za tragediju. Podrška studentskim zahtevima za EXIT je predstavljala i nastavak društvenog angažmana iz kojeg je festival nastao četvrt veka ranije. Upravo zbog toga, sukob koji je potom usledio između organizatora festivala i državnih institucija prevazišao je pitanje finansiranja jedne kulturne manifestacije i dobio mnogo dublje društveno i političko značenje.

Podrška studentima i uskraćivanje finansiranja

Jubilarno, 25. izdanje EXIT-a, održano od 10. do 13. jula 2025. godine na Petrovaradinskoj tvrđavi, bilo je obeleženo podrškom studentima i građanima koji su zahtevali institucionalnu odgovornost. Festival je otvoren šesnaestominutnom tišinom u znak sećanja na žrtve novosadske tragedije, a studenti su pred međunarodnom publikom dobili prostor na glavnoj bini. Takvim javnim opredeljenjem EXIT je potvrdio vrednosti iz kojih je nastao, u gradu koji je tragedija duboko pogodila.

Organizatori su saopštili da je nakon podrške studentskom pokretu festival ostao bez javnog sufinansiranja na gradskom, pokrajinskom i republičkom nivou, kao i bez podrške kompanije Telekom Srbija, čiji je brend mts bio glavni sponzor tokom 22 godine saradnje. Prema njihovom obrazloženju, razlog za prekid podrške nije bio pad kvaliteta, posete ili međunarodnog ugleda, već odbijanje da odustanu od svog javnog stava. Uprkos gubitku važnih izvora finansiranja, jubilarno izdanje je održano, ali su organizatori već 2025. saopštili da tradicionalni EXIT pod tim uslovima ne može da se nastavi u Novom Sadu. Na Petrovaradinskoj tvrđavi naredne, 2026. godine, festivala nije bilo.

Medijski pritisci i diskreditacija osnivača festivala

Pritisak se, prema oceni EXIT-a i Dušana Kovačevića, proširio i na njegovu porodicu. U maju 2026. policija je uhapsila Kovačevićevog rođenog brata zbog sumnji u vezi sa objavama na društvenim mrežama. Provladini tabloidi slučaj su predstavili kroz optužbe o separatizmu i neprijateljskom delovanju, prenoseći ih sa osumnjičenog na čitavu porodicu i povezujući ih sa festivalom. Kovačević je ukazao da su pojedini mediji o hapšenju izveštavali pre nego što je sprovedeno i ocenio da je cilj takve kampanje njegova diskreditacija i nastavak pritisaka na EXIT zbog podrške studentima. Tako je postupak protiv člana porodice postao povod za medijsko osporavanje samog festivala i njegovog osnivača.

Međunarodni uspeh EXIT-a i gubitak festivala za Novi Sad

Dok 2026. godine nije održano tradicionalno izdanje na Petrovaradinskoj tvrđavi, EXIT-ova međunarodna organizacija nastavila je da se razvija. U januaru je na European Festival Awards osvojila priznanje Promoter of the Year, namenjeno evropskoj festivalskoj organizaciji godine. Tokom iste godine njeni projekti realizovani su u drugim državama, a u oktobru je sa egipatskim partnerima organizovala Starlight Festival ispred piramida u Gizi, sa desetinama hiljada poseta iz više od sto zemalja.

Posebno upečatljiv primer predstavlja Crna Gora. Njena vlada je u aprilu 2026. zvanično podržala dva EXIT-ova festivalska događaja u Ulcinju i Budvi, prepoznajući u njima priliku za razvoj turizma, međunarodnu promociju i privlačenje novih gostiju. Pre njihovog održavanja procenjeno je da bi mogli da ostvare najmanje 210.000 turističkih noćenja i više od 40 miliona evra direktne turističke potrošnje. To su bile projekcije, a ne naknadno potvrđeni prihodi. Prema podacima organizatora, oba festivala su tokom leta ostvarila ukupno 144.000 festivalskih poseta, obim ekvivalentan približno 23 odsto stanovništva Crne Gore, koja prema poslednjem popisu ima 623.633 stanovnika. Broj festivalskih poseta ne označava isto toliko različitih ljudi, ali pokazuje razmere kulturnog i turističkog događaja koji je Crna Gora prihvatila kao razvojnu priliku.

Upravo u tom poređenju najjasnije se vidi šta je Novi Sad izgubio. Dok su druge države podržavale međunarodno priznatu festivalsku organizaciju kao priliku za razvoj i promociju, grad u kojem je ona nastala ostao je bez tradicionalnog EXIT-a. Dogodilo se to nakon što su organizatori javno stali uz građane koji su tražili odgovornost za tragediju u sopstvenoj zajednici, u ranjenom gradu čija je festivalska tradicija četvrt veka povezivala mlade iz Srbije sa svetom.

Uskraćivanje javne podrške i dugogodišnjeg sponzorstva, medijska kampanja protiv porodice suosnivača i izostanak festivalskog izdanja na Petrovaradinskoj tvrđavi čine osnov za autorsku ocenu da je EXIT političkim pritiscima proteran iz svog matičnog grada. Međunarodni rezultati ostvareni tokom iste godine pokazuju da nije nestala profesionalna sposobnost organizatora niti interesovanje publike, već mogućnost da njihov najpoznatiji projekat nastavi život tamo gde je nastao.

Slučaj EXIT-a zaokružuje sliku političkog uticaja na kulturu u Srbiji. Upravljanje ustanovama, raspodela javnog novca, odlučivanje o angažmanima i programskoj samostalnosti manifestacija predstavljaju različite puteve kojima politički odnosi mogu ugroziti stvaralaštvo. Međutim, otpor umetnika, profesionalna solidarnost i međunarodni uspeh njihovih projekata svedoče i o kulturnoj snazi Srbije koja postoji nezavisno od političke vlasti, i koju odluke te vlasti ne mogu prisvojiti.