7. Obrazovanje

Obrazovanje predstavlja jedan od najvažnijih temelja društvenog razvoja, jer od njegove dostupnosti, kvaliteta i institucionalne nezavisnosti zavise stvaranje stručnih kadrova, naučni napredak, ekonomska konkurentnost i sposobnost građana da samostalno razumeju i preispituju javne odluke. Njegova uloga u demokratskom društvu prevazilazi sticanje formalnih kvalifikacija. Škole i univerziteti istovremeno su institucije u kojima se razvijaju kritičko mišljenje, profesionalna odgovornost i sloboda intelektualnog stvaralaštva. Zbog toga odnos političke vlasti prema obrazovanju predstavlja i pokazatelj njenog odnosa prema znanju, stručnosti i nezavisnosti društvenih institucija.

Javni obrazovni sistem Srbije obuhvata predškolske ustanove, osnovne i srednje škole, državne univerzitete i druge visokoškolske ustanove. Njegovo finansiranje i upravljanje raspodeljeni su između republičkih, pokrajinskih i lokalnih organa, dok Ministarstvo prosvete ima značajna ovlašćenja u organizaciji školskog sistema i imenovanju direktora. Takva institucionalna struktura omogućava državi da neposredno utiče na razvoj obrazovanja, ali istovremeno otvara prostor za političko kadrovanje, kontrolu zapošljavanja i uslovljavanje profesionalnog položaja zaposlenih. Kada se odlučivanje o rukovodstvu, radnim mestima i finansiranju podredi stranačkim interesima, obrazovne ustanove mogu postati deo političke hijerarhije, umesto institucija čiji rad prvenstveno određuju stručni kriterijumi.

Univerziteti u Srbiji imaju dugu istoriju institucionalne samostalnosti, čiji koreni sežu do Velike škole osnovane u Beogradu 1808. godine. Osnivanjem Univerziteta u Beogradu 1905. godine, autonomija je zakonom postala jedno od njegovih temeljnih načela. Tokom narednih decenija akademska zajednica prolazila je kroz različite državne sisteme, ratove i periode političke represije, ali je očuvala tradiciju borbe za slobodu naučnog rada, nezavisnost akademskog odlučivanja i pravo na javno izražavanje. Današnji Ustav Republike Srbije garantuje autonomiju univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova, kao i slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva. Ta prava predstavljaju rezultat dugog istorijskog razvoja u kojem je univerzitet izrastao u jednu od najvažnijih institucija društvenog i intelektualnog života Srbije.

Posebno mesto u toj istoriji zauzima veliki studentski štrajk iz aprila 1936. godine, kada su se studenti Univerziteta u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, suprotstavili nameri vlasti da uvede univerzitetsku policiju, političkoj represiji i nasilju desničarskih organizacija. Tokom sukoba 4. aprila ubijen je student prava Žarko Marinović, a višenedeljni protest okončan je povlačenjem odluke o uvođenju policije na Univerzitet i smenom tadašnjeg rektora. U znak sećanja na ubijenog studenta, 4. april se i danas obeležava kao Dan studenata Univerziteta u Beogradu. Više od tri decenije kasnije, u junu 1968, studenti su ponovo izašli na ulice, ovog puta u socijalističkoj Jugoslaviji, zahtevajući smanjenje društvenih nejednakosti, ukidanje privilegija političke elite, rešavanje nezaposlenosti i demokratizaciju društva. Tokom zime 1996–1997. godine, studenti su mesecima protestovali protiv nepriznavanja rezultata lokalnih izbora od strane režima Slobodana Miloševića, zahtevajući poštovanje izborne volje građana, odgovornost univerzitetskog rukovodstva i zaštitu akademske autonomije. Ovi događaji, nastali u različitim političkim i društvenim okolnostima, pokazuju da studentsko organizovanje i odbrana nezavisnosti univerziteta imaju gotovo vekovnu tradiciju u Srbiji i da su više puta bili neposredno povezani sa širim zahtevima za građanskim slobodama, društvenom pravdom i političkom odgovornošću.

Odnos vlasti uspostavljene 2012. godine prema obrazovanju potrebno je posmatrati kroz dugoročne razvojne prioritete, kvalitet nastave, ulaganja u infrastrukturu i nauku, ali i kroz odnos prema ljudima koji u obrazovnim ustanovama rade. Jednako su važni profesionalni položaj nastavnika, nezavisnost naučnog rada i zaštita akademskog integriteta. U svim tim oblastima otvara se pitanje odnosa između formalno proklamovanog značaja obrazovanja i njegovog stvarnog položaja u državnim prioritetima.

Poseban problem predstavlja urušavanje vrednosti obrazovanja kroz afere povezane sa akademskim kvalifikacijama i njihovim korišćenjem za političko i profesionalno napredovanje. U srpskoj javnosti već godinama se govori o hiljadama lažnih i kupljenih diploma, kao i o njihovom korišćenju za profesionalno i političko napredovanje. Posebnu pažnju izazivaju sumnje povezane sa funkcionerima i kadrovima vladajuće nomenklature Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, od najmanjih lokalnih samouprava, preko pokrajinskih organa, do najviših republičkih institucija. Brojne kontroverze oko privatnih visokoškolskih ustanova, spornih akademskih zvanja i kvalifikacija javnih funkcionera otvorile su pitanje koliko su stvarno obrazovanje i profesionalna sposobnost važni za napredovanje unutar političkog sistema. Među najpoznatijim primerima nalazi se Univerzitet Megatrend, čiji je osnivač Mića Jovanović bio dugogodišnji član SPS-a, a čije su poslovanje i akademske kvalifikacije pojedinih visokih državnih funkcionera godinama bili predmet javnih kontroverzi. U sistemu u kojem formalna diploma može postati sredstvo političkog napredovanja nezavisno od stvarnog znanja, obezvređuje se trud generacija koje su obrazovanje sticale redovnim studiranjem, stručnim usavršavanjem i naučnim radom. Posledice takvog odnosa prema obrazovanju ne završavaju se na pojedinačnim karijerama, već se prenose na stručnost državne uprave, kvalitet javnih institucija i poverenje građana u njihovu sposobnost da odgovorno obavljaju poverene poslove.

Politička kontrola obrazovanja, međutim, ne iscrpljuje se u kadrovskom napredovanju i zloupotrebi akademskih kvalifikacija. Posebno ozbiljne posledice nastaju kada se nastavnici, profesori i učenici koji javno izražavaju neslaganje sa odlukama vlasti suoče sa profesionalnim sankcijama, administrativnim pritiscima i ograničavanjem svojih prava. Događaji tokom 2025. i 2026. godine u Petoj beogradskoj gimnaziji i novosadskoj Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, dvema obrazovnim ustanovama sa izuzetnom istorijskom tradicijom i ugledom, pokazali su koliko duboko takvi sukobi mogu zahvatiti čitave školske zajednice. Odluke o rukovodstvu, položaju nastavnika i organizaciji nastave postale su predmet dugotrajnih sporova, protesta učenika i roditelja, kao i sudskih postupaka. Time se pitanje političkog uticaja na obrazovanje neposredno povezalo sa profesionalnom nezavisnošću nastavnika, pravima učenika i mogućnošću roditelja da zaštite interese svoje dece.

Dugogodišnji politički pritisci na prosvetne radnike, kontroverze oko akademskih zvanja, profesionalne sankcije i ograničavanje univerzitetske autonomije dobili su naročitu težinu posle novembra 2024. godine, kada je deo obrazovne i akademske zajednice otvoreno podržao zahteve za institucionalnom odgovornošću. Fizički napadi na studente, širenje fakultetskih blokada i podrška nastavnika i profesora otvorili su pitanje odnosa političke vlasti prema obrazovnim institucijama čija društvena uloga podrazumeva nezavisno mišljenje, kritičko preispitivanje i slobodu javnog delovanja. Razvoj studentskog pokreta i njegovo kasnije uključivanje u izborni proces pokazali su da odnos vlasti prema obrazovanju nije izdvojeno pitanje prosvetne politike, već i jedan od činilaca koji određuju mogućnost slobodnog građanskog i političkog organizovanja.

7.1. Obrazovna politika, razvoj institucija i obezvređivanje znanja

Odnos države prema obrazovanju ne može se ocenjivati samo kroz zakonske nadležnosti, redovno finansiranje ustanova i povremene investicije u školske objekte. Njegovu stvarnu vrednost određuju dugoročna ulaganja, kvalitet nastave, razvoj nauke, profesionalni standardi i sposobnost institucija da obrazovanje zaštite od političkih i poslovnih interesa. U Srbiji je tokom vlasti uspostavljene 2012. godine posebno izražen raskorak između javnog predstavljanja obrazovanja kao jednog od državnih prioriteta i problema koji godinama opterećuju njegov kvalitet, institucionalnu nezavisnost i položaj znanja u društvu.

Dugoročni podaci o javnim finansijama pokazuju smanjivanje relativnih izdvajanja za obrazovanje. Njihov udeo u bruto domaćem proizvodu iznosio je približno 4,6% 2009. godine, dok je 2022. pao na oko 3,2%, znatno ispod proseka Evropske unije. Takvo kretanje posebno je značajno za državu čiji obrazovni sistem zahteva modernizaciju nastavnih programa, unapređenje infrastrukture, razvoj naučnih kapaciteta i stvaranje boljih uslova za rad nastavnika i istraživača. Smanjivanje udela obrazovanja u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti pokazuje koliko je važno državne prioritete posmatrati kroz stvarnu raspodelu javnih sredstava, a ne samo kroz političke izjave i pojedinačna svečana otvaranja obnovljenih ustanova.

Problemi se odražavaju i na rezultate obrazovnog sistema. Međunarodno testiranje PISA iz 2022. godine pokazalo je da učenici iz Srbije ostvaruju rezultate ispod proseka razvijenih zemalja u matematici, čitanju i prirodnim naukama. Osnovni nivo matematičke pismenosti dostiglo je svega 57% petnaestogodišnjaka, dok su rezultati tokom prethodne decenije uglavnom stagnirali. Ovakvi pokazatelji ne predstavljaju samo problem školskih programa ili nastavnih metoda, već otvaraju šire pitanje sposobnosti države da obezbedi obrazovanje koje mladim generacijama omogućava razvijanje znanja, kritičkog mišljenja i veština neophodnih za profesionalni i društveni razvoj.

Slična pitanja otvaraju se i u oblasti nauke. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna izdvajanja za naučnoistraživačku i razvojnu delatnost u Srbiji tokom 2025. godine iznosila su svega 0,97% bruto domaćeg proizvoda. Ovaj podatak posebno je važan kada se posmatraju mogućnosti univerziteta i naučnih instituta da razvijaju savremene istraživačke programe, unapređuju laboratorijsku opremu, privlače mlade naučnike i učestvuju u međunarodnim projektima. Naučni napredak zahteva dugoročnu institucionalnu podršku, stabilno finansiranje i profesionalnu nezavisnost istraživača, a ne samo formalno postojanje ustanova i akademskih zvanja.

Pitanje kvaliteta javnih ulaganja dodatno su otvorili slučajevi ugrožavanja bezbednosti školskih objekata. U aprilu 2025. godine u izdvojenom odeljenju Osnovne škole „Karađorđe“ u selu Saranovo kod Rače obrušio se plafon učionice, svega nekoliko meseci nakon sanacije zgrade. Povređenih nije bilo jer se obrušavanje dogodilo tokom školskog raspusta, ali je objekat zatvoren, učenici su premešteni u drugu školu, a nastava u matičnoj zgradi nije obnovljena ni početkom školske 2026/2027. godine. Slični događaji zabeleženi su u decembru 2025. u Zemunskoj gimnaziji, gde se deo plafona obrušio u fiskulturnoj sali zgrade rekonstruisane tri godine ranije, kao i u januaru 2026. u školi za specijalno obrazovanje „Carica Jelena“ u Nišu, čija zgrada decenijama nije bila temeljno obnovljena.

Posebno pitanje obrazovne politike predstavlja tržište školskih udžbenika, na kojem su privatne izdavačke kompanije zauzele značajan položaj, dok je uticaj državnog Zavoda za udžbenike oslabio. Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je 2021. godine postupak protiv povezanih izdavačkih kuća Klett, Novi Logos i Freska zbog sumnje na zloupotrebu dominantnog tržišnog položaja, ispitujući poslovne strategije, politiku cena i pogodnosti prilikom izbora udžbenika. Postupak je nastavljen i tokom 2026.

godine. Ovaj slučaj otvorio je šire pitanje uticaja komercijalnih interesa na obrazovanje, dostupnosti nastavnih materijala i odgovornosti države da obezbedi ravnopravne uslove u oblasti koja neposredno utiče na učenike, roditelje i nastavnike.

Ipak, jedan od najozbiljnijih problema odnosa prema obrazovanju predstavlja kompromitovanje njegove osnovne vrednosti kroz trgovinu diplomama, sporna akademska zvanja i njihovo korišćenje za profesionalno i političko napredovanje. Ovaj problem naročito dobija na značaju kada se poveže sa javnim funkcionerima i politički postavljenim rukovodiocima, jer se od ljudi kojima su poverene odgovorne državne funkcije očekuju odgovarajuće znanje, stručnost i profesionalni integritet. U takvim okolnostima, sumnje u regularnost akademskih kvalifikacija ne predstavljaju samo pitanje lične biografije pojedinog funkcionera, već i poverenja građana u institucije kojima on upravlja.

Među najpoznatijim primerima nalazi se Univerzitet Megatrend, čiji je osnivač Mića Jovanović bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije i javno govorio o svom političkom angažovanju i vezama sa najvišim državnim funkcionerima. Jovanović je 2014. godine izjavljivao da je imao značajnu ulogu u političkom približavanju SPS-a i SNS-a prilikom formiranja vlasti 2012. godine. Njegova akademska karijera iste godine postala je predmet ozbiljne kontroverze kada je Ministarstvo prosvete, nakon međunarodne provere, utvrdilo da nije stekao doktorat na Londonskoj školi ekonomije, kako je prethodno tvrdio. Tadašnji ministar prosvete Srđan Verbić javno je zatražio njegovu ostavku na mesto rektora Megatrenda.

Posebnu pažnju izazvale su i akademske kvalifikacije Nebojše Stefanovića, jednog od najviših funkcionera Srpske napredne stranke, koji je tokom svoje političke karijere obavljao funkcije predsednika Narodne skupštine, ministra unutrašnjih poslova i ministra odbrane. Njegova diploma osnovnih studija bila je povezana sa obrazovnom organizacijom Megatrenda u Londonu, čiji je status kao visokoškolske ustanove u Velikoj Britaniji ozbiljno osporavan. Tokom 2019. godine podnete su krivične prijave i zahtevi za inspekcijski nadzor zbog sumnji u regularnost te kvalifikacije, dok je Megatrend branio zakonitost Stefanovićevog studiranja pozivajući se na studentsku dokumentaciju. Slučaj je otvorio pitanje načina na koji se proveravaju kvalifikacije ljudi koji upravljaju najvažnijim državnim institucijama.

Još značajniji institucionalni sukob razvijao se oko doktorske disertacije Siniše Malog, visokog funkcionera SNS-a i ministra finansija. Univerzitet u Beogradu je 2019. godine utvrdio neakademsko ponašanje prilikom izrade njegove doktorske disertacije, a Senat je doneo odluku o poništavanju doktorske diplome. Univerzitetski organi ponovo su odlučivali o ovom pitanju 2021. godine, ali su postupak pratili upravni sporovi i sudske odluke kojima su odgovarajuća univerzitetska rešenja poništavana zbog proceduralnih nepravilnosti. Do sredine 2026. godine konačan institucionalni i sudski epilog ovog slučaja još nije bio postignut.

Slučaj Siniše Malog imao je i šire posledice po odnose između Univerziteta u Beogradu i političke vlasti. Tadašnja rektorka Ivanka Popović javno je branila pravo akademske zajednice da samostalno odlučuje o naučnoj čestitosti i profesionalnim standardima. Njeno insistiranje na univerzitetskoj autonomiji izazvalo je političke polemike i stavilo je u središte jednog od najdugotrajnijih sukoba između akademskih institucija i visokih predstavnika vlasti.

Na izborima za rektora 2021. godine Ivanka Popović nije osvojila novi mandat, iako je prethodno imala većinsku podršku fakulteta i instituta Univerziteta u Beogradu, kao i Senata. Senat ju je podržao sa 27 glasova, naspram 17 glasova za protivkandidata Vladana Đokića, ali je Savet Univerziteta potom izabrao

Đokića sa 23 glasa, dok je Popović dobila 17. Ovakav ishod, u kontekstu prethodnog sukoba oko doktorata Siniše Malog, otvorio je ozbiljnu raspravu o političkom uticaju na univerzitetsko odlučivanje. Sama Popović upozoravala je da dotadašnja univerzitetska praksa nije poznavala situaciju u kojoj Savet prilikom izbora rektora odbacuje većinsku podršku Senata.

Time je pitanje jednog osporenog doktorata preraslo u mnogo širu raspravu o mogućnosti univerziteta da sačuva samostalnost svojih odluka kada se one neposredno odnose na akademske kvalifikacije visokih državnih funkcionera. Poseban značaj ovog slučaja proizlazi iz činjenice da univerzitet nije odlučivao o političkoj podobnosti ministra, već o akademskim standardima i naučnom integritetu, koji bi morali biti jednaki za svakog kandidata, nezavisno od njegovog položaja u državnoj hijerarhiji.

Višegodišnje kontroverze povezane sa Megatrendom dobile su novi institucionalni epilog u novembru 2025. godine, kada je Ministarstvo prosvete oduzelo dozvolu za rad tom univerzitetu i pet fakulteta u njegovom sastavu zbog neispunjavanja propisanih uslova za akreditaciju. Takva odluka otvorila je i pitanje odgovornosti države za dugoročni nadzor nad visokoškolskim ustanovama, posebno onima koje su tokom svog rada obrazovale veliki broj studenata i izdavale akademske kvalifikacije korišćene u javnom i privatnom sektoru.

Problem nezakonitog sticanja obrazovnih isprava nije ostao ograničen na javne kontroverze oko pojedinih univerziteta i političara. U junu 2026. godine policija je otkrila organizovanu grupu osumnjičenu za proizvodnju i prodaju više od 120 falsifikovanih obrazovnih dokumenata, uključujući diplome srednjih i visokih škola, uverenja o položenim ispitima i master diplome. Dokumenti su izrađivani u ilegalnoj štampariji u Beogradu, a protivpravna imovinska korist procenjena je na približno 20 miliona dinara. Među osumnjičenima nalazilo se i odgovorno lice jedne srednje škole u Novom Pazaru.

Ovakvi slučajevi pokazuju koliko ozbiljne posledice može imati narušavanje sistema akademskih i profesionalnih kvalifikacija. Kada se obrazovna isprava koristi kao sredstvo napredovanja, a njena vrednost odvaja od stvarno stečenog znanja, ugrožavaju se i obrazovni standardi i kvalitet rada institucija koje takve kvalifikacije prihvataju. Posebno je problematično kada se to pitanje pojavljuje u političkom sistemu u kojem stranačka pripadnost i povezanost sa vladajućom nomenklaturom mogu imati značajnu ulogu u profesionalnom napredovanju.

Odnos prema obrazovanju zato se ne iscrpljuje u visini budžetskih izdvajanja, stanju školskih objekata ili broju akreditovanih ustanova. Njegova suština ogleda se i u tome koliko država štiti stvarnu stručnost, akademsku čestitost i profesionalnu nezavisnost. Društvo u kojem se znanje potiskuje pred formalnim zvanjem, a stručna sposobnost pred političkom lojalnošću, suočava se sa dugoročnim slabljenjem institucija. Takvo obezvređivanje obrazovanja stvara prostor u kojem profesionalna karijera sve manje zavisi od stvarnih rezultata rada, a sve više od položaja pojedinca unutar političke i institucionalne hijerarhije.

7.2. Politička kontrola rukovodstva i uslovljavanje zaposlenja u obrazovnim ustanovama

Politička kontrola obrazovnih ustanova u Srbiji ostvaruje se kroz imenovanje rukovodilaca, odlučivanje o zapošljavanju i raspodelu finansijskih sredstava. Posebno važnu ulogu imaju direktori škola i predškolskih ustanova, čija ovlašćenja obuhvataju organizaciju rada, upravljanje zaposlenima i donošenje odluka koje neposredno određuju njihov profesionalni položaj. Značajna promena uvedena je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2017. godine, kada je odlučivanje o imenovanju direktora centralizovano u Ministarstvu prosvete. Dok su ranije školski odbori imali odlučujuću ulogu u njihovom izboru, novim zakonskim rešenjem konačna odluka poverena je ministru, nakon sprovedenog konkursa. Time je izvršna vlast dobila neposredan uticaj na rukovodstvo velikog broja javnih obrazovnih ustanova.

Školski odbori zadržali su važnu ulogu u upravljanju ustanovama i sprovođenju postupaka izbora direktora. Njihov sastav obuhvata predstavnike zaposlenih, roditelja i lokalne samouprave, zbog čega odluke lokalnih vlasti mogu neposredno uticati na odnose unutar škole. Posebno u manjim sredinama, gde su obrazovne ustanove među najvažnijim javnim poslodavcima, politički uticaj na školske odbore i rukovodstvo može postati sredstvo kontrole zapošljavanja, finansiranja i profesionalnog napredovanja zaposlenih.

Takav mehanizam pokazali su događaji u Nišu početkom septembra 2025. godine, kada su pokrenute promene sastava školskih odbora u 26 osnovnih i srednjih škola, uključujući gimnazije „Bora Stanković“, „9. maj“ i „Stevan Sremac“. Predstavnici opozicije ocenili su da je reč o pokušaju učvršćivanja političke kontrole nad obrazovanjem imenovanjem podobnih članova školskih odbora, dok je gradska vlast promene obrazlagala potrebom za nesmetanim funkcionisanjem ustanova. Posebnu težinu ovom slučaju daje broj škola obuhvaćenih gotovo istovremenim kadrovskim promenama, kao i mogućnost da se kroz školske odbore utiče na izbor njihovih rukovodilaca.

Dodatnu zavisnost stvara imenovanje vršilaca dužnosti direktora, posebno kada se redovni konkursi odlažu, a privremeno upravljanje ustanovama produžava. Rukovodilac čiji dalji profesionalni položaj zavisi od odluke nadležnih vlasti može biti podložniji političkim zahtevima, dok se takva zavisnost dalje prenosi na zaposlene preko odluka o ugovorima, raspodeli poslova i napredovanju.

Ograničenja zapošljavanja u javnom sektoru, uvedena 2013. godine, dodatno su povećala značaj privremenih radnih angažmana i ugovora na određeno vreme. Brojni prosvetni radnici godinama su obavljali redovne poslove kroz zamene odsutnih zaposlenih ili druge vremenski ograničene ugovore, bez sigurnosti trajnog zaposlenja. Posebno ranjivu grupu predstavljaju nastavnici kojima se ugovori periodično produžavaju ili čija zarada zavisi od dopunjavanja nastavne norme. Odluke o produžavanju ugovora, raspodeli časova i mogućnosti stalnog zaposlenja neposredno određuju njihovu egzistencijalnu sigurnost, čime rukovodstvo dobija mogućnost da profesionalnu zavisnost pretvori u sredstvo političkog uslovljavanja.

Svedočenja prosvetnih radnika prikupljena pred izbore 2022. godine opisala su zahteve za učlanjenje u vladajuću stranku, prisustvovanje političkim skupovima, prikupljanje potpisa i obezbeđivanje podrške među članovima porodice i poznanicima. U pojedinim školama političko angažovanje predstavljano je kao očekivani oblik zahvalnosti rukovodstvu koje je zaposlenom omogućilo radno mesto ili produžavanje ugovora. Posebno je upečatljivo svedočenje nastavnika iz manje sredine koji je predočio elektronsku poruku direktorke upućenu zaposlenima na određeno vreme. Poziv na učešće u organizovanom događaju bio je praćen upozorenjem da će oni koji odbiju imati manje mogućnosti da nastave rad u školi.

Pritisci nisu uvek podrazumevali otvorene pretnje. Očekivanja političke poslušnosti mogla su se prenositi kroz raspodelu časova, produžavanje ugovora, mogućnosti stručnog usavršavanja i druge odluke rukovodstva. Nepovoljan raspored, premeštaj u izdvojeno odeljenje ili uskraćivanje profesionalnih mogućnosti mogli su predstavljati posledicu odbijanja političkog angažovanja. U dokumentovanim svedočenjima opisani su i pritisci na članove školskih odbora preko zaposlenja njihovih supružnika ili poslovnih odnosa članova porodice sa državnim institucijama. Na taj način politička zavisnost prevazilazila je neposredan odnos između zaposlenog i rukovodstva škole.

Poseban oblik političke mobilizacije predstavljalo je organizovanje zaposlenih za prisustvovanje stranačkim skupovima. Pred miting Srpske napredne stranke „Srbija nade“, održan u Beogradu 26. maja 2023. godine, u Užicu su iznete tvrdnje o pritiscima na zaposlene u javnim ustanovama i preduzećima da organizovano putuju na skup. Među njima su bili i prosvetni radnici, dok su predstavnici lokalne opozicije navodili da su direktori osnovnih škola dobili zadatak da obezbede po dvadeset učesnika. Ovaj slučaj pokazuje kako se organizaciona struktura javnih obrazovnih ustanova može koristiti za stranačku mobilizaciju izvan njihovih zakonskih nadležnosti.

Još neposredniju vezu sa izbornim procesom predstavlja prikupljanje takozvanih sigurnih i kapilarnih glasova. Od zaposlenih se očekuje da među članovima porodice, prijateljima i poznanicima identifikuju birače spremne da podrže vladajuću stranku i podatke o njima prenesu stranačkim organizatorima. Time se profesionalna zavisnost jednog zaposlenog koristi za političku mobilizaciju šireg kruga građana, dok se granica između njegovog radnog mesta, privatnog života i slobode političkog opredeljenja sve više potiskuje.

U obrazovnim ustanovama takva praksa ima posebnu težinu, jer nastavnici i vaspitači obavljaju posao zasnovan na poverenju učenika, roditelja i društva. Kada se njihova profesionalna sigurnost povezuje sa stranačkim angažovanjem, narušava se nezavisnost obrazovanja, a javne ustanove postaju deo političke organizacione mreže. Strah od gubitka posla, nepovoljnog rasporeda ili sukoba sa rukovodstvom istovremeno odvraća zaposlene od prijavljivanja pritisaka i omogućava njihovo dugotrajno održavanje.

Politička kontrola rukovodstva i zapošljavanja tako postaje jedan od mehanizama stvaranja izborne prednosti pre samog glasanja. Ona omogućava korišćenje javnih radnih mesta za stranačku mobilizaciju, dok zaposlene stavlja pred izbor između profesionalne sigurnosti i slobode političkog opredeljenja. Time se ugrožavaju i integritet obrazovnih institucija i ravnopravnost izbornog nadmetanja.

7.3. Profesionalne sankcije, finansijski pritisci i ograničavanje autonomije obrazovnih ustanova

Profesionalne i finansijske sankcije prema nastavnicima i univerzitetskim ustanovama tokom 2025. i 2026. godine potrebno je posmatrati u kontekstu događaja koji su krajem 2024. pokrenuli studentske blokade. Nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, studenti i građani organizovali su mirna komemorativna okupljanja, zahtevajući odgovornost nadležnih institucija. Tokom jednog takvog okupljanja, 22. novembra, studenti i zaposleni Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu fizički su napadnuti od grupe u kojoj su identifikovani i funkcioneri i aktivisti vladajuće Srpske napredne stranke. Kao neposredan odgovor na nasilje, studenti su 25. novembra započeli blokadu fakulteta, zahtevajući identifikovanje i procesuiranje napadača. Njihove zahteve i obustavu nastave jednoglasno je podržalo Nastavno-umetničko-naučno veće fakulteta, a blokade su se ubrzo proširile na druge univerzitetske ustanove. Podrška studentskim zahtevima postala je jedan od povoda za profesionalne, administrativne i finansijske pritiske na nastavnike i akademsku zajednicu.

Profesionalne sankcije i politička diskriminacija nastavnika Jedan od najupečatljivijih primera zabeležen je u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“, gde početkom školske 2025/2026. godine većem broju nastavnika koji su podržavali studentske proteste nisu produženi ugovori. Među njima je bio nastavnik psihologije koji je u gimnaziji radio jedanaest godina na određeno vreme. Iako je dobio raspored za novu školsku godinu i 1. septembra održao nastavu, već narednog dana zatekao je drugu osobu koja je držala njegov čas. Njegov višegodišnji profesionalni rad tako je okončan bez mogućnosti da nastavi nastavu za koju je prethodno bio raspoređen.

U martu 2026. godine Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio je da su ovaj nastavnik i njegov kolega, profesor informatike i računarstva, diskriminisani na osnovu političkih uverenja. Obojica su tokom prethodne školske godine učestvovala u obustavi nastave i podržavala studentske proteste. Škola nije dokazala postojanje objektivnih razloga za njihovo neangažovanje, iako je potreba za nastavnicima na njihovim radnim mestima i dalje postojala. Poverenik je preporučio otklanjanje posledica diskriminacije, ali gimnazija nije postupila po preporukama ni nakon izrečenih opomena, zbog čega je ova institucija 11. juna 2026. javno obavestila građane o nepostupanju škole.

Sličan slučaj dogodio se u Osnovnoj školi „Đura Daničić“ u Novom Sadu, gde učiteljici koja je podržavala građanske proteste nije produžen ugovor nakon završetka školske 2024/2025. godine. Roditelji učenika zahtevali su da nastavi rad sa njihovom decom, ističući njene profesionalne rezultate, kvalitet nastave i značaj kontinuiteta obrazovanja u nižim razredima osnovne škole. Uprkos tome, angažovana je druga osoba, iako je potreba za nastavnikom na istom radnom mestu i dalje postojala. Poverenik je u maju 2026. utvrdio diskriminaciju na osnovu političkog ubeđenja i preporučio ponovno angažovanje učiteljice, kao i pisano izvinjenje zbog takvog postupanja.

Ovi slučajevi i još stotine sličnih širom Srbije pokazuju da profesionalne sankcije ne pogađaju samo zaposlene koji izražavaju političko neslaganje. Njihove posledice osećaju i učenici, roditelji i nastavni kolektivi. Kada škola ostane bez iskusnog nastavnika iz razloga koje nadležna institucija utvrdi kao diskriminatorne, narušava se kontinuitet obrazovanja, dok se drugim zaposlenima šalje jasna poruka o mogućim posledicama javnog izražavanja stavova. Posebno ozbiljan institucionalni problem nastaje kada rukovodstvo obrazovne ustanove odbija da sprovede preporuke državnog organa nadležnog za zaštitu ravnopravnosti.

Finansijski pritisci na univerzitete i akademsku zajednicu Pritisci na univerzitetske nastavnike dobili su drugačiji, ali znatno širi oblik kroz finansijske mere Vlade Srbije. U martu 2025. godine izmenjena je uredba kojom se određuju normativi rada na državnim fakultetima, tako što je dotadašnja raspodela od dvadeset sati nastavnog i dvadeset sati naučnoistraživačkog rada nedeljno promenjena na trideset pet sati nastave i samo pet sati istraživanja. Ova odluka doneta je tokom studentskih blokada i obustave redovne nastave, kada je veliki broj univerzitetskih nastavnika podržavao zahteve studenata ili učestvovao u aktivnostima akademske zajednice povezanim sa protestima.

Promena normativa omogućila je drastično smanjenje budžetskog dela zarada nastavnika tokom obustave nastave. U pojedinim slučajevima primanja su svedena na svega 12,5% ranijeg iznosa, dok je naknadna isplata punih zarada povezana sa završetkom akademske 2024/2025. godine. Time je finansiranje profesionalnog rada postalo neposredno povezano sa institucionalnim sukobom oko studentskih blokada. Posledice nisu bile ograničene na lična primanja nastavnika, već su se odnosile i na njihove porodice, profesionalnu sigurnost i mogućnost nastavka naučnoistraživačkog rada.

Posebno ozbiljan problem predstavljalo je svođenje naučnoistraživačkih aktivnosti na pet sati nedeljno. Univerzitetski profesori nisu samo predavači, već i istraživači čiji rad obuhvata naučne projekte, međunarodnu saradnju, objavljivanje stručnih radova i razvoj novih znanja. Administrativno smanjivanje vremena namenjenog istraživanju moglo je ugroziti i mogućnost konkurisanja za određene evropske naučne grantove, za koje postoje posebni uslovi u pogledu istraživačkog angažovanja.

Nakon pritiska javnosti, uredba je ukinuta odlukom Vlade od 30. jula 2026. godine, koja je stupila na snagu u avgustu, čime je prethodna raspodela nastavnog i istraživačkog rada vraćena. Međutim, tokom njene primene veliki broj univerzitetskih nastavnika bio je suočen sa ozbiljnim finansijskim posledicama, dok je akademska zajednica više od godinu dana osporavala takav način obračuna. Ovaj slučaj pokazuje koliko snažan pritisak izvršna vlast može ostvariti promenom propisa koji neposredno određuju profesionalni i materijalni položaj univerzitetskih nastavnika.

Politički uticaj na upravljanje naučnoistraživačkim ustanovama Pitanje institucionalne autonomije dodatno je otvoreno promenama u upravljanju naučnoistraživačkim ustanovama tokom 2025. godine. Državni i pokrajinski organi smenjivali su članove upravnih odbora pojedinih istraživačkih instituta, a u jednom slučaju i rukovodstvo, što je izazvalo protivljenje zaposlenih i pokretanje sudskih postupaka zbog osporavane zakonitosti imenovanja. Posebnu pažnju izazvali su događaji u novosadskom Institutu BioSens, jednoj od značajnih srpskih naučnoistraživačkih ustanova u oblasti informacionih tehnologija i biosistema.

Tokom leta 2025. Pokrajinska vlada promenila je članove Upravnog odbora Instituta BioSens, nakon čega je izabrano novo rukovodstvo. Deo zaposlenih osporio je zakonitost ovih odluka, ukazujući i na stručne kvalifikacije imenovanih članova upravljačkih organa. Usledili su sudski postupci, štrajkovi upozorenja i višemesečni institucionalni sukob. Privredni apelacioni sud je u novembru 2025. ukinuo rešenje o upisu tadašnjeg vršioca dužnosti direktora kao zakonskog zastupnika Instituta. Sukob se nastavio i tokom 2026. godine, a u oktobru su sva tri predstavnika zaposlenih u Upravnom odboru objavila da su podnela ostavke, obrazlažući svoju odluku dugotrajnim neslaganjem sa načinom upravljanja ustanovom.

Događaji u Institutu BioSens posebno su značajni zato što pokazuju da pitanje političkog uticaja na obrazovanje i nauku nije ograničeno na škole i fakultete. Naučnoistraživačke ustanove zavise od stručnosti, kontinuiteta projekata, međunarodnog poverenja i samostalnosti naučnog odlučivanja. Kada se njihovim rukovodstvom upravlja kroz dugotrajne institucionalne sukobe, ugrožava se prostor u kojem bi naučni kriterijumi morali imati prednost nad političkim i administrativnim interesima.

Državni univerzitet u Novom Pazaru i ugrožavanje akademskih prava Jedan od najsloženijih primera pritisaka na akademsku zajednicu predstavlja Državni univerzitet u Novom Pazaru. Njegovo osnivanje 2006. godine imalo je poseban društveni značaj, jer je omogućilo dostupnije javno visoko obrazovanje mladima iz Novog Pazara i okolnih opština. U gradu sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, takva odluka predstavljala je i važan korak u institucionalnom uključivanju nacionalne zajednice koja je tokom prethodne decenije živela u društvu opterećenom ratovima, etničkim podelama i političkim nepoverenjem. Univerzitet je pružio mogućnost da se obrazovni i profesionalni razvoj mladih ljudi u većoj meri ostvaruje u njihovoj sredini, bez obaveznog odlaska u udaljene univerzitetske centre.

Gotovo dve decenije kasnije, Državni univerzitet u Novom Pazaru suočio se sa ozbiljnom krizom upravljanja, profesionalnog položaja nastavnika i studentskih prava. Tokom 2025. godine studenti i deo profesora upozoravali su na probleme povezane sa organizacijom studija, kadrovskim odlukama, statusom pojedinih programa i postupanjem univerzitetskog rukovodstva. Sukob je prerastao u dugotrajnu blokadu, dok su studenti zahtevali zaštitu akademskih prava i promenu načina upravljanja ustanovom.

Na velikom protestu održanom 21. decembra 2025. godine studenti su saopštili da je više od 200 njihovih kolega izgubilo studentski status, dok je približno trideset profesora ostalo bez posla. Univerzitetska uprava osporavala je njihovo tumačenje uzroka ovih događaja, navodeći da pojedini profesori nisu nastavili radni angažman, dok studenti nisu obnovili ili upisali narednu godinu. Međutim, razmere sukoba i veliki broj ljudi čiji je akademski ili profesionalni položaj postao neizvestan pokazali su ozbiljnost institucionalne krize. Protest je okupio studente i građane iz različitih delova Srbije, čime je pitanje opstanka i autonomije novopazarskog univerziteta dobilo širi društveni značaj.

Tri dana pre protesta za novu rektorku izabrana je profesorka Tanja Soldatović. Nakon razgovora sa studentima i postignutih dogovora, blokada univerziteta okončana je 26. januara 2026. godine. Dogovor je obuhvatio rešavanje studentskog statusa i raspisivanje konkursa za nastavnike koji su ostali bez angažovanja. Studenti su tada saopštili da je status vraćen za 180 njihovih kolega, dok je pitanje nastavničkog kadra trebalo da bude rešavano kroz nove konkursne postupke.

Međutim, ni prekid blokade nije označio potpuni završetak krize. Tokom septembra 2026. godine deo ranije angažovanih profesora i dalje je čekao mogućnost povratka na univerzitet, dok su se u javnosti pojavile informacije da su pojedina nastavna mesta u međuvremenu popunjavana angažovanjem kadrova sa drugih visokoškolskih ustanova. Time je pitanje odgovornosti za ranije kadrovske odluke ostalo otvoreno i nakon promene rektora.

Slučaj Državnog univerziteta u Novom Pazaru posebno je značajan zbog razlike između društvene svrhe njegovog osnivanja i problema sa kojima se suočio tokom poslednjih godina. Ustanova koja je osnovana radi širenja obrazovnih mogućnosti, regionalnog razvoja i institucionalnog uključivanja našla se u situaciji u kojoj su studenti i profesori kroz dugotrajne proteste morali da zahtevaju očuvanje svog akademskog i profesionalnog položaja.

Primeri iz Niša, Novog Sada, naučnoistraživačkih instituta i Državnog univerziteta u Novom Pazaru pokazuju različite načine na koje se politički i administrativni pritisci mogu odraziti na obrazovanje. Negde se oni ostvaruju kroz neprodužavanje ugovora i diskriminaciju nastavnika, negde kroz finansijske mere koje pogađaju čitave univerzitete, a negde kroz promene rukovodstva, osporavanje stručnih odluka i ugrožavanje studentskog statusa. Njihova zajednička posledica jeste slabljenje profesionalne sigurnosti i institucionalne nezavisnosti ljudi čiji rad počiva na znanju, stručnosti i slobodi kritičkog mišljenja.

7.4. Politički pritisci na Petu beogradsku i Jovinu gimnaziju

Događaji u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu i Petoj beogradskoj gimnaziji tokom 2025. i 2026. godine predstavljaju dva posebno upečatljiva primera sukoba između obrazovnih vlasti, školskih rukovodstava, nastavnika, učenika i njihovih roditelja. Reč je o ustanovama koje pripadaju najuglednijim srednjim školama u Srbiji i čiji značaj daleko prevazilazi obrazovanje generacija učenika. Tradicija Jovine gimnazije seže do 1810. godine, dok je Peta beogradska nastala iz Prve ženske gimnazije, osnovane 1905. godine. Obe su tokom svoje istorije imale važno mesto u razvoju srpske nauke, kulture i obrazovanja.

Upravo zbog njihovog istorijskog značaja, institucionalni sukobi koji su ih zahvatili tokom poslednje dve godine izazvali su veliku pažnju javnosti. U obe gimnazije protesti učenika i roditelja, profesionalne sankcije prema nastavnicima, osporavanje odluka rukovodstva i intervencije državnih organa prerasli su u dugotrajne krize. Iako su se događaji razvijali u različitim okolnostima, njihove posledice neposredno su pogodile obrazovni proces, profesionalni položaj nastavnika i pravo učenika da slobodno izražavaju svoje stavove.

Jovina gimnazija u Novom Sadu Sukob u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ razvijao se od kraja 2024. godine, kada su učenici i deo nastavničkog kolektiva podržali studentske proteste i zahteve za institucionalnom odgovornošću. Odnosi sa direktorom Radivojem P. Stojkovićem postepeno su se zaoštravali, a početkom februara 2025. Savet roditelja, Učenički parlament i deo nastavničkog kolektiva zatražili su njegovo razrešenje. Učenički parlament je sa 65 glasova za, jednim protiv i pet uzdržanih podržao predlog za pokretanje disciplinskog postupka protiv direktora. Među razlozima su navedeni psihički pritisci na učenike, njihovo sprovođenje na razgovore uz prisustvo policije i ometanje rada Učeničkog parlamenta.

Tokom 2025. godine nastava je izmeštena iz matične zgrade gimnazije zbog bezbednosnih problema povezanih sa konstrukcijom kupole objekta. Učenici su raspoređeni u tri druge srednje škole, dok su roditelji osporavali trajanje izmeštanja i zahtevali jasne informacije o bezbednosti zgrade i mogućnosti povratka. Dugotrajna reorganizacija nastave dodatno je opteretila odnose između roditelja, nastavnika i rukovodstva ustanove.

Posebno ozbiljan incident dogodio se 13. maja 2026. godine, tokom protesta roditelja ispred Mašinske škole, u kojoj je deo učenika Jovine gimnazije privremeno pohađao nastavu. U vreme kada je trebalo da izađu na odmor, vrata zgrade bila su zaključana kako bi se sprečilo njihovo pridruživanje okupljenima. Pojedini učenici napuštali su školu kroz prozore, dok je direktor Stojković zaključavanje obrazlagao brigom za njihovu bezbednost. Događaj je izazvao nove proteste roditelja i zahteve za njegovu smenu.

Krajem maja direktor je suspendovao više profesora koji su prethodno učestvovali u štrajkovima i javno kritikovali postupanje školskog rukovodstva. Disciplinski postupci odnosili su se na navodne povrede radnih obaveza, učešće u obustavama rada i pojedine javne nastupe. Sukob je dodatno eskalirao početkom septembra 2026, kada je za samo dva dana bez posla ostalo 16 profesora. Svi su bili članovi sindikata koji je tokom prethodne godine organizovao štrajkove, podržavao učeničke proteste i zahtevao promenu direktora. Među njima su bili nastavnici sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj gimnaziji.

Marija Vasić, od pritvora do borbe za povratak na posao Među profesorima Jovine gimnazije posebno se izdvaja Marija Vasić, profesorka sociologije sa više od dve decenije rada u ovoj ustanovi. Njeno iskustvo povezuje krivični postupak protiv političkih aktivista, višemesečno ograničenje slobode, ozbiljne zdravstvene posledice i kasnije profesionalne sankcije u školi.

Marija Vasić uhapšena je 14. marta 2025. godine, dan uoči velikog studentskog protesta u Beogradu, zajedno sa još petoro novosadskih aktivista. Teretili su ih za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, nakon što je u javnosti emitovan snimak njihovog razgovora, čiji su način pribavljanja i zakonitost korišćenja osporavali branioci okrivljenih. Vasić je gotovo dva meseca provela u pritvoru, a nakon odluke o njegovom produženju 13. maja započela je štrajk glađu i žeđu. Zbog pogoršanja zdravstvenog stanja prebačena je u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, gde je primala medicinsku pomoć. Njeni učenici, kolege i građani organizovali su skupove podrške, zahtevajući njeno oslobađanje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 20. maja 2025. odredio da Marija Vasić bude prebačena u kućni pritvor, uz elektronski nadzor. Ova mera ukinuta joj je 15. oktobra iste godine, čime joj je omogućeno da se u daljem toku krivičnog postupka brani sa slobode.

Međutim, tokom maja 2026. ponovo se našla u središtu institucionalnog sukoba, ovoga puta u školi u kojoj je predavala. Direktor Radivoje P. Stojković suspendovao ju je zajedno sa još nekoliko profesora, pokrećući disciplinski postupak zbog navodnih povreda radnih obaveza. Među postupcima koji su joj stavljani na teret nalazili su se učešće u štrajku upozorenja i javni nastupi u kojima je kritikovala direktora i njegov odnos prema učenicima i nastavnicima.

Osnovni sud u Novom Sadu doneo je 19. avgusta 2026. privremenu meru kojom je naložio da se Marija Vasić odmah vrati na radno mesto profesorke sociologije, do okončanja disciplinskog postupka. Slične odluke donete su i u korist drugih suspendovanih nastavnika, među kojima su bili Rima Grujić, Dragan Vulić i Jovan Travica. Uprava gimnazije nije postupila po sudskim merama, a početkom oktobra raspisani su konkursi za radna mesta profesorki Vasić i Grujić.

Dana 16. oktobra 2026. Osnovni sud u Novom Sadu izrekao je novčane kazne zbog neizvršavanja odluka o vraćanju nastavnika na posao. Direktor Radivoje P. Stojković kažnjen je sa 10.000 dinara, a gimnazija sa 100.000 dinara. Profesori su nastavili da zahtevaju sprovođenje sudskih odluka i povratak na svoja radna mesta.

Učenici Jovine gimnazije vratili su se u matičnu zgradu 12. oktobra 2026. godine, nakon više od godinu dana nastave u drugim školama. Povratak su obeležili izvođenjem školske himne, ali su istovremeno istakli transparent sa imenima 52 profesora za koje su naveli da su u međuvremenu ostali bez posla. Deo nastavnika, uključujući one kojima je sud naložio povratak na radna mesta, nije se vratio zajedno sa uče- nicima. Roditelji su nastavili da zahtevaju smenu direktora i rešavanje profesionalnog položaja zaposlenih.

Peta beogradska gimnazija Sličan institucionalni sukob zahvatio je Petu beogradsku gimnaziju nakon što je Ministarstvo prosvete u februaru 2025. godine za vršiteljku dužnosti direktorke postavilo Danku Nešović. Njeno imenovanje izazvalo je protivljenje dela nastavničkog kolektiva, učenika i roditelja, a već tokom prvih nedelja mandata došlo je do ozbiljnih nesuglasica oko organizacije nastave, pristupa školskoj zgradi i odnosa prema zaposlenima koji su podržavali studentske proteste.

Tokom narednih meseci većem broju nastavnika nisu produženi ugovori, dok su protiv drugih pokretani disciplinski postupci. Do početka školske 2025/2026. godine promenjeno je 13 od ukupno 32 razredna starešine, što je izazvalo nezadovoljstvo roditelja i učenika zbog gubitka kontinuiteta nastave i dugogodišnjih profesora. Predstavnici roditelja podnosili su pritužbe nadležnim institucijama, a Zaštitnik građana pokrenuo je postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Ministarstva prosvete.

Učenici su 13. oktobra 2025. započeli blokadu gimnazije, zahtevajući promenu rukovodstva i vraćanje nastavnika. Ministarstvo prosvete je tokom novembra organizovalo nastavu u dve osnovne škole na Paliluli, što je izazvalo dodatne sporove zbog nedostatka specijalizovanih kabineta, laboratorija i drugih uslova potrebnih za gimnazijsko obrazovanje. Učenici i nastavnici vratili su se u matičnu zgradu 22. decembra, ali time nisu otklonjeni razlozi zbog kojih je sukob započeo.

Posebnu pažnju javnosti izazvala je odluka Ministarstva prosvete da Danki Nešović 27. januara 2026. godine dodeli Svetosavsku nagradu za izuzetno zalaganje u profesionalnom javnom delovanju. Jedno od najznačajnijih državnih priznanja u oblasti obrazovanja dodeljeno joj je nakon višemesečnih protesta učenika, roditelja i nastavnika koji su zahtevali njeno razrešenje i preispitivanje kadrovskih odluka.

Među učenicima koji su javno kritikovali ovu odluku bio je Lazar Zgonjanin, koji je u televizijskom nastupu postavio pitanje čime je direktorka zaslužila nagradu u okolnostima dugotrajne krize u gimnaziji. Nakon njegovog istupa pokrenut je disciplinski postupak, a tokom razgovora sa školskim psihologom i upravom postavljana su mu pitanja o kontaktima sa medijima i tome da li ga neko plaća. Njegovi roditelji i pravni zastupnik ocenili su takvo postupanje kao neprimeren pritisak na učenika zbog javno izraženog mišljenja. Ispred gimnazije je 4. februara 2026. organizovan protest podrške Zgonjaninu, kojem su prisustvovali učenici, roditelji, građani i predstavnici akademske zajednice.

Krajem februara Danka Nešović napustila je funkciju vršiteljke dužnosti direktorke i postala pomoćnica ministra prosvete za srednje obrazovanje. Na čelo gimnazije imenovan je Ognjen Mrvaljević, profesor fizičkog vaspitanja, ali su disciplinski postupci i profesionalni sukobi nastavljeni.

Među nastavnicima koji su ostali bez posla posebno se izdvaja profesorka latinskog jezika Milkica Prica, koja je u Petoj gimnaziji radila gotovo dvadeset godina. Nakon petomesečnog disciplinskog postupka, novi direktor doneo je 3. septembra 2026. rešenje o prestanku njenog radnog odnosa, koje je privremeni organ upravljanja školom potvrdio 23. septembra. Prica je osporila navode o povredama radnih obaveza i zakonitost postupka, dok su njeni učenici javno isticali njenu stručnost, posvećenost i dugogodišnji pedagoški rad.

Dve gimnazije, jedno pitanje U Jovinoj i Petoj beogradskoj gimnaziji institucionalni sukobi trajali su i nakon promene rukovodstva jedne škole, odnosno povratka učenika u matičnu zgradu druge. Nastavnici su ostajali bez posla ili bili suspendovani, učenici su protestovali zbog postupanja prema profesorima, a roditelji su mesecima zahtevali intervenciju nadležnih institucija. Istovremeno, učenici, profesori i roditelji koji su se suprotstavljali odlukama školskih uprava bili su izloženi intenzivnom medijskom linču, praćenom ličnim diskreditacijama, uvredama i optužbama za političku zloupotrebu dece i uništavanje obrazovnih ustanova. Takva kampanja predstavljala je dodatni oblik javnog pritiska, kojim su ljudi koji su zahtevali zaštitu svojih prava i profesionalnog dostojanstva predstavljani kao odgovorni za krize koje su pokušavali da razreše. U Novom Sadu sukob je dostigao tačku u kojoj je sud novčano kaznio gimnaziju i njenog direktora zbog neizvršavanja odluka o vraćanju nastavnika na posao. U Beogradu je Ministarstvo prosvete državnim priznanjem nagradilo direktorku čije su razrešenje zahtevali učenici, roditelji i deo nastavničkog kolektiva, dok je protiv učenika koji je javno kritikovao tu odluku pokrenut disciplinski postupak.

Odnos prema dvema ustanovama sa tako dugom obrazovnom tradicijom otvorio je pitanje granica administrativne vlasti nad školama i zaštite profesionalnog autoriteta nastavnika, prava učenika i uloge roditelja. Na protestu podrške učeniku Pete beogradske gimnazije 4. februara 2026. godine, filmski reditelj i redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti Janko Baljak izgovorio je rečenicu koja je ostala jedna od najupečatljivijih javnih ocena ovog sukoba.

„Ovo što se dešava sa Petom gimnazijom je nešto što će se izučavati u istoriji beščašća ove države.“

7.5. Napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti, razvoj studentskog pokreta i političke posledice

Od napada na studente do univerzitetskih blokada Studentski pokret koji se razvio krajem 2024. godine nastao je nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, kada su studenti, nastavnici i građani počeli da organizuju komemorativna okupljanja i zahtevaju odgovornost nadležnih institucija. Petnaestominutnim zaustavljanjem saobraćaja, po jednim minutom za svaku tada potvrđenu žrtvu, odavanje pošte postalo je i javni izraz nezadovoljstva postupanjem državnih organa. Neposredan povod za početak fakultetskih blokada, međutim, bilo je nasilje nad studentima i zaposlenima Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 22. novembra 2024. godine, tokom jednog takvog mirnog okupljanja.

Među identifikovanim učesnicima napada nalazili su se aktivisti i funkcioneri vladajuće Srpske napredne stranke, uključujući člana Veća opštine Novi Beograd. Studenti su 25. novembra započeli blokadu fakulteta zahtevajući identifikovanje i procesuiranje napadača, a njihove zahteve i obustavu nastave jednoglasno je podržalo Nastavno-umetničko-naučno veće Fakulteta. Blokade su se ubrzo proširile na druge univerzitetske ustanove. Studenti su ih izabrali kao sredstvo pritiska na institucije od kojih su zahtevali zakonito postupanje, zaštitu učesnika mirnih okupljanja i utvrđivanje odgovornosti za tragediju u Novom Sadu.

Studentski zahtevi obuhvatili su objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice, postupanje prema odgovornima za napade na učesnike protesta, oslobađanje privedenih učesnika i povlačenje neosnovanih prijava protiv njih, kao i povećanje budžetskih sredstava za državne fakultete. Odluke o blokadama studenti su donosili na plenumima, skupovima na kojima su učesnici neposredno raspravljali i odlučivali o daljem organizovanju.

Napad na Fakultet dramskih umetnosti kasnije je dobio i sudski epilog. Troje optuženih zaključilo je tokom 2025. godine sporazume o priznanju krivice, na osnovu kojih su im izrečene uslovne i novčane kazne. Među njima se nalazio i nekadašnji član Veća opštine Novi Beograd Milija Koldžić, koji je u junu 2025. dobio uslovnu kaznu zatvora od šest meseci i novčanu kaznu od 50.000 dinara. Time je krivični postupak protiv troje optuženih okončan, dok je sam napad već postao početak mnogo šireg društvenog pokreta.

Širenje studentskog pokreta i zahtevi za institucionalnom odgovornošću Tokom decembra 2024. blokade su obuhvatile fakultete i univerzitetske ustanove u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i drugim gradovima. Studentsko organizovanje dobilo je podršku dela nastavničkih kolektiva, univerzitetskih profesora, srednjoškolaca i građana koji nisu neposredno pripadali akademskoj zajednici. Protesti su se postepeno širili izvan fakultetskih prostora, povezujući zahteve za odgovornost sa slobodom okupljanja, profesionalnom nezavisnošću i postupanjem državnih institucija.

Poseban značaj imao je način organizovanja pokreta. Studentski plenumi omogućavali su neposredno odlučivanje učesnika, dok su fakulteti međusobno koordinisali aktivnosti bez jedinstvenog stranačkog rukovodstva. Takav model omogućio je uključivanje studenata različitih političkih uverenja, fakulteta i društvenih sredina, pri čemu su se zajedničke aktivnosti zasnivale prvenstveno na zahtevima upućenim državnim institucijama.

Tokom narednih meseci studenti su organizovali protestne šetnje, okupljanja i zajedničke akcije u brojnim gradovima Srbije. Posebno veliki skup održan je 15. marta 2025. godine u Beogradu, kada su se studenti i građani iz različitih delova zemlje okupili zahtevajući institucionalnu odgovornost i ispunjenje studentskih zahteva. Okupljanje je predstavljalo jedan od najvećih protesta u savremenoj istoriji Srbije i pokazalo da pokret započet na univerzitetima ima podršku znatno šireg dela društva.

Odnos državnih institucija prema studentskim zahtevima postao je jedno od ključnih pitanja političke krize. Predstavnici vlasti tvrdili su da su pojedini ili svi zahtevi ispunjeni i pozivali na nastavak redovnog obrazovnog procesa, dok su studentski plenumi osporavali potpunost objavljene dokumentacije i delotvornost postupanja nadležnih organa. U takvim okolnostima blokade su nastavljene, a sukob oko institucionalne odgovornosti prerastao je okvire obrazovnog sistema.

Nasilje, zastrašivanje i ugrožavanje studentskog organizovanja Širenje studentskog pokreta pratili su brojni slučajevi fizičkog nasilja, pretnji, privođenja i javne diskreditacije učesnika. Posebno ozbiljan napad dogodio se u Novom Sadu tokom noći između 27. i 28. januara 2025. godine, kada su napadnuti studenti, a jednoj studentkinji Akademije umetnosti polomljena vilica. Četvorica aktivista Srpske napredne stranke optužena su za učešće u nasilju, zbog čega je protiv njih pokrenut krivični postupak.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić doneo je 2. jula 2025. godine odluku o pomilovanju četvorice okrivljenih. Osnovni sud u Novom Sadu je 15. jula odbio optužbu zbog pravnog dejstva predsedničkog pomilovanja, čime je krivično gonjenje u tom postupku okončano bez pravosnažne osuđujuće presude. Odluka je izazvala ozbiljne reakcije javnosti, posebno zbog političke povezanosti okrivljenih i težine povreda nanetih studentkinji.

Pored neposrednog nasilja, studentsko organizovanje bilo je izloženo pritiscima kroz javno označavanje učesnika kao političkih protivnika vlasti, optužbama za izazivanje nestabilnosti i kampanjama diskreditacije u medijima bliskim vladajućoj stranci. Takvo predstavljanje protesta dodatno je zaoštravalo društveni sukob i uticalo na položaj studenata i profesora koji su javno podržavali zahteve za odgovornost.

Posebnu dimenziju predstavljalo je ugrožavanje privatne komunikacije. Forenzičkom analizom telefona studentskog aktiviste, koju je Amnesty International objavio u februaru 2025, utvrđeno je da je tokom njegovog policijskog zadržavanja 25. decembra 2024. uređaj otključan korišćenjem tehnologije Cellebrite, bez njegovog znanja i pristanka. Pronađeni su i tragovi pokušaja instaliranja nepoznate aplikacije. Ovaj slučaj nadovezao se na ranije dokumentovane primere upotrebe tehnologije za pristup privatnim podacima novinara i građanskih aktivista.

Mogućnost neovlašćenog pristupa privatnim razgovorima, kontaktima i podacima posebno je značajna za pokret čije organizovanje zavisi od međusobnog poverenja i slobodne komunikacije. Kada učesnici moraju da računaju sa rizikom fizičkog napada, javnog zastrašivanja ili nadzora, ograničava se njihova sposobnost da bez pritisaka planiraju aktivnosti, okupljaju pristalice i slobodno izražavaju političke stavove.

Od studentskih zahteva do parlamentarnog izbornog procesa Posle višemesečnih blokada i protesta studentski pokret postepeno je razvio zahtev za političkim razrešenjem krize putem parlamentarnih izbora. Početkom maja 2025. studenti u blokadi zatražili su raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, smatrajući da dotadašnje postupanje državnih institucija nije omogućilo ispunjenje njihovih zahteva. Time je organizovanje koje je počelo kao odgovor na nasilje i nedostatak institucionalne odgovornosti dobilo neposredan izborni značaj.

Studentski pokret nije predstavljao jedinstvenu političku stranku, niti su svi studenti delili ista izborna opredeljenja. Njegovo povezivanje sa izbornim procesom razvijalo se kroz odluke studentskih plenuma, javne rasprave i podršku građanskim inicijativama. Aktivnosti su nastavljene i tokom naredne godine, a veliki komemorativni skup u Novom Sadu 1. novembra 2025, na godišnjicu tragedije, potvrdio je da studentski zahtevi i dalje imaju društvenu podršku.

U septembru 2026. godine grupa građana „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ predala je Republičkoj izbornoj komisiji listu kandidata za narodne poslanike, zajedno sa prikupljenim potpisima podrške građana. Republička izborna komisija proglasila je listu 15. septembra, za parlamentarne izbore zakazane za 25. oktobar 2026. godine. Na zbirnoj izbornoj listi utvrđenoj 8. oktobra Studentska lista dobila je redni broj tri.

Time je studentsko organizovanje, nastalo u obrazovnim ustanovama krajem 2024. godine, dobilo neposredan oblik u parlamentarnom izbornom procesu. Pitanje bezbednosti učesnika, slobode javnog izražavanja, mogućnosti političke komunikacije i ravnopravnog pristupa građanima postalo je značajno ne samo za nastavak studentskih aktivnosti već i za uslove u kojima se organizuje izborno nadmetanje.

Razvoj studentskog pokreta, od zahteva za odgovornošću državnih institucija do neposrednog učešća u parlamentarnom izbornom procesu, pokazao je koliko pitanje obrazovanja prevazilazi granice škola i univerziteta. Politička kontrola obrazovnih ustanova, obezvređivanje stručnosti, profesionalne sankcije i pritisci na akademsku zajednicu predstavljaju deo šireg institucionalnog problema u kojem se nezavisno znanje i slobodno mišljenje suočavaju sa političkom moći. Studentsko organizovanje otvorilo je mogućnost da se taj sukob izrazi i kroz izbore, čime je pitanje akademske nezavisnosti postalo neposredno povezano sa slobodom političkog organizovanja i ravnopravnošću izbornog nadmetanja.

Međutim, događaji od 2024. godine još jednom su potvrdili i duboko ukorenjenu tradiciju građanskog otpora u srpskom društvu. Od studentskih borbi za univerzitetsku autonomiju u Kraljevini Jugoslaviji 1936. godine, preko zahteva za društvenom pravdom i demokratizacijom 1968, do višemesečnih protesta za priznavanje izborne volje građana 1996–1997. godine, akademska zajednica je u različitim političkim sistemima pokazivala spremnost da se suprotstavi zloupotrebi vlasti. Tu tradiciju nastavili su studenti, profesori, nastavnici i građani koji su, uprkos nasilju, profesionalnim sankcijama, finansijskim pritiscima i ličnim žrtvama, istrajali u zahtevima za institucionalnom odgovornošću. Njihova istrajnost svedoči o demokratskoj zrelosti i evropskoj tradiciji građanskog delovanja koja u Srbiji postoji mnogo duže od savremenih političkih podela. Zato ova priča nije samo svedočanstvo o pokušajima političkog potčinjavanja obrazovanja, već i o sposobnosti srpskog društva da brani nezavisnost svojih institucija, dostojanstvo znanja i pravo građana da slobodno odlučuju o sopstvenoj budućnosti.