4. MEDIJI

Kontrola medija, uz kontrolu službi bezbednosti, predstavlja najveću političku opsesiju Aleksandra Vučića. Tokom više od tri decenije političke karijere medijima je posvetio izuzetnu pažnju, vreme, energiju i lični angažman. Njegov odnos prema njima nije nastao dolaskom na vlast 2012. godine. Politički se formirao uz Vojislava Šešelja, kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke, a od 1998. do 2000. godine bio je ministar informisanja u režimu Slobodana Miloševića. Taj period obeležili su represivni Zakon o javnom informisanju, drakonske kazne i sistematski pritisci na nezavisne medije.

U februaru 1998. godine, u intervjuu za magazin „Argument“, Aleksandar Vučić javno je poručio da će se „osvetiti kad-tad Slavku Ćuruviji“ zbog tekstova koje je o njemu objavljivao „Dnevni telegraf“. Godinu dana kasnije, 11. aprila 1999, Ćuruvija je ubijen ispred svoje zgrade u Beogradu, dok je Vučić bio ministar informisanja u režimu Slobodana Miloševića. Nakon povratka na vlast, Vučić je u decembru 2013. javno izjavio da je Ćuruviju ubila država, čiji je i sam bio deo, i najavio da će to uskoro biti dokazano. Međutim, 25 godina nakon ubistva, tokom perioda njegove najveće političke moći, 2024. godine objavljena je pravosnažna oslobađajuća presuda četvorici nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti, prethodno dva puta prvostepeno osuđenih. Vrhovni sud je naknadno utvrdio povrede zakona prilikom donošenja oslobađajuće presude, ali ona je ostala na snazi. Tako ni posle više od četvrt veka za ubistvo Slavka Ćuruvije nema pravosnažno osuđenih odgovornih lica.

Pad Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine predstavlja važan ključ za razumevanje Vučićevog kasnijeg političkog delovanja. Njegova gotovo opsesivna potreba za kontrolom medija i službi bezbednosti može se posmatrati i kao nastojanje da spreči ponavljanje političkog sloma kojem je tada prisustvovao kao visoki funkcioner poražene vlasti. Nakon povratka na vlast 2012. godine, razvijan je znatno složeniji sistem političke kontrole, u kojem se umesto prvenstveno otvorene represije koriste institucionalna moć, finansijska zavisnost, uređivački uticaj i lojalnost rukovodilaca. Mediji su u tom sistemu postali jedan od centralnih instrumenata održavanja lične političke dominacije.

Kontrola medija u takvom sistemu daleko prevazilazi svakodnevnu promociju vlasti. Ona obuhvata pritiske na nezavisne novinare, neposredno upravljanje političkim informacijama, korišćenje autoriteta javnog servisa, kontrolu televizijske distribucije, finansiranje provladinih medija i organizovano širenje propagande. Istovremeno, nedelotvoran regulatorni nadzor omogućava održavanje takvog sistema bez odgovarajućih institucionalnih posledica. Kontinuirano diskreditovanje neistomišljenika, normalizacija javnih uvreda i agresije, kao i predstavljanje jednog čoveka kao nezamenljivog državnog autoriteta, ostavljaju duboke posledice na političku kulturu i društvene odnose.

Medijska scena Srbije znatno je složenija od prostora koji joj je posvećen u ovom dokumentu. Zato je izdvojeno sedam oblasti koje najjasnije pokazuju kako se politička kontrola ostvaruje kroz međusobno povezane institucionalne, ekonomske i propagandne mehanizme. Njihov uticaj ne završava se na granicama Srbije, jer iste informacije i političke poruke dopiru i do građana u dijaspori. Zajednička posledica jeste dugotrajna neravnopravnost u pristupu informacijama i predstavljanju političkih alternativa. U takvom sistemu izborna prednost ne nastaje na dan glasanja.

Ona se izgrađuje godinama, kroz kontrolu informacija, oblikovanje javnog mišljenja i sistematsko potiskivanje političkih protivnika, čime se ozbiljno narušavaju uslovi za slobodan i ravnopravan politički izbor.

4.1. Odnos vlasti prema novinarima

Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, nezavisni novinari u Srbiji suočavaju se sa sve izraženijim političkim pritiscima, javnim diskreditovanjem i ugrožavanjem profesionalne samostalnosti. Takav odnos Vučićevog režima posebno pogađa one koji istražuju korupciju, organizovani kriminal, zloupotrebu državnih institucija, trošenje javnih sredstava i izborne nepravilnosti. Umesto odgovora na objavljene činjenice, predstavnici vlasti često osporavaju motive i profesionalni integritet novinara, predstavljajući kritičko izveštavanje kao delovanje protiv države.

Političko diskreditovanje nezavisnih novinara

Već 2015. godine Aleksandar Vučić javno je nazivao novinare Balkanske istraživačke mreže lažovima, dovodeći u pitanje njihovu nezavisnost zbog finansiranja iz inostranstva. Umesto rasprave o njihovim istraživačkim nalazima, pažnja javnosti preusmeravana je na navodne političke motive novinara i njihovu lojalnost državi.

Tokom narednih godina takav pristup prerastao je u učestalo javno označavanje kritičkih novinara i redakcija kao stranih plaćenika, izdajnika, saradnika kriminalnih organizacija, terorista i učesnika političkih zavera. Ove optužbe nisu dolazile samo iz medija bliskih vlasti, već i od visokih državnih funkcionera, uključujući predsednika Republike. Njihovim ponavljanjem profesionalno istraživanje odgovornosti vlasti predstavljano je kao neprijateljska aktivnost, a kredibilitet novinara osporavan pre nego što javnost razmotri rezultate njihovog rada.

Različitim oblicima diskreditovanja, zastrašivanja i profesionalnih pritisaka bili su izloženi istraživačke redakcije Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), Balkanske istraživačke mreže (BIRN) i Insajdera, televizije N1 i Nova S, dnevni list Danas, nedeljnici Vreme i Radar, kao i lokalni mediji poput Južnih vesti, televizije KTV i informativnog portala 021. Njihova različita veličina, uređivačka politika i geografska rasprostranjenost pokazuju da pritisci nisu ograničeni na jednu redakciju ili određenu oblast novinarstva.

Razmere javnog diskreditovanja potvrđuje istraživanje Fondacije Slavko Ćuruvija, prema kojem su od avgusta 2025. do januara 2026. godine zabeležena najmanje 834 verbalna napada državnih i stranačkih funkcionera na kritički orijentisane novinare i medije. U njima su učestvovala najmanje 64 funkcionera, uključujući predsednika Republike. Optužbe za saradnju sa stranim službama, kriminalnim organizacijama i učestvovanje u nasilnom rušenju vlasti pokazuju kako se političko neprijateljstvo prema nezavisnim medijima prenosi u javni prostor sa najviših nivoa vlasti.

Od političkih pritisaka do fizičkog nasilja

Politički pritisci obuhvatali su i uređivačku nezavisnost, poslovanje redakcija i primenu državnih ovlašćenja. Prestanak emitovanja dugogodišnje političke emisije „Utisak nedelje“ na televiziji B92 2014. godine, uz javna svedočenja autorke Olje Bećković o političkim pritiscima koje je rukovodstvo televizije negiralo, otvorio je pitanje uticaja vlasti na uređivačke odluke privatnih medija.

Lokalne redakcije suočavale su se i sa administrativnim pritiscima. Ponavljane poreske kontrole nezavisnog portala Južne vesti, uz upozorenja redakcije na pritiske prema oglašivačima i poslovnim partnerima, pokazale su kako državni kontrolni mehanizmi mogu otežavati rad medija i bez izricanja kazni. Za manje redakcije, sa ograničenim prihodima i brojem zaposlenih, takvo postupanje može imati ozbiljne finansijske posledice.

Jedan od najtežih slučajeva dogodio se u decembru 2018. godine, kada je zapaljena kuća novinara Milana Jovanovića, koji je istraživao zloupotrebe lokalne vlasti u jednoj beogradskoj opštini. Jovanović i njegova supruga nalazili su se u kući i uspeli su da se spasu. Nakon višegodišnjeg sudskog postupka, bivši predsednik opštine i funkcioner vladajuće stranke Dragoljub Simonović pravosnažno je osuđen na četiri godine zatvora zbog podstrekavanja na napad. Ova presuda predstavlja sudski potvrđen primer organizovanog fizičkog nasilja nad novinarom povezanog sa nosiocem političke funkcije.

U aprilu 2020. godine uhapšena je novinarka Ana Lalić nakon objavljivanja informacija o nedostatku zaštitne opreme i uslovima rada medicinskog osoblja tokom pandemije. Provela je noć u policijskom zadržavanju, a krivična prijava protiv nje kasnije je odbačena. Slučaj je otvorio pitanje primene krivičnopravnih ovlašćenja prema novinarima koji objavljuju informacije od neposrednog javnog interesa.

Kampanje protiv istraživačkog novinarstva

Poseban oblik pritiska predstavlja povezivanje istraživačkih novinara sa kriminalnim aktivnostima upravo nakon objavljivanja istraživanja o organizovanom kriminalu i korupciji. Tokom 2021. godine novinari KRIK-a postali su mete kampanje u kojoj su ih provladini mediji povezivali sa kriminalnim organizacijama čije su aktivnosti istraživali. Objavljivane su optužbe da redakcija sarađuje sa kriminalcima i učestvuje u ugrožavanju predsednika države. Tako je javna rasprava o odgovornosti državnih funkcionera preusmeravana na navodnu kriminalnu povezanost samih novinara.

Javne kampanje pratile su i brojne tužbe protiv istraživačkih redakcija. KRIK se suočavao sa postupcima koje su pokretali politički funkcioneri, predstavnici institucija i osobe o kojima je izveštavao. Međunarodne organizacije za zaštitu medijskih sloboda deo tih postupaka označile su kao strateške tužbe usmerene na zastrašivanje i iscrpljivanje novinara. Nezavisno od konačnog ishoda, dugotrajni sudski postupci zahtevaju znatna finansijska sredstva, pravnu zaštitu i vreme koje bi redakcije inače mogle posvetiti novim istraživanjima.

Institucionalni pritisci obuhvatali su i korišćenje državnih finansijskih mehanizama. Godine 2020. Uprava za sprečavanje pranja novca zatražila je podatke o bankarskim transakcijama 37 organizacija i 20 pojedinaca, među kojima su bili istraživački mediji, novinari i predstavnici organizacija civilnog društva. Ovaj postupak izazvao je ozbiljne međunarodne kritike zbog pitanja njegove opravdanosti i mogućeg zastrašujućeg dejstva na nezavisne organizacije.

Policijski pritisci i nasilje tokom političke krize

Od kraja 2024. godine, tokom masovnih građanskih i studentskih protesta nakon pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, zabeležen je nagli porast ugrožavanja bezbednosti novinara. Dokumentovani su fizički napadi, pretnje, ometanje snimanja, uništavanje opreme, privođenja i upotreba policijske sile prema novinarima koji su izveštavali sa javnih okupljanja. Međunarodne novinarske organizacije upozoravale su i na slučajeve u kojima policija nije zaštitila novinare od napada.

U decembru 2025. godine uhapšen je Aleksandar Dikić, novinar i voditelj lokalne televizije KTV, zbog sumnje da je javnom izjavom pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Nakon saslušanja u tužilaštvu narednog dana pušten je da se brani sa slobode, dok su novinarska udruženja hapšenje ocenila kao zastrašivanje kritičkih glasova. Njegov slučaj otvorio je pitanje srazmernosti primene policijskih i krivičnopravnih ovlašćenja prema novinarima i javnim kritičarima vlasti.

Posebno ilustrativan primer javnog diskreditovanja predstavlja kampanja protiv Verana Matića, dugogodišnjeg novinara i predsednika Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, organizacije koja se bavi zaštitom novinara. Početkom 2026. godine, nakon emitovanja televizijskog sadržaja u kojem je predstavljan kao saradnik stranih interesa i protivnik države, gotovo identične optužbe prenete su u 26 medija tokom samo nekoliko dana. Savet za štampu ocenio je da je reč o kampanji diskreditacije i utvrdio povrede novinarskog kodeksa u razmatranim objavama. Nekoliko meseci kasnije Matić je napadnut tokom snimanja javnog okupljanja ispred Narodne skupštine, kada mu je oduzet telefon. Njegov slučaj pokazuje da su pritiscima izloženi i oni koji se profesionalno bave zaštitom drugih novinara.

Posebnu opasnost predstavlja tajni nadzor novinarskih komunikacija i upotreba špijunskih softvera, detaljnije obrađena u poglavlju o službama bezbednosti. Takvi postupci ugrožavaju poverljivost novinarskih izvora i odvraćaju građane i državne službenike od prijavljivanja korupcije i drugih zloupotreba.

Prema međunarodnom monitoringu medijskih sloboda, tokom 2024. godine u Srbiji su zabeležena 84 slučaja njihovog ugrožavanja, a tokom 2025. godine 209. Do sredine juna 2026. evidentirano je još 100 slučajeva. Podaci obuhvataju različite oblike pritisaka i napada, ali pokazuju povećanje broja dokumentovanih incidenata tokom političke krize.

Psihološke i zdravstvene posledice pritisaka na novinare

Višegodišnja izloženost pretnjama, javnom diskreditovanju, profesionalnoj neizvesnosti i strahu za ličnu bezbednost može ozbiljno ugroziti psihološko i fizičko zdravlje novinara. Hronični stres, profesionalno sagorevanje i zdravstvene teškoće predstavljaju posledice koje se ne vide u evidencijama fizičkih napada, ali mogu trajno uticati na sposobnost novinara da nastave svoj posao.

Jedan od dokumentovanih primera dugogodišnjih pritisaka jeste Branko Čečen, istaknuti istraživački novinar i direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije od 2010. do 2022. godine. Tokom tog perioda bio je izložen kampanjama javne diskreditacije, pretnjama i institucionalnim pritiscima. Nakon odlaska sa čela

redakcije, značajan deo profesionalnog angažmana usmerio je na edukaciju i zaštitu drugih novinara, održavajući obuke o fizičkoj i digitalnoj bezbednosti, proceni rizika i posledicama profesionalnog stresa.

Godine 2026. Čečen je, zajedno sa četvoro stručnjaka iz oblasti psihologije, novinarstva i zaštite medijskih sloboda, učestvovao u izradi istraživanja mentalnog zdravlja novinara, uz podršku Misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Srbiji. Istraživanje, sprovedeno među 218 novinara, pokazalo je da je 47,2 odsto ispitanika navelo spoljne pritiske i pretnje kao izvor stresa, 82,1 odsto iskusilo profesionalno sagorevanje, dok je 37,1 odsto prijavilo dijagnostikovane ili samostalno prepoznate psihološke teškoće. Posebno zabrinjava što se dugotrajna izloženost stresu često prihvata kao sastavni deo novinarskog posla, dok odgovarajuća institucionalna i stručna podrška ostaje nedovoljna.

Tokom četrnaest godina dokumentovan je širok spektar pritisaka na nezavisno novinarstvo, od političkog etiketiranja, organizovanih kampanja diskreditacije i neosnovanih optužbi, preko uskraćivanja informacija, pritisaka na oglašivače i vlasnike medija, administrativnih kontrola, finansijskog iscrpljivanja redakcija i višestrukih sudskih postupaka, do privođenja, tajnog nadzora komunikacija, pokušaja otkrivanja novinarskih izvora, pretnji porodicama, fizičkog nasilja i nedelotvorne institucionalne zaštite. Ovi postupci nemaju uvek iste izvršioce niti se svaki pojedinačni slučaj može neposredno pripisati političkoj vlasti, ali njihovo zajedničko dejstvo ozbiljno otežava nezavisan novinarski rad.

Posledice prevazilaze položaj samih novinara. Kada se istraživanja korupcije diskredituju, redakcije iscrpljuju sudskim postupcima, a novinari i njihovi izvori izlažu pretnjama, građanima se otežava pristup informacijama o radu vlasti, zloupotrebama državnih institucija i izbornim nepravilnostima.

Sloboda izbora ne podrazumeva samo pravo građana da glasaju, već i mogućnost da prethodno dobiju pouzdane informacije na osnovu kojih mogu samostalno proceniti političke alternative i odgovornost onih koji vrše vlast. Ograničavanje nezavisnog novinarstva neposredno ugrožava taj preduslov slobodnog političkog odlučivanja.

4.2. Političko upravljanje medijima

Politička kontrola medija u Srbiji nije ograničena na vlasničke odnose, državno finansiranje i pritiske na nezavisne redakcije. Jedan od njenih ključnih mehanizama jeste neposredno upravljanje političkim informacijama iz najbližeg okruženja Aleksandra Vučića. Centralnu operativnu ulogu u tom procesu ima Suzana Vasiljević, njegova dugogodišnja savetnica za medije i neposredna veza između Vučića lično i urednika, vlasnika i rukovodilaca medijskih kompanija. Njena funkcija daleko prevazilazi uobičajene odnose s javnošću i organizovanje predsednikovih nastupa.

Vasiljević je javno potvrdila da lično uređuje Vučićeve naloge na društvenim mrežama, priprema njegovu medijsku komunikaciju i neposredno kontaktira vodeće televizije kada želi da određene informacije budu objavljene. Sama je navela da u takvim situacijama poziva Pink i Prvu televiziju. Potvrdila je i da je od urednika nezavisne televizije N1 tražila da odloži emitovanje snimka policijskog nasilja nad članom Vučićeve porodice. Taj postupak nazvala je prijateljskom molbom. Međutim, zahtev osobe koja nastupa iz neposredne blizine predsednika države ne može se posmatrati kao običan privatni razgovor. On predstavlja direktan pokušaj uticaja na samostalnu uređivačku odluku.

Politička težina njenih poziva ne proizlazi iz njenog formalnog zvanja, već iz činjenice da predstavlja neposrednu komunikacionu vezu sa Aleksandrom Vučićem. Upravo ta bliskost daje njenim sugestijama značaj koji običan predstavnik za odnose s javnošću nema. U takvom odnosu urednici ne moraju dobiti izričitu naredbu da bi razumeli politička očekivanja i moguće posledice njihovog neispunjavanja.

O načinu funkcionisanja takvih odnosa javno su svedočili i novinari i urednici koji su godinama pratili Vučićeve aktivnosti ili radili u velikim medijskim kompanijama. Njihova svedočenja opisuju sugerisanje pitanja na konferencijama za novinare, dostavljanje unapred pripremljenih televizijskih priloga, intervencije zbog nezadovoljavajućeg izveštavanja i neposredne kontakte sa urednicima. Pojedini novinari izneli su i tvrdnje da se predlozi naslovnih strana provladinih tabloida dostavljaju Vučiću preko Suzane Vasiljević radi odobravanja. Takva svedočenja dokumentuju iskustva novinara sa političkim uticajem, iako do kraja ne predstavljaju dokaz da ona lično određuje sadržaj svake pojedinačne naslovne strane u Srbiji.

Takav način komunikacije uspostavlja odnos u kojem politička vlast ne mora neposredno da uređuje svaki medij. Dovoljno je da postoje pouzdani kanali između političkog vrha, urednika i vlasnika, uz stalno praćenje objavljenih sadržaja i reagovanje na nepoželjno izveštavanje. Medij tada može formalno ostati privatno preduzeće, sa sopstvenim uredništvom, dok se njegove svakodnevne odluke prilagođavaju očekivanjima političkog centra moći.

Razmere personalizacije političkog informisanja potvrđuju nezavisna istraživanja. Tokom 2025. godine Aleksandar Vučić pojavio se 1.172 puta na naslovnim stranama šest dnevnih listova bliskih vlasti, u 88 odsto slučajeva predstavljen pozitivno, a nijednom negativno. Na naslovnim stranama istih listova zabeleženo je više od 1.800 manipulativnih sadržaja. Istovremeno, monitoring televizijskog programa evidentirao je 411 Vučićevih uključenja uživo tokom jedne godine. Takva zastupljenost prevazilazi uobičajenu medijsku vidljivost državnog funkcionera i predstavlja izrazitu koncentraciju političkog informisanja oko jedne ličnosti.

U tom sistemu predsednik postaje centralni tumač gotovo svih državnih pitanja. Aktivnosti Vlade, rad institucija, ekonomski projekti, međunarodni odnosi, bezbednosne krize i svakodnevni događaji predstavljaju se prvenstveno kroz njegove izjave i odluke. Izgrađuje se medijska slika u kojoj se država poistovećuje sa predsednikom, dok institucije i njihovi rukovodioci ostaju u njegovoj senci. Takva personalizacija vlasti predstavlja osnovu za stvaranje kulta političkog lidera.

Posebno značajan mehanizam predstavlja ponavljanje istih političkih poruka kroz formalno različite medije. Tokom građanskih i studentskih protesta, veliki broj provladinih televizija, dnevnih listova i informativnih portala koristio je gotovo identične interpretacije događaja, predstavljajući proteste kao pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti, delovanje stranih službi ili organizovanu pretnju državi. Na taj način politička kvalifikacija, ponovljena kroz više medijskih kanala, može dobiti privid nezavisne potvrde. Podudarnost poruka na većini medija u Srbiji otvara pitanje načina na koji se politički narativi usklađuju iz jednog centra i od jedne osobe, u ovom slučaju Suzane Vasiljević.

Značaj njene funkcije dodatno potvrđuje neposredno učešće u razgovorima sa medijskim kompanijama o njihovom ulasku na srpsko tržište, što je sama javno potvrdila. Njeni profesionalni kontakti tako obuhvataju ne samo svakodnevno prenošenje političkih poruka, već i komunikaciju sa rukovodstvima velikih medijskih sistema. Time se otvara i pitanje preplitanja političkog uticaja, poslovnih interesa i upravljanja medijima, koje prevazilazi pojedinačne uređivačke intervencije.

Istovremeno, predsednikovi nalozi na društvenim mrežama predstavljaju dodatni kanal političke komunikacije koji se nalazi pod neposrednom kontrolom njegovog medijskog tima. Poruke objavljene na tim nalozima preuzimaju televizije, štampa i informativni portali, često ih pretvarajući u glavne dnevne vesti. Tako se sadržaj koji je proizvela sama politička vlast vraća građanima kroz različite medije, dobijajući formu redovnog informativnog izveštavanja. Predsednik pritom može neposredno da oblikuje javnu poruku, bez obaveze da odgovara na pitanja nezavisnih novinara.

Suština ovog sistema nije samo u tome što Aleksandar Vučić dobija nesrazmerno veliki medijski prostor, već u tome što se politička komunikacija iz njegovog neposrednog okruženja prenosi kroz veliki broj formalno različitih medija i pretvara u dominantnu sliku političke stvarnosti. Suzana Vasiljević u tom procesu zauzima važnu operativnu poziciju, povezujući predsednikovu ličnu komunikaciju sa medijskim strukturama koje njegove poruke prenose javnosti.

Takva koncentracija uticaja omogućava da se politička prednost gradi svakodnevno, mnogo pre početka izborne kampanje. Građani se suočavaju sa velikim brojem medijskih kanala, ali često sa istim političkim porukama, istim predstavljanjem predsednika i sličnim diskreditovanjem njegovih protivnika. Formalna brojnost medija tada prikriva suštinsko ograničavanje političkog pluralizma, a kontrola informacija postaje jedan od ključnih instrumenata održavanja vlasti.

4.3. Radio-televizija Srbije (RTS)

Radio-televizija Srbije predstavlja javni medijski servis koji građani finansiraju i koji ima zakonsku obavezu da obezbedi nepristrasno, profesionalno i pluralističko informisanje. Pored drugih izvora finansiranja, sredstva prikuplja obaveznom mesečnom taksom od 349 dinara, koja se naplaćuje uz račun za električnu energiju. Za razliku od privatnih televizija, RTS raspolaže javnim sredstvima, nacionalnom pokrivenošću i institucionalnim autoritetom koji podrazumevaju odgovornost prema svim građanima, a ne prema političkoj vlasti. Upravo zbog toga njegova dugogodišnja politička pristrasnost predstavlja posebno ozbiljno odstupanje od zakonske i društvene uloge javnog servisa.

Razmere političke neravnoteže potvrđuju višegodišnja nezavisna istraživanja. Biro za društvena istraživanja utvrdio je da je tokom jednog meseca 2021. godine čak 86 odsto predstavljanja Aleksandra Vučića u centralnim informativnim emisijama RTS-a bilo pozitivno. Monitoring sproveden od aprila do avgusta 2026. godine pokazao je da je u centralnom Dnevniku vladajućoj većini pripalo 96 odsto vremena posvećenog domaćim političkim akterima, dok je opozicija dobila svega četiri odsto. Sam Vučić zauzimao je 58 odsto vremena dodeljenog predstavnicima vlasti. Takav odnos ne predstavlja povremenu uređivačku neravnotežu, već dugotrajnu dominaciju jedne političke strane u najvažnijoj informativnoj emisiji nacionalnog javnog servisa.

RTS pritom ne favorizuje Vučića samo količinom vremena koje mu posvećuje. Njegovim kontinuiranim predstavljanjem kao centralnog aktera gotovo svih državnih poslova zamagljuje se granica između ustavne funkcije predsednika, nadležnosti Vlade i političkog liderstva vladajuće stranke. Vučić govori o ekonomskim merama, državnim investicijama, socijalnim davanjima, radu ministarstava i izbornim pitanjima, dok izostaje odgovarajuće novinarsko preispitivanje njegovih ovlašćenja i odgovornosti. BIRODI je u martu 2026. godine posebno dokumentovao takvo preplitanje predsedničke, izvršne i stranačke uloge tokom jednog njegovog nastupa na RTS-u. Na taj način javni servis doprinosi stvaranju slike države čije institucije deluju kroz jednog čoveka.

Međutim, jedan od najozbiljnijih oblika političkog uticaja RTS-a nije ono što objavljuje, već ono što prećutkuje. Manipulacija informacijama ne zahteva iznošenje neistina. Dovoljno je izostaviti događaj, zanemariti istraživanje o korupciji, uskratiti prostor kritičkim stručnjacima, umanjiti značaj građanskog protesta ili određenu temu predstaviti isključivo kroz odgovor vlasti. Za veliki deo stanovništva kojem je javni servis osnovni izvor političkih informacija, događaj koji nije prikazan na RTS-u kao da se nije ni dogodio. Tako uređivačka selekcija određuje ne samo kako će građani razumeti političku stvarnost, već i o kojim će događajima uopšte biti obavešteni.

Takav problem posebno je došao do izražaja tokom studentskih i građanskih protesta započetih krajem 2024. godine. Čak je i Programski savet RTS-a javno priznao da javni servis u početnoj fazi protesta nije blagovremeno i u odgovarajućem obimu izveštavao o događajima od velikog društvenog značaja, uz ocenu da je izveštavanje kasnije poboljšano. Time je i unutar same institucije potvrđen problem selektivnog informisanja. Prećutkivanje ili potiskivanje važnih događaja nije neutralna uređivačka odluka kada javni servis ima zakonsku obavezu da građane informiše potpuno i pravovremeno.

Ozbiljnost problema potvrdili su i zaposleni u RTS-u. U martu 2025. godine približno 200 novinara i drugih zaposlenih javno je optužilo uredničko rukovodstvo za cenzuru, autocenzuru, neobjektivno izveštavanje i uskraćivanje informacija od javnog značaja. Zahtevali su profesionalnu samostalnost

i poštovanje zakonskih obaveza javnog servisa. Njihovo otvoreno protivljenje posebno je značajno jer pokazuje da kritika uređivačke politike ne dolazi samo od opozicije i nezavisnih posmatrača, već i od ljudi koji svakodnevno učestvuju u proizvodnji programa.

Politička prednost koju RTS obezbeđuje vlasti dodatno je značajna zbog institucionalnog poverenja koje javni servis uživa. Za razliku od otvoreno politički opredeljenih privatnih televizija, RTS svoje informacije predstavlja kroz autoritet nacionalne javne institucije. Profesionalna televizijska forma, ozbiljan ton i odsustvo otvoreno propagandne retorike mogu prikriti suštinsku jednostranost sadržaja. Upravo zato je politička pristrasnost javnog servisa posebno delotvorna. Ona političkoj promociji daje privid institucionalne nepristrasnosti.

Takav uticaj ne počinje raspisivanjem izbora i ne završava se zatvaranjem biračkih mesta. On se ostvaruje svakodnevno, kroz izbor vesti, trajanje priloga, predstavljanje predsednika, potiskivanje kritičkih stavova i uskraćivanje prostora političkim alternativama. Povremeno gostovanje opozicionog predstavnika ne može nadoknaditi godine neravnopravnog informisanja. Kada izborna kampanja zvanično počne, politička prednost vlasti već je duboko ugrađena u način na koji veliki deo stanovništva razume politički život.

Radio-televizija Srbije tako postaje jedan od najznačajnijih institucionalnih oslonaca političke prednosti Aleksandra Vučića. Građani različitih političkih uverenja finansiraju javni servis, dok njegov informativni program izrazito favorizuje jednu političku stranu. Time se sredstva građana i autoritet javne institucije koriste na način koji narušava izbornu ravnopravnost. Biračima se ne uskraćuje pravo da glasaju, ali im se uskraćuje ravnopravan pristup informacijama neophodnim da slobodno procene odgovornost vlasti i izaberu političku alternativu.

4.4. Telekom Srbija (MTS)

Telekom Srbija je telekomunikaciona kompanija u većinskom vlasništvu države, koja je tokom vlasti Aleksandra Vučića postala jedan od najznačajnijih aktera na medijskom tržištu Srbije. Njena uloga više nije ograničena na pružanje telefonskih, internet i televizijskih usluga. Kupovinom distributivnih mreža, proizvodnjom i finansiranjem televizijskih programa i preuzimanjem medijskih kompanija, Telekom je stekao mogućnost da istovremeno utiče na dostupnost informacija i na njihovu proizvodnju. Takva koncentracija infrastrukturne, finansijske i medijske moći posebno je značajna kada se nalazi pod kontrolom kompanije čiji je većinski vlasnik država.

Razmere te koncentracije potvrđuju podaci nacionalnog regulatora za prvi kvartal 2026. godine. Telekom Srbija kontrolisao je 62,3 odsto tržišta distribucije televizijskih i drugih medijskih sadržaja prema broju pretplatnika. Njegov najveći konkurent, kompanija Yettel, nakon preuzimanja kablovskog operatora SBB, dodatno je koncentrisao distributivno tržište. Time su svega dve vlasničke grupacije obuhvatile više od 96 odsto pretplatničkog tržišta. Odluke njihovih rukovodstava zato neposredno određuju koje će televizijske kanale i informativne sadržaje moći svakodnevno da prati najveći deo stanovništva.

Širenje Telekoma praćeno je velikim finansijskim transakcijama koje su istovremeno menjale odnose na tržištu medija. Godine 2018. kompanija je kupila kablovskog operatora Kopernikus za približno 195 miliona evra. Nedugo zatim dotadašnji vlasnik Kopernikusa kupio je dve televizije sa nacionalnim frekvencijama, Prvu i O2, za oko 180 miliona evra. Te dve transakcije pokazale su koliko su poslovanje državne telekomunikacione kompanije i vlasničke promene u velikim privatnim medijima postali međusobno povezani. Pitanja transparentnosti vrednovanja, porekla investicionih sredstava i posledica po medijsku konkurenciju ostala su predmet ozbiljnih javnih rasprava.

Nova faza ekspanzije usledila je 2025. godine, kada je Telekom Srbija od United Group preuzeo satelitske i međunarodne distributivne platforme, kao i određena televizijska i sportska prava, u transakciji vrednoj 652 miliona evra. Time je dodatno proširio svoju distributivnu i programsku moć. Početkom 2026. godine Telekom je stekao i većinsko vlasništvo nad kompanijom Mondo, izdavačem dnevnog lista Kurir i povezanim digitalnim i televizijskim medijima. Istom transakcijom preuzeo je i produkcijsku kompaniju Firefly Productions, zajedno sa njenim studijskim kapacitetima. Kompanija pod državnom kontrolom tako je proširivala svoj položaj od distributera medijskih sadržaja do njihovog vlasnika, finansijera i proizvođača.

Širenjem na proizvodnju televizijskih serija i filmova, Telekom Srbija stekao je značajan uticaj i na domaću filmsku industriju. Njegova ulaganja u produkciju dodatno su koncentrisala finansijsku moć nad proizvodnjom televizijskih sadržaja. Takav položaj omogućava uticaj ne samo na izbor projekata koji će biti finansirani već i na angažovanje glumaca, reditelja i scenarista. Upravo na političko uslovljavanje tih odluka javno su upozoravali brojni umetnici.

Među njima je Dragan Bjelogrlić, jedan od međunarodno prepoznatljivih srpskih glumaca, reditelja i producenata. Bjelogrlić je javno svedočio o postojanju političkih crnih lista u Telekomu Srbija i Radio-televiziji Srbije, navodeći da su

pojedini reditelji morali da menjaju glumačke podele jer određeni umetnici nisu bili prihvatljivi zbog svojih javnih političkih stavova. U martu 2026. godine izneo je konkretan primer dve televizijske

serije u produkciji Telekoma, kod kojih je jednom reditelju glumačka podela vraćana čak tri puta zbog političke podobnosti angažovanih umetnika.

Svedočenja Bjelogrlića i drugih umetnika otvaraju ozbiljno pitanje korišćenja ekonomske zavisnosti filmske industrije za političko disciplinovanje. Kada angažovanje glumaca, reditelja i scenarista zavisi od njihove političke podobnosti, finansiranje kulturne proizvodnje postaje sredstvo ograničavanja profesionalne slobode i javnog izražavanja.

Posebno ozbiljne posledice koncentracije medijske moći vidljive su u dostupnosti nezavisnih televizija N1 i Nova S. Ovi kanali, koji redovno objavljuju kritička istraživanja i izveštavaju o političkoj odgovornosti vlasti, nisu uključeni u redovnu ponudu Telekomovih glavnih televizijskih platformi. Nakon što je Telekom 2025. godine preuzeo satelitsku platformu Total TV, N1 i Nova S uklonjeni su i iz njene ponude. Time je delu dotadašnjih korisnika uskraćen pristup kanalima koje su prethodno mogli da gledaju u okviru plaćene usluge.

Ograničavanje dostupnosti tih televizija nije ostalo vezano samo za Telekom. Tokom 2026. godine privatni operator Yettel pojedinim korisnicima ponudio je televizijske pakete sa umanjenom pretplatom od 300 dinara, iz kojih su bili uklonjeni N1 i Nova S. Korisnici koji su želeli da zadrže prethodnu ponudu morali su dodatno da kontaktiraju operatora i zatraže vraćanje kanala uz punu pretplatu. Kompanija je postupak predstavila kao pilot-projekat razvoja fleksibilnijih paketa. Međutim, uklanjanje upravo ovih nezavisnih informativnih televizija, na tržištu kojim dominiraju samo dva velika operatora, otvorilo je ozbiljno pitanje ravnopravnog pristupa različitim političkim informacijama.

Postojanje stotina televizijskih kanala samo po sebi ne znači da građani imaju stvaran izbor informacija. Kompanija koja kontroliše distribuciju može odlučivati koji će kanali biti uključeni u osnovne pakete, koji će zahtevati dodatnu pretplatu i koji će u potpunosti izostati iz ponude. Mogućnost gledanja određenog sadržaja preko interneta ne otklanja takvu prepreku, posebno za starije građane i domaćinstva koja televiziju koriste kao osnovni izvor informacija. Kada nezavisni informativni kanal nestane iz svakodnevne televizijske ponude, njegov formalni opstanak ne znači da je ostao jednako dostupan javnosti.

Najdirektniji pokazatelj preplitanja političkih interesa i upravljanja medijskim kompanijama pojavio se u avgustu 2025. godine, kada je objavljen autentičan audio-snimak razgovora generalnih direktora Telekoma Srbija i United Group. Razgovarali su o uklanjanju rukovoditeljke medijske kompanije pod čijom su upravom poslovali N1 i drugi nezavisni mediji, kao i o smanjivanju poslovanja te kompanije u Srbiji. Direktor Telekoma izričito je naveo da je Aleksandar Vučić tražio smenu rukovoditeljke, dok je direktor United Group govorio o potrebi da se kompanija prethodno značajno smanji. United Group potvrdio je autentičnost snimka, ali je odbacio tvrdnje o političkom pritisku, dok je Vučićev kabinet negirao mešanje u uređivačku politiku.

Ovaj razgovor ima poseban značaj jer pokazuje da rukovodilac kompanije pod državnom kontrolom sa direktorom privatne međunarodne medijske grupacije razmatra kadrovske promene koje se, prema njegovim sopstvenim rečima,

zahtevaju iz političkog vrha Srbije. Nije reč o običnoj poslovnoj konkurenciji između dva telekomunikaciona operatora. Razgovor neposredno otvara pitanje političkog uticaja na

rukovodstvo kompanije koja upravlja velikim nezavisnim redakcijama, upravo u periodu kada su te redakcije intenzivno izveštavale o masovnim protestima i odgovornosti državnih institucija.

Tokom 2026. godine usledile su i promene vlasništva i rukovodstva medijske grupacije kojoj pripadaju N1, Nova S, Danas, Radar i Nova.rs, nakon sporazuma o njenoj prodaji portugalskom investicionom fondu. Ove promene dodatno su otvorile pitanje budućnosti uređivačke nezavisnosti velikih medija koji kritički izveštavaju o vlasti. One se odvijaju u okruženju u kojem je već dokumentovana neposredna komunikacija između državne telekomunikacione kompanije i rukovodstva njihovog dotadašnjeg vlasničkog sistema.

Telekom Srbija tako predstavlja mnogo više od velikog telekomunikacionog operatora. Njegova finansijska snaga, vlasništvo nad medijima, kontrola distributivne infrastrukture i neposredni kontakti sa rukovodstvima drugih medijskih kompanija čine ga jednim od najznačajnijih instrumenata kroz koje državna ekonomska moć može uticati na medijski pluralizam. Kada kompanija pod državnom kontrolom istovremeno širi sopstvene informativne kanale, ograničava dostupnost nezavisnih televizija i učestvuje u razgovorima o njihovom rukovodstvu, pitanje medijske nezavisnosti prevazilazi poslovnu politiku jednog preduzeća.

Posledice takvog sistema neposredno se prenose na izborni proces. Građani ne mogu ravnopravno procenjivati vlast i njene političke protivnike ako im je pristup kritičkim informacijama ograničen odlukama kompanija koje upravljaju gotovo celokupnom televizijskom distribucijom. Kontrola medijske infrastrukture tako postaje kontrola uslova pod kojima informacije dopiru do birača, a ekonomska moć kompanije pod državnom kontrolom pretvara se u sredstvo političke prednosti.

4.5. Pink i Informer

Pink i Informer predstavljaju dva međusobno povezana dela medijskog sistema koji kontinuirano promoviše Aleksandra Vučića i njegovu vlast, dok neistomišljenike izlaže diskreditovanju i javnim napadima. Pink gradi moderniji, urbaniji televizijski imidž kroz komercijalnu zabavu i popularnu kulturu, dok Informer koristi izraženiju nacionalističku retoriku i neposredniji, agresivniji stil obraćanja. Različitim formatima dopiru do različitih delova publike. U njihovim političkim sadržajima ponavljaju se proruski i antizapadni narativi, uključujući negativno predstavljanje Sjedinjenih Američkih Država, uz povremeno prilagođavanje tona političkim okolnostima.

Njihova politička uloga proteže se kroz jutarnje programe, političke razgovorne emisije, centralne vesti i druge sadržaje. Voditelji i odabrani gosti ponavljaju i međusobno potvrđuju iste poruke, koje se zatim prenose kroz tabloide, portale i internet platforme. Optužbe tako dobijaju privid višestruke potvrde, iako se različiti medijski sadržaji mogu zasnivati na istoj nepotkrepljenoj tvrdnji. Mete nisu samo opozicioni političari, već i novinari, profesori, umetnici, aktivisti i građani koji javno izraze neslaganje.

Pink je privatni medijski konglomerat sa desetinama televizijskih kanala, velikim produkcionim kapacitetima i širokom ponudom informativnog, zabavnog, filmskog i muzičkog programa. Njegov domet omogućava da političke poruke dopru i do gledalaca koji prvenstveno prate zabavu, a ne političke sadržaje.

Razvoj Pinka tokom devedesetih bio je neposredno povezan sa stranačkim angažmanom njegovog osnivača Željka Mitrovića, koji je bio član i funkcioner Jugoslovenske levice. Tu stranku predvodila je Mirjana Mira Marković, supruga predsednika Slobodana Miloševića. Kao rukovodilac stranačkog marketinga, istovremeno je razvijao televiziju Pink. U kasnijim decenijama Pink je postao jedan od najizraženijih medijskih oslonaca Aleksandra Vučića i njegove vlasti.

Željko Mitrović, osnivač i vlasnik Pinka, javno je opisivao svoj odnos sa Aleksandrom Vučićem kao prijateljski. Ta bliskost, uz kontinuiranu političku promociju Vučića na njegovoj televiziji, otvara pitanje uređivačke samostalnosti i preplitanja privatnih odnosa sa medijskom moći.

Političku promociju na Pinku prate personalizovani napadi na kritičare vlasti. Umesto njihovih argumenata, u prvi plan stavljaju se navodna izdaja, povezanost sa stranim interesima, lične osobine i privatni život. Takvim kampanjama narušava se ugled pojedinaca, dok se drugi mogu obeshrabriti da javno izraze neslaganje.

Problem se proteže i na zabavne i rijaliti sadržaje, u kojima se nasilje, pretnje, ponižavanje i agresivno ponašanje pretvaraju u televizijski spektakl. Reč je o osnovnim standardima ljudskog dostojanstva, zaštite maloletnika i odgovornosti prema publici. Njihovo ponovljeno kršenje doprinosi normalizaciji nasilja i javnog ponižavanja, posebno kada izostaje delotvorna reakcija nadležnog regulatora.

Finansijska snaga Pinka održavana je i pogodnostima koje mu je pružala država. Pink je dobijao više reprograma poreskih obaveza u višemilionskim iznosima,

kao i značajne kredite državne agencije. Novi sporazum o otplati odobren je uprkos nepoštovanju prethodnog. Takvo postupanje otvara pitanje jednakosti pred zakonom i korišćenja državnih finansijskih ovlašćenja za održavanje medija koji pruža kontinuiranu političku podršku vlasti.

Poslovna povezanost Pinka i Informera potvrđena je i dokumentacijom Poreske uprave, prema kojoj je Pink tokom samo pet meseci 2014. godine izdavaču Informera isplatio više od 95 miliona dinara za proizvodnju političke televizijske emisije i oglašavanje. Istovremeno mu je odobravao izuzetno velike popuste na reklamni prostor, koji su dostizali 90 odsto. Ove transakcije odvijale su se u periodu kada je država Pinku omogućavala odloženo plaćanje velikih poreskih dugova. Poslovna povezanost dodatno osvetljava zajedničku političku funkciju ova dva medija, koji različitim programskim formatima dopiru do različitih delova stanovništva, dok istovremeno održavaju kontinuiranu promociju Aleksandra Vučića i njegove vlasti.

Informer je od dnevnog tabloida razvio portal i televiziju, čime je povećao mogućnost da iste poruke prenosi kroz više medijskih formata. Njegovo delovanje karakterišu intenzivna promocija vlasti, senzacionalističko predstavljanje događaja i ponovljene kampanje protiv ljudi označenih kao politički ili društveni protivnici.

Dragan J. Vučićević, osnivač i glavni urednik Informera, javno ističe dugogodišnje prijateljstvo sa Aleksandrom Vučićem i otvorenu podršku njegovoj politici. Ta lična i politička povezanost prati uređivačku praksu Informera, koji kontinuirano promoviše Vučića i vodi kampanje protiv njegovih neistomišljenika.

U tim kampanjama kritičari vlasti predstavljaju se kao izdajnici, strani plaćenici ili pretnja državi, a napadi često zadiru u njihov privatni život. Ponavljanje takvih optužbi povećava pritisak na pojedince i može podstaći pretnje i uznemiravanje.

Tokom jula 2026. godine Dragan J. Vučićević javno je najavio kampanju protiv kompanija koje se oglašavaju u nezavisnim medijima, a ne žele da kupuju reklamni prostor na Informeru. Najavio je objavljivanje njihovih poslovnih podataka i iznosa izdvojenih za oglašavanje, predstavljajući takve poslovne odluke kao finansiranje aktivnosti protiv države. Ovim se političko diskreditovanje proširuje i na oglašivače, čime se otvara dodatni prostor za ekonomske pritiske na nezavisne medije.

Višegodišnje praćenje profesionalnih standarda beleži veliki broj povreda novinarskog kodeksa u dnevnom listu Informer. Sudske odluke u pojedinačnim slučajevima potvrđuju povrede ugleda i drugih prava građana. Dosuđena naknada štete, međutim, teško može poništiti posledice već sprovedene kampanje ili ukloniti sadržaje koji nastavljaju da kruže javnim prostorom.

Posebno ozbiljan primer predstavlja napad nožem na profesorku Nataliju Jovanović, tadašnju dekanku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, trećem najvećem gradu u Srbiji. Napad se dogodio 30. marta 2025. godine, tokom javnog okupljanja. Prema izveštajima sa suđenja, optužena je u svom iskazu povezala strah i predstave o događajima u Nišu sa sadržajima koje je gledala na televiziji Informer. Ovaj iskaz ukazuje na potrebu da se ozbiljno razmotri kako medijsko podsticanje neprijateljstva može uticati na postupanje pojedinaca.

Domet ovakvih poruka dodatno raste kroz širenje mreže lokalnih medija povezanih sa izdavačima Informera i drugih provladinih tabloida. Sadržaji proizvedeni u Beogradu prenose se u lokalne

sredine, gde javno targetiranje može imati posebno teške posledice zbog neposrednih odnosa među ljudima i ograničenog prostora za odgovor. Tokom 2026. godine izdavač Informera postao je suvlasnik kompanije koja je zajedno sa izdavačem tabloida Alo preuzela niz lokalnih televizija, radio-stanica i informativnih portala. Do oktobra je ta mreža obuhvatala više od deset lokalnih medija, dodatno proširujući mogućnost distribucije istih političkih poruka širom Srbije.

Finansijsku snagu Informera dodatno održavaju javna sredstva koja dobija kroz ugovore o oglašavanju, promociji i sufinansiranju medijskih sadržaja. Dokumentovani primeri obuhvataju gradove, opštine i druge javne institucije, uz finansiranje koje se ponavlja iz godine u godinu. Prema rezultatima konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja objavljenim do septembra 2026. godine, izdavačima Informera i tabloida Alo, zajedno sa njihovim povezanim kompanijama, odobreno je više od 185 miliona dinara iz javnih sredstava. Takvi prihodi mogu ublažiti finansijske posledice dosuđenih naknada štete i oslabiti njihov odvraćajući efekat, dok narušeni ugled, strah i druge posledice ostaju osobama koje su bile mete.

Delovanje Pinka i Informera stvara političku prednost koja se gradi svakodnevno, mnogo pre izbornog dana. Promocija vlasti povezuje se sa diskreditovanjem drugačijih stavova i povećavanjem lične cene javnog neslaganja. Zato njihova uloga otvara i pitanje odgovornosti institucija koje bi trebalo da obezbede poštovanje medijskih pravila i zaštitu prava građana.

4.6. Tabloidi, portali i digitalno širenje propagande

Tabloidizacija medija u Srbiji tokom vlasti Aleksandra Vučića razvila se daleko izvan uobičajenog senzacionalističkog novinarstva. U značajnom delu medijske scene uspostavljen je sistem političke propagande koji povezuje proizvodnju sadržaja, njihovo organizovano umnožavanje i distribuciju kroz štampane novine, internet portale, televizijske programe i društvene mreže. Njegova funkcija nije samo promocija vlasti, već i diskreditovanje političkih protivnika, nezavisnih novinara, profesora, studenata, umetnika i drugih građana koji javno izražavaju neslaganje.

U tom sistemu značajnu ulogu imaju Informer, Alo, Srpski telegraf i Kurir, dok se slični obrasci političkog izveštavanja pojavljuju i u pojedinim tradicionalnim dnevnim listovima, uključujući Večernje novosti. Njihovi vlasnici, uređivačke politike, publika i poslovni interesi nisu identični. Međutim, kada određena osoba ili društvena grupa postane predmet političke kampanje, razlike među redakcijama često ustupaju mesto gotovo istim optužbama, naslovima i interpretacijama događaja. Savet za štampu dokumentovao je istovremeno objavljivanje identičnih sadržaja u različitim medijima i ukazao na uticaj jednog spoljnog centra na njihove uređivačke odluke.

U takvim okolnostima politička kampanja može započeti određivanjem mete i oblikovanjem osnovne optužbe, nakon čega se ista poruka pojavljuje u velikom broju medija. Pojedinačne redakcije prilagođavaju naslove, fotografije i način predstavljanja sopstvenoj publici, ali osnovni politički narativ ostaje nepromenjen. Time se stvara privid da različiti izvori nezavisno potvrđuju iste tvrdnje, iako se njihov sadržaj zasniva na jednoj političkoj interpretaciji. Upravo mogućnost da se jedna optužba pretvori u nacionalnu medijsku kampanju predstavlja posebnu moć ovog sistema.

Razmere odstupanja od profesionalnih standarda potvrđuju nalazi Saveta za štampu. Tokom samo šest meseci 2025. godine, u devet dnevnih listova evidentirano je 7.346 povreda novinarskog kodeksa u 4.506 objavljenih tekstova. Najviše povreda zabeleženo je u listovima Alo, Informer i Kurir. Gotovo polovina odnosila se na istinitost izveštavanja, uključujući neproverene informacije, predstavljanje nagađanja kao činjenica i prećutkivanje okolnosti važnih za razumevanje događaja. Ovakva učestalost pokazuje da problem nije ograničen na pojedinačne uredničke greške, već predstavlja ustaljenu praksu u značajnom delu štampanih medija.

Politička moć tabloida dodatno je povećana njihovim širenjem na internet portale, video-produkciju i televizijske programe. Pojedini izdavači, uključujući Kurir, Informer i Blic, razvili su sopstvene televizijske kanale, dok drugi raspolažu internet televizijama, digitalnim platformama i povezanim lokalnim medijima. Tako je tradicionalni model dnevnih novina prerastao u sistem u kojem isti sadržaj može istovremeno biti štampana naslovna strana, internet vest, televizijska tema i video-snimak namenjen društvenim mrežama. Različiti formati omogućavaju da politička poruka dopre do građana bez obzira na to da li čitaju novine, gledaju televiziju ili se informišu preko mobilnog telefona.

Razvijenost takvog sistema pokazuje istraživanje iz septembra 2026. godine, kojim je praćeno širenje 50 politički manipulativnih tekstova kroz internet medije. Njihove sadržaje preuzimalo je 47 različitih portala, pretežno lokalnih i regionalnih, pri čemu se pojedinačni tekst u proseku pojavljivao na još približno osam internet sajtova. Pojedini sadržaji prenošeni su na čak četrnaest portala. Istraživanje je obuhvatilo namenski odabrane tekstove, ali je dokumentovalo mehanizam kojim

poruka proizvedena u jednoj redakciji postaje naizgled nezavisna informacija dostupna na velikom broju različitih internet adresa.

Takav način distribucije dodatno se pojačava kroz društvene mreže i organizovane digitalne aktivnosti. Kompanija Meta je 2023. godine uklonila 5.374 Facebook naloga, dvanaest grupa i stotinu Instagram naloga povezanih sa organizovanom mrežom u kojoj su učestvovali zaposleni Srpske napredne stranke i pojedini državni službenici. Prema nalazima kompanije, mreža je korišćena za promociju Aleksandra Vučića i vladajuće stranke, napade na političke protivnike i stvaranje privida spontane podrške građana. Takve aktivnosti imaju poseban značaj u društvu u kojem, prema istraživanju Reuters instituta iz 2025. godine, 67 odsto ispitanika koristi društvene mreže za informisanje.

Najozbiljnije neposredne posledice ovog sistema vidljive su tokom organizovanih kampanja protiv pojedinaca. Jedna osoba može postati predmet desetina tekstova, televizijskih rasprava, video-snimaka i objava na društvenim mrežama. Njeni postupci predstavljaju se kao izdaja, kriminalna aktivnost ili saradnja sa neprijateljima države, dok se napadi često proširuju na privatni život, porodicu i profesionalni integritet. Ponavljanjem takvih optužbi stvara se javna slika koju pojedinac teško može da ospori. Čak ni naknadni demanti ili sudska odluka ne mogu jednostavno ukloniti sadržaje koji nastavljaju da kruže digitalnim prostorom. Posledice po ugled, zaposlenje, porodični život i ličnu bezbednost mogu trajati godinama.

Ozbiljnost ovakve prakse prepoznao je i Savet za štampu, koji je u novinarski kodeks uvrstio posebnu odredbu protiv kontinuiranog i zlonamernog narušavanja ugleda i dostojanstva pojedinca. Njeno uvođenje proisteklo je iz iskustava sa organizovanim medijskim kampanjama čija svrha nije informisanje javnosti, već nanošenje štete određenoj osobi. Međutim, profesionalna osuda takvih postupaka sama po sebi ne sprečava njihovo ponavljanje, naročito kada se isti sadržaji istovremeno distribuiraju kroz veliki broj medijskih i digitalnih kanala.

Održavanju takvog sistema doprinosi i način njegovog finansiranja. Istraživanja javnog oglašavanja i ugovora sa državnim institucijama pokazala su da značajna sredstva dobijaju i mediji koji sistematski krše novinarski kodeks. Tako profesionalni prekršaji, sudski postupci i javne osude ne moraju ozbiljno ugroziti njihovo poslovanje, dok se nezavisne redakcije suočavaju sa finansijskom nesigurnošću. Javni novac na taj način može održavati medijsko okruženje u kojem se politička propaganda finansijski podstiče, a profesionalno novinarstvo potiskuje.

Međutim, najdublje posledice dugotrajnog delovanja ovog sistema ne mogu se meriti samo brojem objavljenih neistina, povreda novinarskog kodeksa ili ljudi

izloženih javnim napadima. Njegovo svakodnevno prisustvo postepeno pomera granice društveno prihvatljivog ponašanja. Kada vređanje, ponižavanje, pretnje, političko etiketiranje i javno proganjanje postanu uobičajen medijski sadržaj, društvo se postepeno privikava na ponašanje koje je nekada izazivalo snažnu javnu osudu. Ono što je ranije predstavljalo ozbiljno odstupanje od društvenih normi počinje da se prihvata kao sastavni deo političkog života. Takva normalizacija agresije postaje dugoročna društvena posledica tabloidne propagande.

Ovaj proces ne ostaje ograničen na pristalice vlasti. Dugogodišnje predstavljanje političkih protivnika kao neprijatelja države podstiče strah, nepoverenje i neprijateljstvo među različitim

društvenim grupama. Istovremeno, među ljudima koji se takvoj propagandi suprotstavljaju nagomilavaju se ogorčenje, osećaj nemoći i nepoverenje u institucije. Dugotrajna izloženost takvom okruženju može podstaći sve oštrije reakcije i dodatno produbiti društvene podele. Političko neslaganje postepeno prestaje da se doživljava kao normalan deo demokratskog života, dok se politički protivnici sve češće predstavljaju i doživljavaju kao lični i društveni neprijatelji.

Posebno ozbiljne posledice mogu se odraziti na generacije koje odrastaju u takvom medijskom okruženju. Deca i mladi svakodnevno se susreću sa političkim uvredama, agresivnim televizijskim sadržajima, javnim ponižavanjem i digitalnim kampanjama diskreditacije. Dugotrajna izloženost takvim obrascima može doprineti njihovom prihvatanju kao uobičajenog načina javne komunikacije. Time se posledice propagande prenose sa političkog informisanja na šire društvene vrednosti, međuljudske odnose i razumevanje demokratske kulture.

Dugotrajna tabloidna propaganda zato ne ugrožava samo pravo građana na pouzdano informisanje i slobodnu izbornu odluku. Njene posledice zahvataju društvene odnose, političku kulturu i sposobnost građana da međusobne sukobe rešavaju kroz demokratske institucije. Izbori mogu promeniti nosioce državnih funkcija, ali ne mogu preko noći obnoviti međusobno poverenje, profesionalne standarde i kulturu javnog dijaloga. Pomeranje granica društveno prihvatljivog ponašanja predstavlja problem sa kojim će se Srbija suočavati i nakon završetka sadašnje političke krize, bez obzira na ishod pojedinačnih izbora.

4.7. Regulatorno telo za elektronske medije (REM)

Regulatorno telo za elektronske medije (REM) predstavlja još jedan primer institucije čija je zakonom garantovana nezavisnost tokom vlasti Aleksandra Vučića ozbiljno dovedena u pitanje. Njegov prethodnik, Republička radiodifuzna agencija, osnovan je 2002. godine, nakon demokratskih promena u Srbiji, sa zadatkom da obezbedi nezavisan nadzor nad radijskim i televizijskim emitovanjem. REM je osnovan 2014. godine kao njen pravni naslednik. Institucija ima ovlašćenja da izdaje i oduzima dozvole za emitovanje, nadzire poštovanje zakona, reaguje na nedozvoljene programske sadržaje i kontroliše medijsko predstavljanje tokom izbora. Upravo zbog tih nadležnosti njen rad neposredno utiče na uslove u kojima građani dobijaju informacije i donose političke odluke.

Zakonom je predviđeno da REM bude samostalan i nezavisan od političkih vlasti i medijskih kompanija. Njime upravlja devetočlani Savet koji bira Narodna skupština, na predlog različitih društvenih i profesionalnih organizacija. Regulator raspolaže ovlašćenjima za izricanje opomena, upozorenja, privremenih zabrana određenih sadržaja i, pod zakonskim uslovima, oduzimanje dozvola. Međutim, višegodišnja praksa pokazuje veliki raskorak između formalnih nadležnosti REM-a i njihove primene prema televizijama koje imaju značajnu ulogu u političkom promovisanju vlasti.

Olivera Zekić postala je članica Saveta REM-a 2015. godine, a za njegovu predsednicu izabrana je u decembru 2020. Njeno rukovođenje institucijom obeležili su javni sukobi sa nezavisnim novinarima i kritičarima regulatora, osporavanje nalaza o medijskoj neravnopravnosti i brojne kontroverze povezane sa profesionalnim i ličnim integritetom. Tokom njenog mandata REM je nastavio da odlučuje o pravima televizija sa nacionalnim dometom, uključujući emitere čiji su programi godinama bili predmet kritika zbog političke pristrasnosti i kršenja zakonskih i programskih obaveza.

Olivera Zekić privukla je pažnju šire regionalne javnosti u decembru 2023. godine, kada je izazvala skandal koji je odjeknuo daleko izvan granica Srbije. O njenom postupku izveštavali su mediji širom regiona, uključujući Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a slučaj je izazvao oštre osude novinarskih udruženja i jevrejskih organizacija. Na svom Telegram profilu objavila je fotomontažu na kojoj je njeno lice postavljeno na fotografiju Rajnharda Hajdriha u nacističkoj SS uniformi. Hajdrih je bio jedan od najviših nacističkih funkcionera, rukovodilac bezbednosnog aparata nacističke Nemačke i jedan od glavnih organizatora Holokausta. Predsedavao je konferencijom u Vanzeu 1942. godine, na kojoj su nacistički funkcioneri koordinisali sprovođenje genocida nad evropskim Jevrejima. Zekić je lično potvrdila da je objavila fotografiju, objašnjavajući da je to učinila „iz čiste provokacije“. Uprkos oštrim reakcijama javnosti i osudi jevrejskih organizacija, nastavila je da brani svoj postupak. Takvo ponašanje predsednice institucije nadležne za nadzor nad elektronskim medijima otvorilo je ozbiljna pitanja njenog profesionalnog integriteta i odnosa prema odgovornosti javne funkcije.

Reakcija same institucije na ovaj događaj otkrila je još ozbiljniji problem. Na sednici Saveta REM-a 22. decembra 2023. godine Zekić je učestvovala u odlučivanju o tome da li je sopstvenim postupkom prekršila Kodeks ponašanja članova Saveta. Predložila je odluku prema kojoj povrede nije bilo, a većina članova Saveta prihvatila je njen predlog. Agencija za sprečavanje korupcije

naknadno je utvrdila da je postupila suprotno zakonu jer nije prijavila sumnju na sukob interesa prilikom odlučivanja o sopstvenom slučaju, zbog čega joj je izrečena mera opomene. Tako je predsednica nezavisnog regulatora učestvovala u sopstvenom oslobađanju od odgovornosti, a nadležna državna institucija potom je utvrdila nepravilnost u njenom postupanju.

Još ozbiljnije pitanje odnosa privatnih interesa i regulatornih ovlašćenja otvorilo je zajedničko istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), objavljeno u aprilu 2025. godine. Otkriveno je da je Olivera Zekić u maju 2021. stekla stan i garažu od novinarke Jovane Joksimović, glavne urednice televizije Tanjug. Istog meseca, 28. maja, Savet REM-a, kojim je Zekić predsedavala, jednoglasno je odobrio televiziji Tanjug dozvolu za kablovsko emitovanje. Među vlasnicima kompanija povezanih sa televizijama Tanjug i K1 nalazila se i Manja Grčić, koja je u februaru 2026. godine imenovana za generalnu direktorku Radio-televizije Srbije (RTS).

Prema podacima iz registra nepokretnosti, evidentirana vrednost stana iznosila je najmanje 160.000 evra, dok je u katastru bio upisan kredit od 120.000 evra. Zekić nije prijavila mogući sukob interesa pre odlučivanja o televizijskoj dozvoli, a u njenoj javno dostupnoj imovinskoj dokumentaciji nisu bili prijavljeni ni stan i garaža. Kada je suočena sa pitanjima o transakciji, najpre je tvrdila da se ne seća da li je nekretninu kupila upravo od Jovane Joksimović, a zatim je potvrdila kupovinu na kredit. Na pitanje o vrednosti stana odgovorila je novinarki da li je ona finansijski istražitelj, nakon čega je prekinula razgovor. Okolnosti finansijskog aranžmana nisu u potpunosti javno razjašnjene, niti je utvrđeno da su privatni odnosi ostali bez uticaja na regulatorno odlučivanje.

Nepravilnosti povezane sa radnim statusom Olivere Zekić utvrdila je i Državna revizorska institucija. U decembru 2020. godine Zekić je potpisala ugovor o radu sa REM-om istovremeno kao zakonska predstavnica institucije i kao zaposlena. Revizori su utvrdili da takav radni odnos za obavljanje funkcije predsednice Saveta nije bio u skladu sa zakonom, kao i nepravilnosti u obračunu zarade, poreza i doprinosa. Ugovor je naknadno raskinut, dok je Zekić osporavala zaključke revizora.

Slučajevi povezani sa Oliverom Zekić predstavljaju samo jedan deo šireg problema funkcionisanja REM-a. U julu 2022. godine Savet je ponovo dodelio četiri nacionalne televizijske dozvole televizijama Pink, Happy, Prva i B92, čime je očuvan postojeći raspored komercijalnih emitera sa nacionalnim dometom. Među kandidatima koji nisu dobili dozvole bile su i televizije N1 i Nova S. REM je u obrazloženju naveo da će upravo četiri izabrane televizije, u poređenju sa ostalim kandidatima, u većoj meri obezbediti objektivno i pravovremeno informisanje, kvalitet programa i medijski pluralizam. Odluka je doneta uprkos dugogodišnjim primedbama na političku pristrasnost pojedinih emitera i neispunjavanje obaveza u pogledu obrazovnih, kulturnih i dečjih sadržaja.

Način na koji je REM proveravao ispunjavanje programskih obaveza dodatno je pokazao slabosti regulatornog nadzora. Tokom prva tri meseca 2023. godine televizija Happy kao dečji program prikazala je predstavljanje dečje knjige emitovano u pet sati ujutru, u trajanju od približno petnaest minuta. Na televiziji Pink u istom periodu evidentirano je svega oko osamnaest minuta dečjeg programa, uglavnom kroz kratka uključenja reportera u jutarnju emisiju. Uprkos tome, predstavnik stručne službe REM-a saopštio je pred skupštinskim odborom da su televizije ispunile svoje programske obaveze. Tako je formalno evidentiranje nekoliko kratkih priloga predstavljeno kao

ispunjavanje obaveza koje su podrazumevale stvarnu raznovrsnost i kvalitet televizijskog programa.

REM više od godinu dana nije podnosio prekršajne prijave protiv televizija koje su prekoračivale zakonom dozvoljeno trajanje reklama. Do marta 2024. veliki broj tih prekršaja je zastareo. Televizije su tako zadržale prihode ostvarene dodatnim reklamnim prostorom, dok je zbog nepostupanja regulatora izostala mogućnost njihovog sankcionisanja za zastarele prekršaje. Institucija zadužena za primenu zakona svojim nečinjenjem omogućila je emiterima da zadrže ekonomsku korist od njegovog kršenja.

Posebno ozbiljan primer odnosa REM-a prema izbornoj ravnopravnosti otkriven je nakon parlamentarnih izbora u decembru 2023. godine. U javno objavljenom izveštaju regulatora izostali su podaci o predizbornom programu televizija Pink, Happy, Prva i B92. Kada su zatraženi dodatni podaci, REM je odgovorio da ne poseduje druge informacije osim već objavljenih. Međutim, podaci su postojali u stručnoj službi regulatora. Naknadno je otkriveno da je na televiziji Pink izborna lista „Aleksandar Vučić - Srbija ne sme da stane“ dobila više od osamnaest sati izbornog programa, dok su svi ostali učesnici zajedno dobili približno pet sati. Televizija Happy istoj listi posvetila je oko dvadeset sati, B92 više od dvanaest, a Prva više od osam sati. Istovremeno je izveštavanje o opoziciji bilo pretežno negativno, dok su vlast i vladajuća stranka predstavljane uglavnom pozitivno. REM je raspolagao podacima o izrazito neravnopravnom predstavljanju izbornih učesnika, ali ih nije uključio u prvobitno objavljeni izveštaj.

Ni postupanje po prijavama tokom izbornih kampanja nije bilo pravovremeno. O pojedinim prijavama podnetim u decembru 2023. godine odlučivano je tek krajem oktobra i početkom novembra 2024, gotovo godinu dana nakon izbora. Do tada su sporni sadržaji odavno bili emitovani, a njihov mogući politički učinak ostvaren. Naknadna odluka regulatora ne može vratiti vreme u kojem su birači bili izloženi neravnopravnom izveštavanju. Upravo zbog takvih problema Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) naglašavala je potrebu jačanja nezavisnosti REM-a i njegovog pravovremenog postupanja tokom izbora.

Institucionalna kriza dodatno se produbila nakon isteka mandata Saveta REM-a 4. novembra 2024. godine. Gotovo dve godine izbor i konstituisanje novog Saveta pratili su odlaganja, sporna imenovanja i ostavke članova. U novembru 2025. izabrano je osam od devet predviđenih članova, ali su kasniji zastoji i ostavke onemogućavali redovno funkcionisanje Saveta. Takvo stanje ograničilo je sposobnost institucije da donosi odluke i primenjuje svoja najvažnija regulatorna ovlašćenja upravo u periodu intenzivnih političkih sukoba i velikih društvenih protesta.

Olivera Zekić je i nakon prestanka mandata predsednice Saveta ostala zaposlena u REM-u kao predstavnica za odnose sa javnošću. Nastavila je da javno govori o radu institucije, osporava njene kritičare i komentariše izbor novog rukovodstva. U julu 2026. Agencija za sprečavanje korupcije pokrenula je postupak radi ispitivanja zakonitosti njenog radnog angažovanja i mogućeg sukoba interesa. Posebno je otvoreno pitanje činjenice da je Zekić prethodno učestvovala u izboru direktorke REM-a, koja je kasnije odlučivala o njenom zaposlenju. Time su se pitanja privatnih interesa, radnog statusa i institucionalne odgovornosti nastavila i nakon prestanka njene javne funkcije.

Pod pritiskom dugotrajne institucionalne krize i zahteva Evropske unije za transparentan i zakonit izbor rukovodstva, Savet REM-a konačno je obnovio rad u septembru 2026. godine. Izabran je predsednik Saveta, ali je institucija i dalje imala samo osam od zakonom predviđenih devet članova. Tri dana kasnije Olivera Zekić saopštila je da napušta REM, u kojem je ostala zaposlena i nakon isteka mandata predsednice Saveta. Formalni nastavak rada, međutim, nije značio i obnovu nezavisnosti regulatora, koja se može potvrditi jedino njegovim odlukama i doslednom primenom zakona.

Primer REM-a pokazuje da obesmišljavanje nezavisne institucije ne zahteva njeno formalno ukidanje. Dovoljno je da regulator raspolaže zakonskim ovlašćenjima, ali ih ne koristi pravovremeno i dosledno prema svim emiterima. Nacionalne dozvole tada se obnavljaju uprkos ozbiljnim primedbama, nepravilnosti ostaju bez odgovarajućih posledica, podaci o izbornoj neravnopravnosti ne stižu do javnosti, a postupci se završavaju kada je politička korist već ostvarena. Institucija formalno nastavlja da postoji, ali njeno nepostupanje može postati sastavni deo sistema koji je trebalo nezavisno da kontroliše.

Građanima Srbije formalno je zagarantovano pravo da slobodno biraju svoje političke predstavnike. Međutim, ostvarivanje tog prava zavisi i od uslova u kojima se informišu, upoznaju političke alternative i formiraju sopstvene stavove. Višegodišnje nepostupanje REM-a doprinelo je održavanju medijskog okruženja u kojem politički učesnici nisu imali ravnopravan pristup biračima. U takvim okolnostima izborna prednost ne nastaje samo na dan glasanja, već se izgrađuje tokom čitavog perioda između izbora, uz odsustvo delotvorne institucionalne kontrole. Institucija osnovana da štiti javni interes svojim nepostupanjem doprinela je očuvanju upravo onog odnosa moći koji je trebalo nezavisno da nadzire.