3. Službe bezbednosti i policija

Službe bezbednosti i policija raspolažu ovlašćenjima i sredstvima koja im omogućavaju da štite državu i građane, ali i da ozbiljno ograniče njihove slobode kada se ta ovlašćenja zloupotrebe. Bezbednosno-informativna agencija obavlja civilne obaveštajne i bezbednosne poslove, Vojnobezbednosna agencija štiti sistem odbrane, dok policija sprovodi zakon i raspolaže neposrednim sredstvima prinude. Njihove nadležnosti se razlikuju, ali kontrola nad njihovim rukovodstvom pruža političkoj vlasti pristup poverljivim informacijama, mogućnostima nadzora i operativnim kapacitetima koji nisu dostupni drugim učesnicima političkog života.

Politički značaj kontrole ovih institucija posebno dolazi do izražaja u načinu na koji Aleksandar Vučić održava uticaj nad državnim bezbednosnim aparatom. Kao nekadašnji ministar informisanja u vladajućem sistemu Slobodana Miloševića, Vučić je upoznao okolnosti političkog raspleta 5. oktobra 2000. godine, kada policija i vojska nisu održale podršku neophodnu za očuvanje vlasti nakon izbornog poraza. Vučić je kasnije javno govorio o Miloševićevim greškama koje ne namerava da ponovi. To istorijsko iskustvo pruža važan kontekst za razumevanje značaja politički pouzdanih imenovanja u bezbednosnom sistemu. Kontrola nad tim institucijama posebno je važna u okolnostima u kojima građani osporavaju legitimitet vlasti i zahtevaju demokratsku promenu.

Dodatnu dimenziju predstavlja ruska bezbednosna interpretacija takozvanih „obojenih revolucija“. Izraz je prvobitno korišćen za opisivanje masovnih političkih promena u pojedinim postsocijalističkim državama, ali je u ruskom političkom i obaveštajnom diskursu dobio značenje navodnih operacija zapadnih država usmerenih na destabilizaciju suverenih zemalja i smenu njihovih vlasti. U decembru 2021. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin sastao se u Moskvi sa Nikolajem Patruševim, sekretarom Saveta bezbednosti Ruske Federacije. Zajednički su javno zastupali ocenu da su „obojene revolucije“ instrument stranih centara moći. Vulin je u tom trenutku rukovodio Ministarstvom unutrašnjih poslova, a direktor civilne službe bezbednosti postao je godinu dana kasnije, u decembru 2022. godine. Aleksandar Vučić kasnije je koristio isti narativ tokom građanskih protesta i pozivao se na javne procene ruskih obaveštajnih struktura.

Kada se očuvanje političke vlasti poistoveti sa zaštitom države, građani koji zahtevaju slobodne izbore, odgovornost za korupciju, poštovanje ljudskih prava i demokratsku smenu vlasti mogu biti predstavljeni kao učesnici neprijateljskog delovanja. Takvo predstavljanje stvara politički okvir za opravdavanje nadzora, zastrašivanja i primene prinude prema političkim neistomišljenicima. Značaj kontrole službi bezbednosti i policije zato ne proizlazi samo iz mogućnosti stvaranja izborne prednosti, već i iz njihove uloge kada građani, suočeni sa izbornim nepravilnostima i izostankom institucionalne zaštite, zahtevaju poštovanje svoje izborne volje. Presudno pitanje jeste da li će te institucije postupati u skladu sa Ustavom i zakonom ili će se njihova ovlašćenja koristiti za očuvanje političke vlasti.

3.1. Bezbednosno-informativna agencija

Bezbednosno-informativna agencija (BIA) je civilna služba bezbednosti Republike Srbije, nadležna za prikupljanje i procenu informacija važnih za nacionalnu bezbednost, zaštitu ustavnog poretka i suprotstavljanje bezbednosnim pretnjama. Organizovana je kao posebna državna organizacija u okviru izvršne vlasti. Za razumevanje njenog političkog značaja posebno je važno to što raspolaže mogućnostima tajnog prikupljanja informacija, praćenja komunikacija i primene drugih obaveštajnih metoda čije korišćenje građani ne mogu neposredno da vide niti lako da provere.

Institucionalni koreni današnje agencije sežu do 1944. godine, kada su pod komunističkim rukovodstvom Jugoslavije uspostavljene službe državne bezbednosti. U tadašnjem jednopartijskom sistemu službe nisu bile zadužene samo za zaštitu države od stvarnih bezbednosnih pretnji, već i za nadzor i suzbijanje političkih protivnika, označavanih kao „unutrašnji neprijatelji“. Današnja BIA taj institucionalni razvoj predstavlja kao deo sopstvenog istorijskog nasleđa. Posle demokratskih promena 2000. godine Srbija nije sprovela sveobuhvatno zakonsko otvaranje tajnih dosijea niti je primenila zakon o lustraciji, kojim je trebalo omogućiti utvrđivanje odgovornosti pojedinaca za ranije zloupotrebe državnih funkcija. Tako je institucionalni kontinuitet službe opstao bez potpunog javnog razjašnjenja njenog prethodnog postupanja.

Na čelu BIA od juna 2024. godine nalazi se Vladimir Orlić, prethodno predsednik Narodne skupštine Srbije od 2022. do 2024. godine i visoki funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke (SNS). Orlić je 2021. godine izabran za potpredsednika Glavnog odbora SNS-a, stranke čiji je dominantni politički lider Aleksandar Vučić, od 27. septembra 2026. bivši predsednik Republike Srbije. Orlićev dolazak na čelo službe predstavlja imenovanje istaknutog partijskog funkcionera, sa prethodnim iskustvom na jednoj od najviših državnih političkih funkcija, na položaj rukovodioca institucije koja bi trebalo da postupa profesionalno i nezavisno od stranačkih interesa.

Njegov prethodnik Aleksandar Vulin obavljao je funkciju direktora BIA od decembra 2022. do novembra 2023. godine. Ministarstvo finansija Sjedinjenih Američkih Država uvelo mu je 11. jula 2023. godine sankcije zbog korupcije povezane sa Zapadnim Balkanom. U obrazloženju američkog ministarstva navedena je njegova umešanost u transnacionalni organizovani kriminal, nezakonite operacije povezane sa narkoticima i zloupotrebu javne funkcije, kao i korišćenje državnog položaja za omogućavanje štetnih ruskih aktivnosti u Srbiji i regionu. Sankcije su uvedene dok je Vulin rukovodio srpskom civilnom obaveštajnom službom. Time pitanje odgovornosti njenog rukovodstva nije ostalo samo predmet unutrašnje političke rasprave, već je neposredno povezano sa zvaničnim merama američke vlade.

Postoje ozbiljni razlozi za političku ocenu da je BIA u savremenoj Srbiji u značajnoj meri podređena interesima očuvanja vlasti Srpske napredne stranke. Takva uloga posebno je problematična zato što agencija danas deluje u državi čiji ustavni poredak formalno garantuje višestranačku demokratiju, politički pluralizam, ravnopravnost političkih

učesnika i slobodne izbore. U poređenju sa nekadašnjim jednopartijskim sistemom, politička instrumentalizacija službe danas predstavlja naročito ozbiljno odstupanje od ustavnih načela na kojima bi trebalo da počiva njeno delovanje.

Saradnja sa ruskim službama bezbednosti

Saradnja srpskih bezbednosnih institucija sa ruskim službama posebno je vidljiva u događajima iz 2025. godine, kada je na čelu BIA bio Vladimir Orlić. Posle masovnog protesta u Beogradu 15. marta, tokom kojeg su učesnici prijavili neobičan zvuk i naglo pomeranje okupljenih, pojavile su se optužbe o upotrebi akustičnog sredstva protiv demonstranata. Srpske vlasti zatražile su uključivanje stručnjaka ruske Federalne službe bezbednosti (FSB) u ispitivanje događaja. U aprilu je BIA objavila dokument predstavljen kao izveštaj ekspertske grupe FSB-a, sa zaključkom da akustični uređaji srpske policije nisu korišćeni.

Objavljeni dokument izazvao je dodatne kontroverze zbog pravopisnih i jezičkih nepravilnosti u ruskom tekstu, uključujući upotrebu slova koje ne postoji u ruskoj azbuci. FSB je naknadno potvrdio da su njegovi stručnjaci učestvovali u ispitivanju na zahtev srpske vlade. Potvrda učešća, međutim, ne uklanja pitanje nezavisne provere nalaza niti razjašnjava sve okolnosti događaja. Za ovu analizu posebno je značajno to što se nalaz strane bezbednosne službe koristio u unutrašnjoj političkoj raspravi o mogućoj odgovornosti srpskih državnih organa.

Ruska Spoljna obaveštajna služba (SVR) u septembru 2025. godine javno je optužila Evropsku uniju da podstiče proteste u Srbiji radi promene vlasti. Aleksandar Vučić zahvalio je ruskoj službi na informacijama, najavio dodatne kontakte srpskih i ruskih bezbednosnih struktura i ponovo govorio o navodnoj „obojenoj revoluciji“. Time su procene strane obaveštajne službe uključene u domaću političku argumentaciju o karakteru građanskih protesta.

Ovi događaji otvaraju pitanje granice između zakonite međunarodne bezbednosne saradnje i oslanjanja na strane obaveštajne procene u političkom sporu između vlasti i građana. Posebno je važno razlikovati zaštitu nacionalne bezbednosti od zaštite političkog položaja vladajuće stranke. Dokumentovana saradnja sa ruskim službama ne dokazuje sama po sebi da one operativno upravljaju srpskim bezbednosnim institucijama, ali pokazuje kako se njihovi nalazi i tumačenja mogu koristiti za oblikovanje odgovora domaće vlasti na građansko nezadovoljstvo.

Političko kadrovanje i potiskivanje profesionalne odgovornosti

Podređivanje bezbednosne službe političkim interesima počinje načinom izbora njenog rukovodstva, određivanjem operativnih prioriteta i kriterijumima zapošljavanja i napredovanja. Kada politička lojalnost postane važnija od stručnosti, profesionalnog iskustva i zakonitosti, zaposleni dobijaju poruku da njihova karijera zavisi od spremnosti da postupaju prema očekivanjima politički postavljenih nadređenih.

Istraživanja zasnovana na razgovorima sa sadašnjim i bivšim pripadnicima službe ukazivala su na odlazak iskusnih operativaca, zapošljavanje po stranačkoj liniji i prijem pojedinaca koji, prema tim svedočenjima, ne bi prošli odgovarajuće bezbednosne provere. Odlazak profesionalaca i slabljenje kriterijuma prijema ne utiču samo na stručnu sposobnost institucije. Oni istovremeno smanjuju njenu unutrašnju otpornost prema neprimerenim političkim nalozima i otežavaju uspostavljanje profesionalne odgovornosti.

U takvom sistemu moguće je da se praćenje političkih protivnika predstavlja kao zaštita državne bezbednosti, dok se odbijanje politički motivisanog zadatka tumači kao nedostatak lojalnosti. Profesionalna odgovornost prema zakonu i instituciji potiskuje se odgovornošću prema političkom rukovodstvu. Bezbednosna služba tada može postati svojevrsni „izvođač radova“ vladajuće političke strukture. Političko rukovodstvo određuje interese koje želi da zaštiti, dok bezbednosni aparat raspolaže ljudstvom, informacijama, metodama nadzora i operativnim sredstvima potrebnim za njihovo ostvarivanje. Osnovna opasnost takvog odnosa nastaje kada se zaštita države praktično poistoveti sa zaštitom političkog položaja vladajuće stranke.

Poseban problem predstavlja mogućnost korišćenja iskustva, kontakata i profesionalnih metoda bivših pripadnika bezbednosnih službi u neposrednom stranačkom organizovanju. Javno objavljeni navodi o njihovom angažovanju u operativnim centrima povezanim sa SNS-om obuhvataju proveravanje kontakata, praćenje aktivnosti članova i simpatizera i organizovanje obezbeđivanja takozvanih „sigurnih glasova“. Formalni status i odgovornost pojedinaca uključenih u opisane aktivnosti nisu do kraja javno razjašnjeni. Ipak, takvi navodi otvaraju ozbiljno pitanje prenošenja metoda bezbednosnog rada u organizovanje političke podrške i kontrolu birača.

Kada se profesionalni autoritet stečen u državnoj službi koristi za proveravanje političke lojalnosti, građanin može steći utisak da njegovo političko opredeljenje nije poznato samo stranačkim aktivistima, već i ljudima sa iskustvom i kontaktima u bezbednosnom aparatu. Takva okolnost može pojačati pritisak da javno iskazuje podršku vlasti čak i kada ona nije njegov slobodan izbor. Posledice po izborni proces zato mogu nastati mnogo pre samog glasanja. Kapaciteti koji bi trebalo da služe zaštiti države mogu biti usmereni na identifikovanje ljudi koji organizuju političko protivljenje, otkrivanje njihovih kontakata i planova i pronalaženje načina da se njihovo delovanje oslabi. Vladajuća stranka na taj način može steći prednost koju njeni politički konkurenti ne mogu ostvariti redovnim demokratskim delovanjem.

Veze sa kriminalnim akterima i zloupotreba službenog autoriteta

Javno dostupne optužnice i sudski postupci ukazivali su na moguće veze pojedinih pripadnika srpskog bezbednosnog aparata sa organizovanim kriminalnim grupama. U takvim predmetima opisivani su dostavljanje poverljivih informacija, korišćenje službenih kontakata i pružanje zaštite pojedincima protiv kojih bi državne institucije trebalo da postupaju. U jednom od postupaka optuženi su pripadnici civilne i vojne službe bezbednosti, kao i policije, zbog navodnog pomaganja organizovanoj kriminalnoj grupi. Navodi iz pojedinačnih krivičnih predmeta sami po sebi ne dokazuju sistemsku

odgovornost BIA, ali pokazuju ozbiljnost mogućih posledica kada se državni bezbednosni kapaciteti prepliću sa privatnim i kriminalnim interesima.

Posebnu opasnost predstavlja mogućnost korišćenja službenog autoriteta za neformalnu zaštitu pojedinaca ili grupa koje primenjuju zastrašivanje i nasilje. Građanin koji se suoči sa takvim pritiskom ne može lako da utvrdi da li pred njim deluje pojedinac koji zloupotrebljava položaj, grupa povezanih službenika ili osoba koja uživa širu političku i institucionalnu zaštitu. Pozivanje na službu, pristup poverljivim informacijama ili korišćenje službenih sredstava mogu dodatno pojačati osećaj ugroženosti.

U takvim okolnostima poverenje građana u mogućnost državne zaštite može zavisiti od njihovog uverenja o političkim vezama osoba koje ih zastrašuju, umesto od očekivanja da će zakon biti jednako primenjen na sve.

U izbornom kontekstu posebno je značajno to što stvarna ili pretpostavljena povezanost nasilnih grupa sa bezbednosnim aparatom može učiniti zastrašivanje znatno delotvornijim. Građani koji veruju da osobe koje ih pritiskaju imaju zaštitu unutar državnih institucija mogu odustati od prijavljivanja nepravilnosti, javnog svedočenja, političkog organizovanja ili pružanja podrške opozicionim kandidatima. Za takav učinak nije neophodno da institucionalna zaštita zaista postoji. Ponekad je dovoljno uverenje da državne institucije neće reagovati ili da prijavljivanje zloupotrebe može izazvati dodatne posledice.

Time se slabi sloboda političkog izbora. Strah od posledica može usmeravati ponašanje građana i bez otvorenog zahteva da glasaju za vladajuću Srpsku naprednu stranku.

Uticaj na druge institucije i otežavanje kontrole

Posebno ozbiljan oblik mogućeg političkog uticaja bezbednosne službe predstavlja njeno delovanje prema institucijama koje bi trebalo da istražuju zloupotrebe vlasti i kontrolišu zakonitost državnog postupanja. Tokom 2026. godine srpsko javno tužilaštvo proveravalo je navode da su pojedini tužioci pozivani u sedište BIA, gde su navodno dobijali instrukcije kako da glasaju na izborima za Visoki savet tužilaštva. Reč je o instituciji nadležnoj za izbor, napredovanje i disciplinsku odgovornost javnih tužilaca, koja bi trebalo da obezbeđuje njihovu profesionalnu samostalnost i zaštitu od nedozvoljenih uticaja. Prema javno objavljenom odgovoru tužilaštva iz septembra 2026. godine, u okviru provere ovih navoda saslušano je više od deset tužilaca i ministar pravde, dok BIA nije dostavila tražene informacije uprkos ponovljenim zahtevima.

Pritisak na izbor članova takvog pravosudnog tela ima značaj koji prevazilazi unutrašnju organizaciju tužilaštva. Tužioci su odgovorni za krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela, uključujući dela povezana sa kupovinom glasova, zastrašivanjem birača i zloupotrebom javnih sredstava. Ako njihov profesionalni položaj ili napredovanje zavise od političkog uticaja, slabi sposobnost čitavog sistema da nepristrasno istražuje izborne zloupotrebe.

Otežavanje institucionalne kontrole pojavilo se i u sudskom postupku u kojem BIA nije odgovorila na ponovljene zahteve suda da skine oznaku tajnosti sa informacijama koje su

njenom optuženom pripadniku bile potrebne za pripremu odbrane. Time je pristup informacijama važnim za razjašnjenje postupanja službenika ostao zavisan od same institucije čiji je rad trebalo ispitati.

Kada bezbednosna služba može da utiče na profesionalni položaj tužilaca ili otežava proveru sopstvenog postupanja, mehanizmi nezavisne odgovornosti postaju slabiji. U izbornom procesu posledica može biti dodatno učvršćivanje uverenja da određene zloupotrebe neće biti istražene i da pojedinci koji uživaju političku zaštitu mogu postupati bez pravovremenih zakonskih posledica. Takvo stanje ne štiti samo pojedinačne službenike ili političke funkcionere, već može oslabiti institucionalne uslove za ravnopravno političko nadmetanje.

Tajni nadzor političkog organizovanja i javna diskreditacija

Tehničke analize mobilnih telefona novinara, aktivista i drugih društveno angažovanih građana dokumentovale su korišćenje sredstava za tajni nadzor u slučajevima povezanim sa policijom i BIA. U pojedinim slučajevima mobilni telefoni su kompromitovani dok su njihovi vlasnici bili na razgovorima u državnim institucijama ili tokom policijskog zadržavanja. Dokumentovano je korišćenje forenzičkih alata za otključavanje telefona i izdvajanje njihovog sadržaja, kao i instaliranje špijunskog programa NoviSpy. Takvi programi omogućavaju tajni pristup podacima na uređaju, uključujući privatne komunikacije, kontakte i druge sadržaje. Kompromitovanje jednog telefona zato ne ugrožava samo njegovog vlasnika, već može otkriti čitavu mrežu njegovih saradnika, njihove međusobne odnose, planove, sastanke i aktivnosti.

Tokom 2026. godine dokumentovana je nova serija slučajeva ciljanja studenata, građanskih aktivista i opozicionih predstavnika naprednim špijunskim softverom. Najmanje četrnaest osoba dobilo je upozorenja visokog stepena pouzdanosti o mogućem ciljanju ili je bilo obuhvaćeno slučajevima dokumentovanim digitalnom forenzičkom analizom. Potvrđena je najmanje jedna infekcija špijunskim programom Pegasus, dok su u drugim slučajevima pronađeni tragovi programa NoviSpy. Neophodno je razlikovati upozorenja o pokušajima nadzora od tehnički potvrđenih infekcija, kao i naglasiti da neposredni izvršilac svakog pojedinačnog napada nije javno utvrđen. Međutim, dokumentovani slučajevi pokazuju razmere mogućnosti tajnog pristupa ličnim podacima i potencijalne posledice njihovog korišćenja protiv ljudi angažovanih u javnom i političkom životu.

Za političke organizacije, studentske pokrete i građanske inicijative posebno su osetljive informacije o unutrašnjim sastancima, saradnicima, planovima, raspodeli zadataka i budućim aktivnostima. Njihovo tajno pribavljanje može omogućiti da se aktivnosti političkih protivnika unapred prate, ometaju ili usmeravaju pritiskom na pojedine učesnike. Takva mogućnost naročito je problematična u periodima izborne kampanje, kada informacije o organizaciji, političkim dogovorima i planiranim javnim nastupima mogu predstavljati značajnu prednost za onu stranu koja njima raspolaže.

Posebno ozbiljan primer odnosi se na višemesečno prisluškivanje prostorija jedne opozicione organizacije, opisano u javno dostupnoj sudskoj dokumentaciji. Delovi privatnih razgovora aktivista kasnije su emitovani u medijima neposredno uoči velikog protesta. Način na koji su snimci dospeli u javnost nije do kraja razjašnjen, ali je materijal pribavljen tajnim nadzorom postao sredstvo javne političke diskreditacije. Izdvojeni delovi razgovora mogu biti predstavljeni van prvobitnog konteksta, kao dokaz opasnih namera ili nedozvoljenog delovanja, bez ravnopravne mogućnosti učesnika da objasne sadržaj i okolnosti razgovora. Takvo postupanje može narušiti njihov ugled, oslabiti međusobno poverenje unutar organizacije i obeshrabriti druge građane da se uključe u političko delovanje.

Dodatni problem predstavlja mogućnost nadzora nad izabranim političkim predstavnicima. U javnosti je opisan slučaj opozicione narodne poslanice koja je navela da je od maja 2024. godine bila pod merama nadzora, u periodu kada su opozicione stranke pregovarale o zajedničkom nastupu na lokalnim izborima. Ukoliko bi državna bezbednosna služba bez zakonitog osnova pribavljala poverljive informacije o pregovorima opozicionih stranaka, njihovim političkim dogovorima i izbornim strategijama, takve informacije mogle bi biti korišćene za stvaranje neposredne političke prednosti vladajuće stranke. Neravnopravnost političkih učesnika tada ne nastaje samo kroz javnu kampanju ili nejednaku zastupljenost u medijima, već i kroz mogućnost pristupa informacijama koje politički konkurenti opravdano smatraju poverljivim.

Posebno ozbiljan primer političkih očekivanja prema bezbednosnim službama predstavlja javna izjava tadašnjeg predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića od 5. oktobra 2025. godine. Govoreći o studentskim blokadama, Vučić je izrazio nezadovoljstvo što mu BIA tokom prvih šest meseci studentskih protesta nije dostavila nijedan snimak studentskih plenuma. Odsustvo takvih informacija predstavio je kao neuspeh službe, uz ocenu da „niko nije toliko nesposoban“. Izjava je naročito značajna zato što nije potekla od predstavnika policije ili službenika zaduženog za sprovođenje konkretne zakonske istrage, već od predsednika države, a odnosila se na unutrašnje sastanke građana koji su se organizovali radi protesta protiv vlasti.

Studentski plenumi predstavljaju oblik kolektivnog odlučivanja, građanskog organizovanja i političkog izražavanja. Oni sami po sebi ne predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti. Praćenje takvih sastanaka isključivo radi pribavljanja informacija o političkim planovima, bez odgovarajućeg zakonskog osnova i neophodnih garancija, predstavljalo bi zadiranje u ustavne slobode i pravo na privatnost. Sama predsednikova izjava ne dokazuje da je nezakonito prisluškivanje zaista sprovedeno. Ona, međutim, dokumentuje očekivanje najvišeg državnog funkcionera da civilna obaveštajna služba prikuplja i dostavlja informacije o unutrašnjem organizovanju studentskog pokreta.

Kada predsednik države nedostavljanje snimaka političkih neistomišljenika predstavlja kao profesionalni neuspeh obaveštajne službe, pitanje više nije samo zakonitost mogućeg nadzora, već i korišćenje predsedničkog političkog autoriteta za usmeravanje rada bezbednosne institucije. Takvo javno očekivanje otvara ozbiljno pitanje prekoračenja

granice između ustavnih nadležnosti državnih funkcionera i političke instrumentalizacije službi bezbednosti. Zaštita nacionalne bezbednosti ne može se poistovetiti sa očuvanjem političke stabilnosti vladajuće stranke. Građani koji se mirno organizuju radi promene vlasti koriste prava koja im pripadaju u demokratskom društvu i ne ugrožavaju državu samim tim što osporavaju njeno političko rukovodstvo.

Pritisci na građane, porodice i profesionalnu egzistenciju

Pritisak bezbednosne službe ne mora se ostvarivati neposrednom prinudom ili otvorenim pretnjama. On može uključivati pozivanje građana na razgovore, dolaske na njihove kućne adrese ili radna mesta, obraćanje članovima porodice i poruke koje saradnju sa službom povezuju sa mogućnošću pomoći ili negativnim posledicama odbijanja. Javno objavljena svedočenja opisuju takva postupanja prema novinarima, studentima, građanskim aktivistima i članovima porodica ljudi uključenih u opoziciono organizovanje. Slični obrasci pojavljuju se i u kontekstu ekonomskih protesta, ekoloških inicijativa i studentskih blokada. Pojedinačni navodi imaju različit stepen potvrđenosti, ali njihovo zajedničko razmatranje otvara pitanje granice između legitimnog bezbednosnog rada i kontrole društvenog nezadovoljstva.

Posebno ilustrativni su slučajevi poljoprivrednika koji su protestovali zbog ekonomskog položaja, državnih subvencija i neispunjenih obećanja nadležnih institucija. U jednom slučaju pripadnici službe dolazili su u dom organizatora protesta i raspitivali se o najavljenim blokadama. U drugom su predstavnici poljoprivrednih udruženja pozivani na razgovore i, prema njihovim svedočenjima, odvraćani od organizovanja protestnih aktivnosti. U trećem slučaju poljoprivrednici koji su očekivali sastanak sa nadležnim ministrom pozvani su u prostorije BIA kako bi razgovarali o svojim agrarnim zahtevima. Zajedničko ovim događajima jeste uključivanje institucije nadležne za nacionalnu bezbednost u sporove koji se prvenstveno odnose na ekonomsku politiku, subvencije, uslove proizvodnje i obaveze države prema poljoprivrednicima.

Slični obrasci pojavljuju se u slučajevima ekoloških aktivista koji su se protivili određenim rudarskim i drugim projektima. Pozivi na razgovore, privremeno oduzimanje mobilnih telefona, pregled privatnih komunikacija i, u pojedinim dokumentovanim slučajevima, kompromitovanje uređaja špijunskim programima mogu proizvesti snažan zastrašujući efekat. Građansko protivljenje državnim odlukama, uključujući odluke o korišćenju prirodnih resursa, ne predstavlja samo po sebi bezbednosnu pretnju. Tretiranje takvog protivljenja kao pitanja nacionalne bezbednosti zato zahteva poseban i zakonit osnov, a ne samo političku procenu da određeni protest predstavlja problem za vladajuću strukturu.

Posebnu težinu imaju slučajevi u kojima se interesovanje službe usmerava prema članovima porodica učesnika protesta. U jednom javno opisanom slučaju majka studenta angažovanog u blokadama svedočila je da su joj na radno mesto došli ljudi koji su se predstavili kao pripadnici BIA i ispitivali je o organizovanju, motivima i zahtevima studentskog pokreta. Takav oblik posrednog pritiska može biti naročito delotvoran zato što se osećaj ugroženosti prenosi sa neposrednog učesnika protesta na njegove roditelje, porodicu i profesionalno okruženje. Prema drugim javnim svedočenjima, studenti su

pozivani na razgovore o organizaciji fakultetskih blokada, sastavu radnih grupa, unutrašnjim odlukama i budućim okupljanjima. Čak i kada takvi razgovori nisu praćeni izričitim pretnjama, sama činjenica da se bezbednosna služba interesuje za zakonito studentsko organizovanje može podstaći samocenzuru i obeshrabriti druge građane da učestvuju.

Zajedničko ovim primerima jeste pomeranje granice između zaštite države i nadzora nad društvom. Poljoprivrednici koji zahtevaju rešavanje ekonomskih problema, ekološki aktivisti koji se protive državnim odlukama, studenti koji učestvuju u protestima i građani koji podržavaju političku opoziciju ne predstavljaju sami po sebi pretnju nacionalnoj bezbednosti. Njihovo delovanje pripada prostoru građanskih i političkih sloboda koje država ima obavezu da štiti. Kada se bezbednosna služba uključuje u praćenje i ispitivanje takvih aktivnosti, njena uloga izlazi iz okvira zaštite nacionalne bezbednosti i otvara pitanje korišćenja državnih ovlašćenja za kontrolu političkog i društvenog nezadovoljstva.

Posebnu težinu takvom postupanju daje mogućnost pritiska na profesionalnu egzistenciju i porodičnu sigurnost građana. Saznanje da bezbednosna služba raspolaže informacijama o njihovom zaposlenju, prihodima, privatnim kontaktima i članovima porodice može biti dovoljno da pojedinci odustanu od javnog angažovanja. Taj mehanizam naročito je delotvoran u društvu u kojem veliki broj ljudi ekonomski zavisi od države, javnih preduzeća i institucija pod političkim uticajem. Građanin tada ne procenjuje samo da li sme da podrži opoziciju, učestvuje u protestu ili prijavi izbornu nepravilnost, već i kakve posledice njegov postupak može imati po posao, porodicu i budućnost. Strah od državnog aparata tako postaje sredstvo političke kontrole, čak i kada izostanu otvorena pretnja i neposredna prinuda.

Značaj moguće političke zloupotrebe BIA za izbore ne meri se samo njenim postupanjem na dan glasanja. Tajni nadzor, pribavljanje poverljivih informacija o političkim protivnicima i pritisci na građansko organizovanje mogu unapred ograničiti slobodu političkog delovanja i oslabiti ravnopravnost učesnika. BIA je nadležna da štiti ustavni poredak i bezbednost svih građana, a ne politički položaj jedne stranke ili pojedinca. Kada se zahtevi za promenom vlasti tretiraju kao bezbednosni problem, građani mogu zadržati formalno pravo glasa, dok im se sloboda da se organizuju, informišu i podrže političke alternative sužava mnogo pre izbora.

3.2. Vojnobezbednosna agencija

Vojnobezbednosna agencija (VBA) je vojna služba bezbednosti u sastavu Ministarstva odbrane Republike Srbije. Njene nadležnosti obuhvataju bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, otkrivanje određenih krivičnih dela koja ugrožavaju sistem odbrane i zaštitu poverljivih vojnih informacija. Za razliku od civilne Bezbednosno-informativne agencije (BIA), VBA deluje prvenstveno unutar profesionalnog vojnog sistema i raspolaže specijalizovanim kadrovima i operativnim mogućnostima karakterističnim za vojnu bezbednosnu i kontraobaveštajnu delatnost.

Na čelu Ministarstva odbrane nalazi se Bratislav Gašić, jedan od osnivača vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i dugogodišnji politički saradnik Aleksandra Vučića, bivšeg predsednika Republike Srbije. Gašić je od 2012. do 2016. bio potpredsednik SNS-a, a potom je obavljao visoke funkcije u različitim delovima bezbednosnog sistema, uključujući položaje direktora BIA i ministra unutrašnjih poslova. Njegov prelazak sa jedne ključne bezbednosne funkcije na drugu predstavlja primer političkog kadrovanja u institucijama koje raspolažu značajnim ovlašćenjima. Time se otvara pitanje razdvajanja partijskih interesa od profesionalnog upravljanja državnim bezbednosnim sistemom.

Posebno značajnu ulogu u uspostavljanju političke kontrole nad vojnim bezbednosnim sistemom, a preko njega i nad samom Vojskom Srbije, ima Đuro Jovanić, direktor Vojnobezbednosne agencije od septembra 2018. godine. Njegov profesionalni uspon neposredno je povezan sa periodom u kojem je Aleksandar Vučić obavljao funkciju ministra odbrane. Jovanić je tada postao njegov ađutant, nakon čega je usledilo izuzetno brzo napredovanje kroz vojnu hijerarhiju. Za četiri godine napredovao je od kapetana do pukovnika, uz tri vanredna unapređenja. Posle imenovanja za direktora VBA dobio je i generalski čin: u aprilu 2019. godine Vučić ga je unapredio u brigadnog generala. Takav profesionalni put pokazuje značaj ličnog poverenja i bliskosti sa političkim rukovodstvom za napredovanje na najviše položaje u vojnom bezbednosnom aparatu.

Jovanićeva karijera predstavlja jedan od najupečatljivijih primera izgradnje vojne bezbednosne hijerarhije zasnovane na ličnom političkom poverenju Aleksandra Vučića. Kao njegov nekadašnji ađutant i dugogodišnji saradnik, Jovanić je došao na čelo institucije koja raspolaže poverljivim informacijama o pripadnicima vojske, sprovodi bezbednosne provere i može da utiče na profesionalni položaj oficira. Takva povezanost omogućava političkom rukovodstvu značajan uticaj na instituciju koja procenjuje bezbednosnu podobnost pripadnika vojne hijerarhije.

U VBA rade profesionalna vojna lica i civilni stručnjaci, a kadrovi mogu dolaziti iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije kroz propisane postupke izbora i bezbednosnih provera. Politički uticaj zato ne podrazumeva nužno zapošljavanje stranačkih aktivista. On se može ostvarivati postavljanjem rukovodilaca, određivanjem operativnih prioriteta, bezbednosnim procenama i usmeravanjem rada već obučenih profesionalaca. VBA formalno ne komanduje vojnim jedinicama, ali pristup bezbednosnim informacijama, uloga u proverama i uticaj na karijere oficira čine je moćnim instrumentom političkog uticaja na ljude koji tim jedinicama komanduju.

Presudna je granica između zaštite sistema odbrane i uključivanja vojnog bezbednosnog aparata u unutrašnje političko nadmetanje. Vojna kontraobaveštajna služba ima legitimnu ulogu u zaštiti države, ali njena ovlašćenja ne daju političkom rukovodstvu pravo da preko nje nadzire kritičare vlasti, nezavisne sindikate ili političke protivnike. Prelazak te granice otvara mogućnost da se profesionalni vojni kapaciteti usmeravaju na političke ciljeve koji nisu povezani sa nacionalnom bezbednošću.

Političko usmeravanje profesionalne vojne strukture

Profesionalno obrazovanje, vojna disciplina i specijalistička obuka daju pripadnicima VBA sposobnosti za složene bezbednosne zadatke. Međutim, način njihove upotrebe zavisi od rukovodstva, odgovornosti i delotvornosti institucionalne kontrole. Kada politička lojalnost postane važan kriterijum poverenja i napredovanja, vojna stručnost može biti usmerena na zaštitu političkog položaja vladajuće strukture.

Takav mehanizam ostvaruje se izborom rukovodilaca, određivanjem operativnih prioriteta i raspoređivanjem ljudi od kojih se očekuje izvršavanje politički poželjnih zadataka. Oficir može zadržati čin, stručni status i formalne nadležnosti, dok se praktična svrha njegovog rada postepeno pomera sa zaštite sistema odbrane na zaštitu interesa političkog rukovodstva. Zato politička instrumentalizacija profesionalne službe može biti manje vidljiva od neposrednog stranačkog zapošljavanja. Pripadnici vojske mogu nastaviti da izvršavaju formalno zakonite naredbe, dok kadrovske odluke i bezbednosne procene postepeno stvaraju političku zavisnost unutar vojne hijerarhije.

Za izborni proces takav odnos ima poseban značaj. Vojne bezbednosne institucije raspolažu informacijama, profesionalnim iskustvom i operativnim mogućnostima koje nisu dostupne političkim organizacijama. Ako se ti kapaciteti koriste za praćenje, zastrašivanje ili slabljenje političkih protivnika, neravnopravnost nastaje zbog pristupa državnim resursima, a ne zbog razlika u podršci građana. Istovremeno, politička kontrola vojnih bezbednosnih struktura omogućava praćenje raspoloženja u profesionalnoj vojsci i uticaj na karijere oficira čija se politička pouzdanost dovodi u pitanje.

Bezbednosne provere, vojna karijera i politička lojalnost

Bezbednosne provere sastavni su deo vojnog sistema. Njihovi rezultati mogu uticati na raspoređivanje zaposlenih, produženje ugovora, stručno usavršavanje i odlazak u međunarodne mirovne misije. Upravo zbog neposrednih posledica po profesionalnu karijeru, zloupotreba tih postupaka može postati naročito delotvoran oblik pritiska.

Predstavnici Vojnog sindikata Srbije tokom 2024. godine javno su govorili o pritiscima na članove da napuste sindikat. Prema njihovim svedočenjima, bezbednosne provere potrebne za produženje ugovora, odlazak u mirovne misije i školovanje korišćene su kao instrument pritiska. Opisivali su i slučajeve sprečavanja stručnog usavršavanja i prekidanja već započetog školovanja. Nezavisnost Vojnog sindikata važna je zato što zaposlenima omogućava organizovano ukazivanje na uslove rada, nepravilnosti i moguće zloupotrebe u sistemu odbrane.

Posebno značajan bio je slučaj tadašnjeg predsednika sindikata, koji je godinama javno kritikovao vojno rukovodstvo i ukazivao na nepravilnosti. Njegovo delovanje prevazilazilo je pojedinačne radne sporove: sindikat je predstavljao jedan od retkih nezavisnih kanala preko kojih su informacije o unutrašnjem funkcionisanju vojske dospevale u javnost. Bio je izložen disciplinskim postupcima povezanim sa sindikalnim aktivnostima i javnim nastupima, a potom je izgubio službu u Vojsci Srbije.

Tokom 2024. godine uhapšen je u akciji kojom je rukovodila VBA, zbog sumnje na proneveru. Dok se nalazio u pritvoru, smenjeno je dotadašnje rukovodstvo sindikata. Njegovi pravni zastupnici takav sled događaja ocenili su kao pokušaj uklanjanja nezavisnog rukovodstva i njegovog zamenjivanja ljudima lojalnim vlasti. Politički značaj tog slučaja prevazilazi pitanje krivične odgovornosti jednog čoveka i odnosi se i na posledice po organizaciju koja je javno osporavala odluke državnog i vojnog rukovodstva.

Dodatnu dimenziju predstavljaju javno objavljeni navodi o praćenju članova porodice sindikalnog predstavnika i njegovih advokata. Istraživanja objavljena 2024. godine opisala su navodno praćenje njihovih kretanja i susreta na javnim mestima od strane pripadnika VBA. Podneta je i krivična prijava zbog sumnje na nezakonito praćenje i snimanje. Time se otvara pitanje pritisaka koji sa profesionalnog položaja pripadnika vojske mogu biti prošireni na civile bez neposredne veze sa njegovim službenim dužnostima.

Zastrašujući efekat takvog postupanja može biti snažan. Pripadnik vojske koji proceni da bi zbog sindikalnog organizovanja ili kritike rukovodstva bezbednosna služba mogla pratiti njegove bližnje i advokate suočava se sa pritiskom znatno širim od profesionalnih posledica. Formalno zagarantovana prava na organizovanje i slobodno izražavanje tada postaju teško ostvariva u praksi.

Sličan obrazac pojavio se tokom studentskih protesta 2025. godine. Prema javno objavljenim svedočenjima pripadnika Vojske Srbije, VBA je pratila njihove aktivnosti na društvenim mrežama, uključujući javnu podršku studentskim protestima, komentare i oznake dopadanja na objavama. Oficiri i podoficiri koji su iskazivali simpatije prema studentima suočavali su se, prema tim svedočenjima, sa premeštajima u udaljene garnizone. Formalna obrazloženja pozivala su se na potrebe službe, dok su sagovornici takve odluke povezivali sa političkim stavovima zaposlenih.

Ovaj primer pokazuje kako redovna administrativna ovlašćenja mogu postati sredstvo političkog disciplinovanja bez otvorene zabrane političkog izražavanja. Prekomanda u udaljeni garnizon može značiti odvajanje od porodice, dodatne troškove i ozbiljno narušavanje profesionalne i privatne stabilnosti. Kada takva odluka usledi nakon javne podrške pokretu koji vlast ne odobrava, njeno dejstvo ne ograničava se na premeštenog oficira. Ostalima se šalje poruka da izražavanje političkih stavova može imati posledice po karijeru i porodicu.

Politička kontrola ne zahteva da svaki vojnik ili oficir otvoreno podržava vladajuću stranku. Dovoljno je stvoriti okruženje u kojem se političko neslaganje doživljava kao profesionalni rizik, a ćutanje kao uslov očuvanja karijere. Takav mehanizam ograničava slobodu političkog izražavanja pripadnika vojske i njihovih porodica i slabi mogućnost nezavisnog organizovanja unutar sistema odbrane.

Postupanje prema civilnim kritičarima i javna diskreditacija

Mogućnost političke zloupotrebe vojnog bezbednosnog aparata ne završava se unutar vojnog sistema. Posebno ozbiljna pitanja nastaju kada se njegovi kapaciteti usmeravaju

prema civilima koji javno kritikuju Ministarstvo odbrane, Vojsku Srbije ili vojne bezbednosne strukture.

Tokom 2026. godine jednom od najpoznatijih vojnih analitičara i novinara u Srbiji pretreseni su stan i radne prostorije, a elektronski uređaji su mu oduzeti. Reč je o civilnom stručnjaku koji se godinama profesionalno bavi odbranom i bezbednošću. Prema objavljenom istraživanju, zasnovanom i na uvidu u sudsku naredbu, oduzeti uređaji predati su VBA. Analitičar je dobio i poziv Vojne policije u vezi sa njihovim veštačenjem.

Analitičar je postupanje državnih institucija povezao sa svojim višegodišnjim kritikama rukovodstva VBA i njegovog političkog delovanja. Govorio je o praćenju, pritiscima na ljude iz profesionalnog okruženja i pokušajima da mu se ograniči pristup vojnim informacijama i događajima. Opisao je i medijsku kampanju u kojoj su njegovi javni stavovi predstavljani kao delovanje po instrukcijama stranih centara moći. Posle objavljivanja snimaka njega i njegove maloletne ćerke u provladinim medijima, privremeno je napustio Srbiju sa porodicom.

Posebno je značajno preplitanje postupanja različitih državnih institucija. U ovom slučaju delovale su civilne tužilačke i policijske strukture, Vojna policija i VBA, dok se istovremeno odvijala kampanja javne diskreditacije. Kombinacija službenih postupaka i medijskog pritiska može proizvesti posledice znatno ozbiljnije od bilo koje pojedinačne mere. Građanin se tada ne suočava samo sa jednom institucijom ili postupkom, već sa istovremenim pritiscima na različite delove profesionalnog i privatnog života.

Politički značaj takvog postupanja prevazilazi položaj jednog novinara. Pretresi, oduzimanje elektronskih uređaja, javna diskreditacija i izlaganje članova porodice neprijateljskom medijskom tretmanu mogu proizvesti snažan zastrašujući efekat. Drugi novinari, vojni analitičari i nezavisni stručnjaci mogu zaključiti da kritika bezbednosnog aparata ugrožava ne samo njihov profesionalni položaj i ugled već i privatnost i sigurnost porodice.

Slučajevi vojnog sindikalnog predstavnika i civilnog analitičara posebno su važni zbog pitanja koja su otvarali. Sindikalni predstavnik ukazivao je na nepravilnosti u vojsci i moguće zloupotrebe vojnih resursa. Analitičar je problematizovao netransparentne nabavke naoružanja, koncentraciju odlučivanja i ulogu politički povezanih ljudi u poslovima odbrambene industrije. Obojica su govorila o odgovornosti institucija i korišćenju javnih sredstava, dakle o pitanjima na osnovu kojih građani procenjuju rad vlasti.

Pritisci prema ljudima koji iznose takve informacije istovremeno mogu oslabiti nezavisne izvore informisanja i politički značaj njihovih saznanja. Umesto rasprave o prijavljenim nepravilnostima, pažnja javnosti preusmerava se na navodnu nepouzdanost kritičara, njihove političke motive ili lojalnost državi. Time se smanjuje mogućnost da informacije o radu državnih institucija postanu osnov za javnu raspravu, političku odgovornost i informisano odlučivanje na izborima.

Kada se kritičari državnog bezbednosnog aparata predstavljaju kao neprijatelji države, rasprava o odgovornosti vlasti pretvara se u raspravu o njihovoj navodnoj lojalnosti i bezbednosnoj podobnosti. Tako se pažnja odvraća od suštine iznetih optužbi, dok se građanima otežava pristup informacijama potrebnim za procenu rada vlasti.

Bezbednosne mreže i obezbeđivanje „sigurnih glasova“

Novinarsko istraživanje objavljeno u avgustu 2026. godine prenelo je navode poverljivih izvora o angažovanju penzionisanih pripadnika policije, BIA i VBA u posebnim operativnim centrima povezanim sa Srpskom naprednom strankom. Prema tim navodima, njihovi zadaci obuhvatali su proveravanje kontakata i kretanja članova i simpatizera stranke i organizovanje obezbeđivanja takozvanih „sigurnih glasova“. Formalni status angažovanih pojedinaca i njihov lanac odgovornosti nisu javno razjašnjeni.

Takvi navodi otvaraju pitanje prenošenja profesionalnih znanja, obaveštajnih metoda i ličnih kontakata stečenih u državnoj službi u neposredno stranačko organizovanje. Autoritet nekadašnjih pripadnika bezbednosnog aparata može posebno uticati na građane od kojih se očekuje dokazivanje političke podrške. Poznavanje metoda nadzora, prikupljanja podataka i procene ličnih odnosa može stvoriti utisak da se političko ponašanje prati mnogo pažljivije nego u uobičajenom stranačkom radu.

Prikupljanje izborne podrške tada može prerasti u nadziranje političkog ponašanja. Građanin počinje da razmišlja ko zna sa kim se sastaje, koju stranku podržava i kakve posledice može imati odstupanje od očekivanja. Pritisak da se lojalnost potvrdi glasanjem, javnom podrškom vlasti ili obezbeđivanjem dodatnih glasova može postojati i bez otvorene pretnje. Sloboda političkog izbora na taj način ograničava se mnogo pre ulaska na biračko mesto.

Značajno je i to što se u opisanim aktivnostima pominju bivši pripadnici više različitih službi. Njihovo zajedničko iskustvo, lične veze i poznavanje državnog bezbednosnog sistema mogu omogućiti političkoj organizaciji kapacitete koji prevazilaze redovno stranačko delovanje. Time se dodatno zamagljuje granica između legitimnog političkog organizovanja i pritiska zasnovanog na autoritetu nekadašnjih pripadnika državnih službi.

Otežavanje institucionalne kontrole i kontinuitet političkog nadzora

Problem prekoračenja ovlašćenja Vojnobezbednosne agencije ima duži dokumentovani kontinuitet. Zaštitnik građana je u godišnjem izveštaju za 2015. godinu utvrdio da je VBA prikupljala podatke o aktivnostima i saradnji određenih političkih stranaka i pokreta u okolnostima koje nisu opravdavale njenu nadležnost. U istom izveštaju navedeno je da agencija nije postupila ni po jednoj od jedanaest preporuka za otklanjanje utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti.

Posebno značajan bio je slučaj prikupljanja podataka o Srpskoj radikalnoj stranci tokom priprema za politički skup u novembru 2014. godine. Dokumentacija koja je dospela do Zaštitnika građana sadržala je informacije o organizovanju skupa, političkim aktivnostima i učesnicima. Skupštinski Odbor za kontrolu službi bezbednosti potvrdio je autentičnost

dokumentacije, ali je tokom daljeg postupanja prihvatio obrazloženje da su informacije prikupljane radi zaštite visokih državnih funkcionera. Taj slučaj pokazuje kako se prikupljanje podataka o političkim organizacijama može opravdavati širokim tumačenjem bezbednosnih potreba čak i kada ono prevazilazi zakonske nadležnosti vojne službe.

Pitanje institucionalne kontrole povezano je i sa ograničavanjem javnog pristupa informacijama o vojsci. Tokom 2023. godine VBA je inicirala obustavljanje elektronskog objavljivanja određenih podataka u Službenom vojnom listu, uključujući podatke o unapređenjima, postavljenjima, penzionisanjima i prestanku profesionalne vojne službe. Ograničavanje pristupa tim evidencijama otežava praćenje kadrovskih promena, odlaska iskusnih pripadnika vojske i napredovanja rukovodilaca. Istovremeno smanjuje mogućnost da javnost proceni da li se kadrovske odluke zasnivaju na stručnim kriterijumima ili političkim interesima.

Ovi primeri pokazuju dva povezana problema. Prvi je mogućnost da vojna služba prikuplja informacije i sprovodi aktivnosti izvan zakonskih nadležnosti. Drugi je nedovoljna delotvornost institucija koje bi takvo postupanje trebalo da kontrolišu. Kada kontrolni organi ne mogu da dobiju informacije niti obezbede sprovođenje svojih preporuka, poverljivost neophodna za bezbednosni rad može postati zaštita od odgovornosti. Time nastaje institucionalni prostor u kojem se državna bezbednosna ovlašćenja mogu koristiti za političke potrebe, dok mogućnost njihovog nezavisnog preispitivanja ostaje ograničena.

Politička kontrola vojske

Politički značaj kontrole nad VBA prevazilazi rukovođenje jednom vojnom službom. Iako agencija formalno ne komanduje vojnim jedinicama, njen pristup poverljivim informacijama i uloga u bezbednosnim proverama omogućavaju uticaj na profesionalni položaj oficira koji imaju komandne dužnosti. Kontrola nad VBA zato predstavlja važan mehanizam političkog uticaja unutar vojne hijerarhije.

Iskustvo demokratskih promena 2000. godine pokazalo je značaj postupanja profesionalne vojske u trenucima ozbiljne političke krize. Nakon izbornog poraza Slobodana Miloševića, vojni vrh nije naredio upotrebu vojske protiv građana koji su zahtevali priznavanje rezultata. Izostanak vojne intervencije pokazao je da očuvanje vlasti u takvim okolnostima zavisi i od odluka ljudi koji rukovode državnim aparatom sile.

U tom istorijskom kontekstu dodatni značaj dobija uspon Đura Jovanića, nekadašnjeg ađutanta Aleksandra Vučića i njegovog dugogodišnjeg saradnika, na čelo VBA. Njegova karijera, prethodno opisana u ovom poglavlju, pokazuje kako se lično političko poverenje može povezati sa rukovođenjem institucijom koja ima značajan uticaj na profesionalni vojni sistem. Takav položaj omogućava političkom rukovodstvu da kroz bezbednosne procene, kadrovske informacije i profesionalne odnose prati stanje u vojnoj hijerarhiji i utiče na položaj oficira odgovornih za komandovanje jedinicama.

Politička kontrola vojske zato ne podrazumeva samo mogućnost izdavanja naređenja ili neposredne upotrebe vojne sile. Ona se može graditi dugotrajnim oblikovanjem komandne

strukture, napredovanjem ljudi od posebnog političkog poverenja i potiskivanjem samostalnosti oficira koji nisu spremni da profesionalne odluke podrede političkim očekivanjima. U takvom sistemu lojalnost državi i ustavnom poretku može postepeno biti potisnuta lojalnošću političkom rukovodstvu, čime se dovodi u pitanje sposobnost vojske da u političkoj krizi postupa nezavisno od interesa vladajuće stranke.

Vojna bezbednost kao instrument političke kontrole

Opisani slučajevi otkrivaju tri međusobno povezana mehanizma političke kontrole koji mogu delovati i bez otvorenih zabrana ili neposredne prinude.

Prvi se odnosi na profesionalnu zavisnost pripadnika vojske. Bezbednosne provere, prekomande, disciplinski postupci i prikupljanje informacija o političkim stavovima zaposlenih mogu postati sredstva političkog disciplinovanja. Kada oficir procenjuje da bi podrška opoziciji, studentskim protestima ili nezavisnom sindikatu mogla ugroziti njegovu karijeru i porodičnu sigurnost, sloboda političkog izražavanja zavisi od spremnosti da prihvati takav rizik. Nije neophodno kažnjavati svakog pojedinca. Dovoljno je da postupanje prema nekolicini posluži kao upozorenje ostalima.

Drugi mehanizam odnosi se na ograničavanje nezavisnog informisanja. Pritisci na sindikalne predstavnike, vojne analitičare i novinare mogu oslabiti izvore informacija o trošenju javnih sredstava, nabavkama naoružanja, kadrovskim odlukama i mogućim zloupotrebama ovlašćenja. Kada se stručna kritika predstavlja kao neprijateljsko delovanje, a njeni autori izlažu institucionalnim i medijskim pritiscima, pažnja javnosti preusmerava se sa odgovornosti vlasti na navodnu nepouzdanost njenih kritičara. Građanima tako postaju manje dostupne informacije potrebne za samostalnu procenu rada državnog rukovodstva.

Treći mehanizam predstavlja prenošenje profesionalnih znanja, ličnih mreža i autoriteta bivših pripadnika bezbednosnih službi u neposredno stranačko organizovanje. Njihovo angažovanje u prikupljanju i proveravanju političke podrške može vladajućoj stranci omogućiti korišćenje metoda koje prevazilaze uobičajene kampanjske aktivnosti. Kada se obezbeđivanje „sigurnih glasova“ poveže sa nadzorom nad ličnim kontaktima i političkim ponašanjem, podrška stranci može postati predmet pritiska umesto slobodnog opredeljivanja.

Ovi mehanizmi imaju različite neposredne ciljeve, ali se njihovi politički efekti međusobno dopunjuju. Profesionalna zavisnost podstiče ćutanje unutar državnog sistema. Pritisci na nezavisne kritičare ograničavaju informacije dostupne javnosti. Korišćenje bezbednosnih mreža u stranačkom radu stvara dodatnu prednost u mobilisanju i kontroli političke podrške. Njihova zajednička posledica može biti politički sistem u kojem vladajuća stranka ne zavisi isključivo od podrške birača, već koristi i mogućnosti državnih institucija da očuva svoj položaj.

Kontrola nad profesionalnom vojnom hijerarhijom dobija poseban značaj u političkoj krizi. Bezbednosne provere, praćenje kadrova i uticaj na karijere oficira ne predstavljaju

neposredno komandovanje vojskom, ali mogu oblikovati uslove u kojima komandni kadar donosi odluke. Zato je samostalnost VBA važna i za sprečavanje političkog pritiska na ljude od kojih zavisi zakonito postupanje vojske.

Vojna bezbednost ima zadatak da štiti sistem odbrane i ustavni poredak, a ne politički položaj trenutno vladajuće stranke. Kada se njeni kapaciteti usmeravaju prema zaštiti vlasti, posledice nisu ograničene na profesionalne karijere ili rad sindikata. One mogu uticati na slobodu javnog delovanja i na mogućnost da državni aparat prihvati demokratsku smenu vlasti. Zato se uloga VBA u izbornom procesu mora posmatrati kroz odnos između profesionalne odgovornosti, političkog uticaja i ustavne obaveze vojske.

3.3. Policija

Policija u Srbiji organizovana je u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, kao jedinstven sistem policijskih uprava i stanica širom zemlje. Ministar predstavlja političko rukovodstvo, dok direktor policije i rukovodioci organizacionih jedinica čine profesionalni lanac upravljanja. Pošto sve policijske uprave i stanice pripadaju istom državnom sistemu, politički uticaj na vrhu Ministarstva može imati posledice po rad policije u čitavoj Srbiji.

Funkciju ministra unutrašnjih poslova trenutno obavlja Ivica Dačić, koji je i potpredsednik Vlade. Od decembra 2006. godine predsednik je Socijalističke partije Srbije, na čijem je čelu nasledio Slobodana Miloševića. Od 1992. do 2000. godine bio je portparol te stranke i bliski politički saradnik Miloševića. Današnje političko rukovodstvo Ministarstva tako predstavlja neposredan personalni i stranački kontinuitet sa vlašću iz devedesetih godina. Ministarstvo obavlja i poslove povezane sa prebivalištem i ličnim dokumentima, koji su važni za ostvarivanje biračkog prava. Policija, istovremeno, treba da štiti građane od pretnji i nasilja, prikuplja dokaze i postupa po prijavama krivičnih dela. Njeno politički nepristrasno postupanje zato je važno i za pripremu izbora i za sam dan glasanja.

Postupanje na izborni dan

Za red na biračkom mestu neposredno je odgovoran birački odbor, a policija interveniše kada je potrebna zaštita bezbednosti i uspostavljanje reda. Njena odgovornost obuhvata i postupanje povodom nasilja, pretnji, kupovine glasova i drugih mogućih krivičnih dela u okolini biračkih mesta. Izborno posmatranje i javno dokumentovani događaji ukazuju na situacije u kojima su se oko glasanja pojavljivale organizovane grupe, paralelne evidencije birača, pritisci i nasilje. U takvim okolnostima presudno je da policija pravovremeno utvrdi identitet učesnika, zaštiti ugrožene osobe i sačuva dokaze. Odlaganje intervencije omogućava da se učesnici udalje, dokumentacija ukloni i pritisak nastavi.

Posebno je ozbiljno kada ugroženi posmatrači, novinari ili građani prijave događaj, a postupanje ne dovede do pravovremenog razjašnjenja. U jednom dokumentovanom slučaju napada na izborne posmatrače prijava je odbačena nakon približno dve i po godine, dok važni snimci nisu bili blagovremeno pribavljeni. Takva zaštita gubi praktični učinak za izbore tokom kojih se napad dogodio. Posledica je šira od pojedinačnog

incidenta. Građani koji vide da prijavljivanje ne obezbeđuje zaštitu mogu odustati od svedočenja, posmatranja izbora ili suprotstavljanja pritisku. Time se prostor za izborne zloupotrebe proširuje.

Selektivna zaštita i tolerisanje nasilnih grupa

Politička zloupotreba policije može se ostvarivati kroz izbor onoga koga štiti, prema kome primenjuje ovlašćenja i čije postupanje toleriše. Tokom lokalnih izbora dokumentovane su situacije u kojima su organizovane grupe povezane sa aktivnostima vladajuće stranke bile prisutne oko biračkih mesta i drugih izborno važnih lokacija, uz zastrašivanje građana i nasilne sukobe. Izborni posmatrači opisivali su okruženje u kojem su pritisci i nasilje ozbiljno ugrožavali slobodu glasanja.

Javni izveštaji opisivali su i policijske kordone koji razdvajaju lokalne građane od takvih grupa, dok se intervencija usmerava prema građanima koji protestuju ili zahtevaju objašnjenje njihovog prisustva. U drugim situacijama opisane su provokacije i nasilno ponašanje u neposrednoj blizini policije. Takvo postupanje stvara utisak da policija štiti organizovane učesnike pritiska, dok građane koji im se suprotstavljaju tretira kao problem javnog reda. Dodatnu težinu tom utisku daju istraživanja koja su dokumentovala kontakte i saradnju pojedinih policijskih funkcionera sa nasilnim navijačkim i kriminalnim grupama. Takve veze pokazuju zašto je neophodno proveravati da li službeni autoritet pruža zaštitu vaninstitucionalnim akterima.

Izborni učinak nastaje kada građani procene da se istovremeno suočavaju sa nasilnom grupom i državnim aparatom koji im neće pružiti zaštitu. Strah tada može ograničiti izlazak na glasanje, rad kontrolora, prijavljivanje nepravilnosti i javno političko angažovanje. Ponavljanje takvih iskustava slabi poverenje u policiju. Građani postaju manje spremni da prijavljuju pretnje i sarađuju kao svedoci, jer ne očekuju nepristrasno postupanje. Institucija koja treba da štiti slobodu izbora time gubi poverenje upravo onih kojima je zaštita potrebna.

Pritisci na političke neistomišljenike

Policijska ovlašćenja mogu se koristiti za ograničavanje političkog organizovanja i van izbornog dana. Pozivanje na razgovore, privođenje, pretresi i oduzimanje uređaja utiču na mogućnost građana da održavaju kontakte, organizuju aktivnosti i učestvuju u javnom životu. Istraživanje postupanja prema učesnicima protesta protiv iskopavanja litijuma tokom avgusta 2024. godine dokumentovalo je desetine slučajeva policijskog postupanja prema aktivistima. Taj period prethodio je tragediji na železničkoj stanici u Novom Sadu i kasnijem studentskom pokretu, što pokazuje da pritisci na neistomišljenike imaju duži kontinuitet.

Za političko delovanje posledice mogu biti neposredne. Zadržavanje prekida učešće u planiranoj aktivnosti, oduzimanje telefona otežava komunikaciju, a ponovljeni dolasci i pozivi stvaraju pritisak na porodicu i profesionalni položaj. Građanin može početi da izbegava javno angažovanje zbog očekivanih posledica, iako protiv njega nije doneta

pravosnažna odluka. Posebno ozbiljan oblik predstavlja fizičko nasilje u službenim prostorijama. Objavljena svedočenja više osoba o postupanju policije u garaži zgrade Vlade tokom 2025. godine opisivala su udarce, pretnje i ponižavanje nakon privođenja. Takva iskustva, kada se prenose javnosti, mogu zastrašiti i ljude koji nisu neposredno bili izloženi postupanju.

Veza sa izborima ostvaruje se kroz odvraćanje od političkog učešća. Slobodan izbor zahteva mogućnost da građani govore, organizuju se, podržavaju kandidate i kontrolišu glasanje bez straha od policijskog postupanja zbog svojih stavova. Kada se taj prostor sužava, vlast dobija prednost pre početka formalne kampanje.

Politička lojalnost kao kriterijum kadrovanja

Politički uticaj na policiju održava se i kroz kadrovske odluke. Posebno je ozbiljan obrazac u kojem službenici koji istražuju nepravilnosti povezane sa ljudima iz vlasti trpe premeštaje, uklanjanje sa osetljivih poslova ili druge pritiske, dok se na važne položaje postavljaju ljudi od kojih se očekuje lojalnost političkom rukovodstvu. Objavljeni izveštaji o smenama i premeštajima na različitim nivoima policije otvarali su pitanje političkih kriterijuma, odnosa prema osetljivim istragama i potiskivanja profesionalne samostalnosti. Takve odluke imaju učinak i na službenike koji ostaju na svojim mestima. Oni procenjuju da li insistiranje na istrazi može ugroziti njihovu karijeru i da li će za zakonito postupanje dobiti podršku nadređenih.

Sa druge strane, napredovanje rukovodilaca povezanih sa javno opisanim spornim postupanjem može ostaviti utisak da takvo ponašanje nije prepreka za višu funkciju. Marko Kričak, čije se ime pojavljuje u svedočenjima o nasilju u garaži Vlade, postavljen je krajem 2025. godine za načelnika Uprave kriminalističke policije. Ta uprava ima važnu ulogu u istraživanju teških krivičnih dela. Kadrovski sistem tako može slati dve povezane poruke. Službenik koji svojim radom ugrozi interese politički zaštićenih ljudi rizikuje položaj, dok spremnost da se postupa u skladu sa očekivanjima vlasti može olakšati napredovanje. Posledica je potiskivanje profesionalne odgovornosti i podsticanje samocenzure unutar policije.

U izbornom procesu takav sistem utiče na to koje će prijave biti ozbiljno istražene, ko će dobiti zaštitu i prema kome će se ovlašćenja primenjivati. Ako politička lojalnost određuje postupanje, policija može istovremeno tolerisati pritiske korisne vladajućoj stranci i primenjivati prinudu prema njenim protivnicima. Time se narušava osnovni uslov slobodnih izbora, da država jednako štiti birače i političke učesnike. Izborna prednost vlasti tada proizlazi i iz mogućnosti da utiče na rad institucije koja raspolaže ovlašćenjima prinude i od koje građani očekuju zaštitu.

Spasoje Vulević i Marko Kričak kao primeri promene policijskog rukovodstva

Različiti profesionalni putevi Spasoja Vulevića i Marka Krička predstavljaju posebno upečatljive primere načina na koji politička lojalnost može uticati na izbor i zamenu policijskih rukovodilaca. Spasoje Vulević proveo je 33 godine u Specijalnoj antiterorističkoj

jedinici (SAJ) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Ova elitna policijska formacija zadužena je za borbu protiv terorizma, oslobađanje talaca i druge visokorizične bezbednosne operacije. Nakon završene vojne gimnazije i Vojne akademije, Vulević je 1993. godine pristupio jedinici, napredovao kroz njenu profesionalnu hijerarhiju i 2005. postao komandant. Na toj funkciji proveo je približno dvadeset godina.

Njegova karijera obuhvatala je opsežnu specijalističku obuku i saradnju sa međunarodnim policijskim institucijama. Godine 2008. postao je prvi srpski policijski oficir koji je završio Nacionalnu akademiju FBI-ja u Kvantiku, kao pripadnik njene 233. generacije. Diplomu mu je uručio tadašnji direktor FBI-ja Robert S. Mueller III. Reč je o programu stručnog usavršavanja iskusnih policijskih službenika, usmerenom na rukovođenje, istražne sposobnosti, profesionalne standarde i međunarodnu saradnju.

Vulevićeva saradnja sa američkim institucijama nastavila se i nakon formalnog školovanja. U maju 2025. godine pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice Srbije učestvovali su u zajedničkoj obuci sa pripadnicima specijalnih snaga američke vojske, poznatim kao Zelene beretke. Završna vežba, koja je uključivala simulaciju oslobađanja talaca, održana je u rezidenciji američkog ambasadora u Beogradu. Vulević je dobio priznanje za doprinos toj saradnji. Međutim, upravo su međunarodno usavršavanje i profesionalne veze sa američkim institucijama kasnije postali deo javne kampanje kojom je dovođena u pitanje njegova politička lojalnost.

Mediji naklonjeni vlasti i televizijski komentatori predstavljali su Vulevića i jedinicu kojom je komandovao kao previše povezane sa Sjedinjenim Američkim Državama. Njegovo školovanje na Akademiji FBI-ja i saradnja sa američkim bezbednosnim institucijama prikazivani su u atmosferi sumnjičenja, uz insinuacije da zastupa interese američkih obaveštajnih struktura, a ne države Srbije. Takva kampanja pokazala je upadljivo izvrtanje profesionalnih merila. Međunarodno obrazovanje i saradnja čija je svrha unapređenje policijskih sposobnosti pretvoreni su u povod za osporavanje pouzdanosti iskusnog policijskog komandanta.

Dana 5. septembra 2025. godine Vulević je obavešten da više neće komandovati Specijalnom antiterorističkom jedinicom. Ponuđeno mu je savetničko mesto u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je odbio, nakon čega je podneo zahtev za penzionisanje. Vulević je javno izjavio da mu je saopšteno kako predsednik Aleksandar Vučić ne želi naoružanu policijsku formaciju koja nije pod njegovom apsolutnom kontrolom. Njegovo svedočenje postavilo je pitanje predsedničkog političkog autoriteta u središte promene komandovanja. Problem koji je bivši komandant opisao nije se odnosio na operativnu sposobnost jedinice, već na stepen političke kontrole nad specijalizovanom formacijom koja raspolaže značajnim ovlašćenjima i sredstvima prinude.

Nakon Vulevićevog uklanjanja usledile su promene u rukovodstvu jedinice. U novembru 2025. godine za komandanta Specijalne antiterorističke jedinice postavljen je Igor Žmirić, prethodno povezan sa drugom policijskom formacijom zaduženom za obezbeđenje. Usledile su i dodatne kadrovske promene unutar komandne strukture.

Istovremeno, Marko Kričak predstavljao je sasvim drugačiji profesionalni put. Pre ulaska u bezbednosni aparat radio je u prodaji automobila. Godine 2018. zaposlio se u Bezbednosno- informativnoj agenciji (BIA), u vreme kada je njen direktor bio Bratislav Gašić, istaknuti politički saradnik Aleksandra Vučića. Kričak je potom prešao u Ministarstvo unutrašnjih poslova, a 2023. postao komandant Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO), policijske formacije zadužene za zaštitu visokih državnih funkcionera i važnih državnih objekata.

Za razliku od komandanata koji su decenijama gradili karijeru kroz profesionalnu policijsku službu, Kričak je u bezbednosni aparat ušao iz civilnog zanimanja. Njegova formalna policijska obuka i profesionalne kvalifikacije postale su predmet javnih kontroverzi. Zvanična biografija opisivala je njegova imenovanja i dužnosti, ali nije navodila podatke o obrazovanju. Tokom masovnih demonstracija 2025. godine jedinica kojom je komandovao Kričak učestvovala je u operacijama protiv građana koji su protestovali protiv vlasti.

Posebno ozbiljan događaj odigrao se 14. avgusta 2025. godine, nakon demonstracija u Beogradu. Devet osoba naknadno je iznelo međusobno podudarna svedočenja o fizičkom nasilju, pretnjama, ponižavanju i nečovečnom postupanju u garaži zgrade Vlade Srbije. U njihovim iskazima Kričak i pripadnici jedinice kojom je komandovao navedeni su u vezi sa opisanim zlostavljanjem. Svedočenja su uključivala navode o prebijanju i pretnjama seksualnim nasiljem, što je otvorilo ozbiljna pitanja o postupanju prema privedenim građanima i odgovornosti komandujućih oficira. Događaji su privukli međunarodnu pažnju i zahteve za nepristrasnom istragom.

Uprkos tome, Kričkovo napredovanje je nastavljeno. Dana 30. decembra 2025. godine imenovan je za načelnika Uprave kriminalističke policije, jednog od najvažnijih organa za sprovođenje zakona u Srbiji, nadležnog za istraživanje teških krivičnih dela. Ranije iste godine predsednik Aleksandar Vučić odlikovao je policijsku jedinicu kojom je Kričak komandovao, a Kričak je priznanje primio u njeno ime.

Nakon njegovog imenovanja usledila je šira reorganizacija policijskog rukovodstva. Oficiri prethodno povezani sa njegovom komandnom strukturom preuzeli su važne položaje u drugim policijskim formacijama. Igor Žmirić preuzeo je komandovanje Specijalnom antiterorističkom jedinicom, kojom je ranije rukovodio Vulević. Marko Zafirović postao je načelnik Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, dok je Nenad Marić imenovan za zamenika načelnika Uprave kriminalističke policije. Dodatni pripadnici istog profesionalnog kruga raspoređeni su u istražne i specijalizovane policijske strukture. Takvim imenovanjima ljudi povezani prethodnim profesionalnim odnosima raspoređeni su na rukovodeće položaje u više institucija sa različitim, ali međusobno povezanim ovlašćenjima.

Uprava kriminalističke policije rukovodi važnim kriminalističkim istragama, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala istražuje teške oblike organizovanog kriminala, dok Specijalna antiteroristička jedinica raspolaže posebno obučenim ljudstvom i značajnim operativnim kapacitetima. Kontrola nad tim institucijama utiče na to kojim će se istragama

dati prioritet, kako će se raspoređivati policijski resursi i kako će država reagovati u politički osetljivim situacijama.

Značaj ove dve profesionalne karijere zato daleko prevazilazi same pojedince. Vulević je predstavljao uspostavljenu profesionalnu komandnu strukturu, izgrađenu kroz decenije službe, specijalističku obuku i međunarodnu saradnju. Kričak je predstavljao drugačiji put do visokog policijskog položaja, praćen napredovanjem oficira iz istog kadrovskog kruga na uticajne funkcije širom policije.

Posmatrani zajedno, ovi događaji pokazuju kako se uspostavljeni profesionalni autoritet može potiskivati komandnom hijerarhijom koja sve više zavisi od političkog poverenja. Centralna politička ličnost u tom procesu jeste Aleksandar Vučić. Njegov uticaj na imenovanja i komandne strukture prevazilazi formalna ustavna ovlašćenja predsednika Republike, dok važni delovi policijske hijerarhije sve više zavise od ljudi koji uživaju političko poverenje.

Kontrola policije i odbrana političke vlasti

Koliko je politička kontrola policije važna u trenucima kada se vlast dovede u pitanje, pokazao je Peti oktobar 2000. godine. Nakon što je u septembru izgubio savezne predsedničke izbore, Slobodan Milošević odbijao je da prihvati rezultat. Masovne demonstracije kulminirale su ulaskom građana u Saveznu skupštinu i sedište državne televizije u Beogradu. Iako su pojedini delovi policije u početku primenjivali silu, bezbednosni aparat nije održao otpor neophodan za očuvanje Miloševićeve vlasti. Slom tog otpora bio je odlučujući činilac političke promene.

Pitanje nije ograničeno samo na to da li te institucije istražuju pojedinačna izborna krivična dela. Ono obuhvata i način na koji bi postupale ukoliko vlast pokuša da zadrži političku moć uprkos gubitku podrške potrebne za upravljanje državom, ukoliko izborni rezultati budu osporeni ili ukoliko masovne demonstracije zahtevaju priznavanje izborne volje građana. U takvim okolnostima kontrola policije postaje sredstvo uticaja na odnos snaga između političkog rukovodstva i građana koji osporavaju njegov autoritet.

Posmatrani u svetlu događaja iz oktobra 2000. godine, uklanjanje Spasoja Vulevića, napredovanje Marka Krička i kasnije promene u policijskom komandnom kadru otvaraju šire pitanje ko bi kontrolisao državni aparat sile tokom spornih izbora. Političko rukovodstvo koje utiče na imenovanje policijskih komandanata istovremeno stiče uticaj nad institucijama odgovornim za reagovanje na javne nemire, istraživanje politički osetljivih krivičnih dela i primenu ovlašćenja prinude.

Takva kontrola ne zahteva nužno izričite političke naloge u svakom pojedinačnom slučaju. Kadrovske odluke, očekivanja u pogledu napredovanja i odnos prema službenicima koji pokazuju profesionalnu samostalnost mogu oblikovati ponašanje čitave institucionalne hijerarhije. Posledice po slobodu izbora zato su mnogo šire od moguće zloupotrebe policijskih ovlašćenja na sam dan glasanja.

Građani moraju imati mogućnost da prijavljuju izborne nepravilnosti, politički se organizuju, mirno demonstriraju i osporavaju izborne rezultate bez straha od odmazde institucija koje su dužne da im pruže zaštitu. Ako te institucije postupaju prema političkoj lojalnosti, umesto na osnovu nepristrasne primene zakona, država može štititi interese vladajuće stranke dok istovremeno ograničava mogućnost građana da brane svoja biračka prava.

Posmatrane zajedno, Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna agencija i policija imaju različite, ali povezane kapacitete. BIA raspolaže poverljivim informacijama i metodama tajnog nadzora, VBA ima značajan uticaj na profesionalni vojni bezbednosni sistem, dok policija ima neposredna ovlašćenja prinude. Njihova politička instrumentalizacija može ograničiti mogućnost građana da se slobodno organizuju i zaštite svoj izbor, a naročito uticati na postupanje države kada građani ospore izborne nepravilnosti ili zahtevaju smenu vlasti. Slobodni izbori ne zavise samo od mogućnosti da građani izaberu novu vlast, već i od toga da državne institucije poštuju taj izbor i omoguće njegovu mirnu i zakonitu primenu.