9. Sport

Sport u Srbiji ima društveni značaj koji daleko prevazilazi takmičenja i sportske rezultate. Uspeh srpskih sportista i klubova predstavlja važan izvor međunarodnog ugleda zemlje i nacionalnog ponosa, dok je pripadnost velikim klubovima često sastavni deo porodičnog nasleđa i ličnog identiteta. Sportske organizacije okupljaju ljude različitih generacija, društvenih slojeva i političkih uverenja, a ugled istaknutih sportista i uticaj navijačkih zajednica dopiru daleko izvan sportskih terena.

Upravo takav položaj sporta čini ga privlačnim prostorom za ostvarivanje političkog uticaja. Odnos vlasti prema sportskim organizacijama ne ograničava se na finansijsku podršku i razvoj sportske infrastrukture. On obuhvata uticaj na izbor rukovodstava, raspodelu javnih sredstava, sponzorstva državnih preduzeća i predstavljanje sportskih uspeha kao zasluge političkih funkcionera. Istovremeno, nezavisni stavovi uglednih sportista i javno izražavanje nezadovoljstva na tribinama mogu postati predmet političkih pritisaka i napada. Posebno ozbiljnu dimenziju predstavlja povezivanje pojedinih nasilnih navijačkih grupa sa političkim i državnim strukturama i njihovo angažovanje izvan sportskih događaja.

Politički značaj ovakvih odnosa ne završava se izbornim kampanjama. Finansijska zavisnost klubova, očekivanje lojalnosti njihovih rukovodstava, pokušaji prisvajanja sportskog ugleda i zastrašivanje onih koji javno izražavaju drugačije stavove mogu uticati na slobodu političkog opredeljivanja mnogo pre samog glasanja. Sport, koji bi trebalo da bude prostor zajedništva, takmičenja i slobodnog izražavanja pripadnosti, time postaje i prostor sukoba između društvene samostalnosti i političke moći.

9.1. Društveni značaj klubova i navijačke pripadnosti

Crvena zvezda i Partizan, dva najveća beogradska sportska društva, decenijama zauzimaju posebno mesto u društvenom životu Srbije. Njihovo rivalstvo, poznato kao „večiti derbi“, daleko prevazilazi granice Beograda i nije ograničeno na fudbal. Posebno je izraženo i u košarci, rukometu i vaterpolu, dok oba sportska društva okupljaju klubove iz brojnih drugih disciplina. Navijačka pripadnost prenosi se kroz generacije, često postaje deo porodičnog nasleđa i ostaje snažna čak i kada se menjaju sportski rezultati, rukovodstva klubova i društvene okolnosti.

Razmere takve privrženosti pokazuje istraživanje agencije Ipsos, predstavljeno u februaru 2025. godine, prema kojem se 43 odsto ispitanika opredelilo za Crvenu zvezdu, a 28 odsto za Partizan. Ovi podaci ne govore o političkim uverenjima navijača, već o društvenoj snazi dva sportska kolektiva čija popularnost dopire do velikog dela stanovništva. Njihovi treneri, igrači i rukovodioci često imaju javni uticaj koji prevazilazi njihove formalne sportske uloge, dok raspoloženje na tribinama može postati vidljiv izraz širih društvenih nezadovoljstava.

Sportske tribine predstavljaju jedan od retkih prostora u kojima se veliki broj ljudi redovno okuplja nezavisno od političkih stranaka i organizovanih građanskih inicijativa. U takvom okruženju podrška klubu može postojati uporedo sa javnim izražavanjem stavova o događajima u društvu. Tokom studentskih protesta 2025. godine, navijači Partizana na košarkaškim utakmicama izražavali su podršku studentima i skandirali protiv Aleksandra Vučića. Takvo raspoloženje dovelo je u politički nezgodan položaj predsednika kluba Ostoju Mijailovića, člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke, koji se našao između političke vlasti sa kojom je povezan i dela navijača koji su joj otvoreno iskazivali protivljenje. Kada je u novembru iste godine Željko Obradović, koji je takođe javno podržao studente, napustio mesto trenera Partizana, deo navijača njegov odlazak nije doživeo samo kao posledicu sportskih problema, već i kao rezultat političkih pritisaka, smatrajući da rukovodstvo kluba postupa u skladu sa interesima Aleksandra Vučića. Takvo nepoverenje preraslo je u otvorene zahteve za smenu predsednika kluba, pokazujući da formalna kontrola nad sportskom organizacijom ne podrazumeva i kontrolu nad njenim navijačima.

Upravo zbog takvog društvenog značaja, popularnost velikih klubova predstavlja vrednost koju politička vlast nastoji da poveže sa sopstvenim autoritetom. Podrška njihovim uspesima, prisustvo političkih funkcionera i javno isticanje zasluga za razvoj klubova mogu služiti stvaranju slike o vlasti kao zaštitniku nacionalnog sporta. Međutim, privrženost klubu ne znači i političku lojalnost onima koji njime upravljaju ili ga finansiraju. Navijači nisu jedinstven politički blok, niti se njihova široka zajednica može poistovetiti sa pojedinim organizovanim grupama koje koriste nasilje ili održavaju veze sa političkim strukturama.

Zato društvena snaga sportskih klubova ne pripada isključivo njihovim rukovodstvima, sponzorima ili državnim funkcionerima. Ona pre svega proizlazi iz privrženosti ljudi koji klubove doživljavaju kao deo sopstvenog identiteta. Upravo ta samostalna pripadnost može postati prepreka pokušajima da se sportska popularnost pretvori u političku poslušnost.

9.2. Fudbalski savez Srbije, politički uticaj i kontrola fudbalskih institucija

Fudbalski savez Srbije predstavlja centralnu organizaciju koja upravlja najpopularnijim sportom u zemlji. Njegova nadležnost obuhvata nacionalnu reprezentaciju, sistem takmičenja, regionalne i lokalne saveze, sudijsku organizaciju i druga ključna pitanja funkcionisanja fudbala. Po sličnom principu funkcionišu Košarkaški, Odbojkaški, Rukometni i Vaterpolo savez Srbije, kao i savezi drugih sportova, povezujući klubove i lokalne organizacije sa nacionalnim rukovodstvima i poštujući pravila odgovarajućih evropskih i svetskih federacija. Njihova društvena i institucionalna težina zavisi od broja klubova i registrovanih sportista, kao i interesovanja publike, pri čemu fudbal i košarka imaju posebno snažan uticaj u Srbiji. Takva struktura omogućava da se uticaj na nacionalno rukovodstvo ostvaruje i kroz mrežu teritorijalnih organizacija, čiji predstavnici učestvuju u izboru čelnika Saveza. Upravo zato politička kontrola nad fudbalom ne mora počinjati na njegovom vrhu. Ona se može graditi kroz odnose sa lokalnim funkcionerima, rukovodiocima klubova, privrednicima i ljudima koji odlučuju o sastavu fudbalskih institucija.

Politički uticaj na upravljanje srpskim fudbalom posebno je došao do izražaja tokom izbora predsednika Fudbalskog saveza Srbije 2023. godine. Nemanja Vidić, nekadašnji kapiten Mančester junajteda i jedan od najuglednijih srpskih fudbalera, kandidovao se sa namerom da reformiše domaći fudbal. Tokom kandidature javno je govorio o pritiscima na delegate i ljude koji su ga podržavali, a samo dan pre glasanja povukao je kandidaturu, navodeći da njegovom timu nije pružena stvarna prilika da predstavi program i ravnopravno učestvuje u izborima. Za predsednika je potom izabran Dragan Džajić, jedini preostali kandidat, uz podršku gotovo svih prisutnih delegata. Izbor koji je trebalo da predstavlja nadmetanje različitih programa završen je bez protivkandidata, ostavljajući ozbiljno pitanje stvarne nezavisnosti procesa odlučivanja unutar nacionalnog fudbalskog saveza.

Dragan Džajić je na čelo Fudbalskog saveza Srbije došao sa neospornim sportskim ugledom, ali i prošlošću koja otvara dodatna pitanja o odnosu fudbala i politike. U novembru 2012. godine tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić oslobodio ga je daljeg krivičnog gonjenja u postupku zbog optužbi za zloupotrebe prilikom transfera fudbalera, čime je postupak obustavljen bez sudske odluke o njegovoj krivici. Nakon izbora za predsednika FSS-a, Džajić je otvoreno izražavao političku podršku Aleksandru Vučiću, pripisujući mu presudne zasluge za izgradnju novih stadiona i javno pozivajući fudbalere i ljubitelje fudbala da mu budu zahvalni. Državna ulaganja u sport tako su u nastupima predsednika nacionalnog saveza predstavljana ne samo kao rezultat rada državnih institucija, već kao lična zasluga predsednika Republike. U okolnostima u kojima je njegov protivkandidat odustao od izbora zbog prijavljenih pritisaka, takva javna povezanost sportskog rukovodstva i političke vlasti dodatno je otvorila pitanje stvarne samostalnosti Fudbalskog saveza Srbije.

Još ozbiljniju sliku odnosa unutar Fudbalskog saveza Srbije otvara period u kojem je njime rukovodio Slaviša Kokeza, nekadašnji funkcioner Srpske napredne stranke i blizak saradnik Aleksandra Vučića. Nakon što je Nemanja Vidić 2020. godine javno kritikovao stanje u srpskom fudbalu, u komunikaciji preko šifrovane aplikacije Sky, povezanoj sa Kokezom, razmatrano je angažovanje ljudi iz kriminalnog okruženja radi zastrašivanja Vidića i fizičkih napada na druge bivše reprezentativce koji su ga podržali. Objavljene poruke iz 2026. godine, koje su postale predmet postupanja nadležnog tužilaštva, otkrile su i Kokezino uverenje da njegov opstanak na čelu Saveza ne zavisi prvenstveno od podrške njegovih organa, već od političke volje Aleksandra Vučića. Iako nije utvrđeno da su planirani napadi izvršeni, sama činjenica da je komunikacija o takvom zastrašivanju povezana sa tadašnjim predsednikom nacionalnog saveza predstavlja ozbiljno pitanje institucionalne odgovornosti. Još je upečatljivije što je čovek koji je formalno rukovodio srpskim fudbalom smatrao da o njegovoj sudbini može odlučiti politički funkcioner izvan fudbalskih institucija.

Uticaj na srpski fudbal ne završava se na izboru predsednika Saveza. Regionalni i lokalni fudbalski savezi, rukovodstva klubova i sudijske organizacije čine povezanu strukturu u kojoj se odlučuje o takmičenjima, napredovanju sportskih radnika i raspodeli uticaja. U manjim sredinama, gde se javni novac, lokalni privrednici i politički funkcioneri često susreću oko istih klubova, granica između podrške sportu i političkog upravljanja može postati veoma tanka. Posebno osetljiv deo sistema predstavlja sudijska organizacija, čiji rad neposredno utiče na regularnost takmičenja, dok dokumentovani slučajevi nameštanja utakmica dodatno narušavaju poverenje u domaći fudbal. Fudbalski savez Srbije je od 2025. godine rukovođenje Sudijskom komisijom poverio dvojici stranih stručnjaka, najpre Italijanu Domeniku Mesini, a zatim Belgijancu Franku de Blekeru. Međutim, angažovanje međunarodnih stručnjaka samo po sebi ne može obezbediti nezavisnost sistema ukoliko izbor, napredovanje i kontrola rada sudija nisu zaštićeni od političkih i finansijskih pritisaka.

Posebnu dimenziju političkog uticaja na srpski fudbal predstavljaju bliski odnosi Aleksandra Vučića sa rukovodstvom Evropske fudbalske unije (UEFA), pre svega njenim predsednikom Aleksanderom Čeferinom i Zoranom Lakovićem, nekadašnjim generalnim sekretarom Fudbalskog saveza Srbije, koji je 2025. postao zamenik generalnog sekretara UEFA. Njihova saradnja posebno je vidljiva kroz velika državna ulaganja u fudbalsku infrastrukturu. Vučić, Čeferin i Laković zajedno su 2023. prisustvovali otvaranju novog stadiona u Zaječaru, jednog od objekata izgrađenih javnim sredstvima u više srpskih gradova. Beograd je 2025. bio domaćin Kongresa UEFA, na kojem se obratio i Vučić, dok je u septembru 2026. evropska fudbalska organizacija odlučila da se finale Lige Evrope 2029. održi na Nacionalnom stadionu u Beogradu, koji je u trenutku donošenja odluke još bio u izgradnji. Ovakva saradnja donosi međunarodni ugled srpskom fudbalu i političku promociju predsedniku države, ali istovremeno otvara pitanje odnosa evropske fudbalske organizacije prema političkom uticaju na nacionalni savez. Bliskost političkog i evropskog fudbalskog vrha sama po sebi ne dokazuje nedozvoljeno mešanje, ali dobija drugačiji značaj kada se posmatra zajedno sa dokumentovanim navodima o pritiscima na ljude koji su pokušavali da promene rukovodstvo srpskog fudbala.

UEFA od nacionalnih fudbalskih saveza zahteva nezavisnost od nedozvoljenog političkog uticaja, ali je njeno postupanje u slučaju Slaviše Kokeze otvorilo ozbiljno pitanje doslednosti tih principa. Kada su 2026. godine objavljene poruke o planiranom zastrašivanju Nemanje Vidića iz vremena Kokezinog rukovođenja Fudbalskim savezom Srbije, UEFA je saopštila da ne namerava da od Saveza traži dodatne informacije, uz obrazloženje da Kokeza više nije aktivan u fudbalu. Takav odgovor ostavio je bez evropskog institucionalnog ispitivanja ozbiljne navode o postupanju čoveka koji je godinama upravljao nacionalnim savezom. Dok je saradnja sa srpskim vlastima na izgradnji stadiona i organizaciji međunarodnih događaja bila intenzivna, spremnost UEFA da se dodatno pozabavi mogućim zloupotrebama unutar Fudbalskog saveza Srbije pokazala se znatno ograničenijom. Time se otvara pitanje koliko međunarodni standardi nezavisnosti zaista štite nacionalne sportske institucije kada se njihov rad prepliće sa interesima političke vlasti.

Upravljanje srpskim fudbalom zato nije samo pitanje sportskih rezultata ili izbora pojedinačnih funkcionera. Iza formalnih organa Fudbalskog saveza Srbije nalazi se široka mreža regionalnih i lokalnih organizacija, klubova i sudijskih tela, u kojoj se prepliću politički, finansijski i sportski interesi. Kada čak i međunarodno priznati sportski autoriteti nailaze na pritiske zbog pokušaja da promene postojeći sistem, opravdano je postaviti pitanje koliko prostora za nezavisno delovanje imaju manje poznati treneri, sudije i lokalni sportski radnici. U takvim okolnostima politička moć ne mora se ostvarivati neposrednim naredbama, već i kroz zavisnost, očekivanje lojalnosti i strah od posledica suprotstavljanja. Fudbalske institucije mogu imati sve formalne mehanizme samostalnog odlučivanja, ali njihova stvarna nezavisnost postoji samo ako su sposobne da donose odluke i onda kada se one protive interesima politički najmoćnijih ljudi u državi.

9.3. Finansijska zavisnost i političko upravljanje klubovima

Finansiranje sportskih klubova u Srbiji predstavlja jedno od važnih pitanja njihove institucionalne samostalnosti. Pored prihoda od takmičenja, članarina i privatnih sponzorstava, mnogi klubovi oslanjaju se na sredstva iz državnog i lokalnih budžeta, kao i na podršku javnih preduzeća. Takva pomoć naročito je značajna za manje sportske organizacije, kojima omogućava opstanak i redovno takmičenje. Međutim, kada raspodela sredstava zavisi od političkih odnosa, finansijska podrška može postati sredstvo uticaja na izbor rukovodstva, poslovne odluke i javno ponašanje klubova. Granica između legitimne državne podrške sportu i političkog uslovljavanja tada postaje pitanje stvarne nezavisnosti sportskih organizacija.

Razmere javnog finansiranja sporta pokazuju da nije reč o simboličnoj pomoći. Od 2021. do 2023. godine gradovi i opštine u Srbiji izdvajali su prosečno 17,4 milijarde dinara godišnje za sport, od čega je 53 odsto odlazilo lokalnim sportskim udruženjima i savezima, dok je za predškolski i školski sport izdvajano svega 4,1 odsto. Kontrola finansiranja u Novom Sadu, Surdulici i Staroj Pazovi otkrila je ozbiljne nedostatke u transparentnosti raspodele sredstava, određivanju prioriteta i praćenju rezultata finansiranih programa. U takvim okolnostima, odluka o tome koji će klub dobiti novac, a koji ostati bez podrške, može zavisiti od procene lokalnih funkcionera mnogo više nego od jasno utvrđenih potreba sportske zajednice.

Problem postoji i na republičkom nivou. Tokom 2023. i 2024. godine sportskim savezima dodeljeno je 6,3 milijarde dinara mimo procedure predviđene Zakonom o sportu. Umesto kroz redovan postupak Ministarstva sporta, novac je raspodeljivan odlukama Vlade Srbije iz tekuće budžetske rezerve. Istovremeno su utvrđeni nedostaci u kontroli potrošnje, izveštavanju i proceni ostvarenih rezultata. Takav način finansiranja daje izvršnoj vlasti znatno širi prostor za odlučivanje o raspodeli javnog novca, dok sportske organizacije dovodi u položaj u kojem dodatna podrška zavisi od pojedinačnih odluka državnih funkcionera.

Pored budžetskih izdvajanja, važan izvor finansiranja predstavljaju sponzorstva kompanija pod državnom kontrolom. Telekom Srbija je, na primer, tokom 2024. godine sponzorisao FK Crvenu zvezdu sa približno 2,8 miliona evra, dok je 2025. FK Partizanu obezbedio oko 1,8 miliona, a FK Radničkom 1923 iz Kragujevca oko 1,4 miliona evra, pri čemu je kragujevački klub iste godine dobio i približno 150.000 evra od državnog Dunav osiguranja. Međutim, takva sponzorstva predstavljaju samo jedan deo znatno šireg sistema finansijske podrške, koji obuhvata direktne budžetske transfere, kredite, državne garancije, reprogramiranje poreskih dugova i povlašćeno korišćenje javne sportske infrastrukture.

Koliko je politička vlast uključena u obezbeđivanje tih sredstava pokazuje i javno priznanje Aleksandra Vučića da država traži od kompanija, uključujući i privatne, da finansijski pomažu sportske klubove. Kada se predsednik države neposredno uključuje u obezbeđivanje sponzorstava i drugih oblika podrške, finansijska stabilnost sportskih organizacija prestaje da bude isključivo pitanje njihovih rezultata, poslovanja i tržišnih prihoda. Takav sistem stvara prostor da politička naklonost postane nepisani uslov finansijske sigurnosti.

Posledice politički uslovljenog finansiranja naročito mogu biti izražene u manjim sredinama. Podrška gradova i opština lokalnim sportskim klubovima predstavlja legitimnu obavezu javnih institucija, a njena raspodela treba da bude zasnovana na utvrđenim kriterijumima, potrebama sportske zajednice i rangu takmičenja. Problem nastaje kada se takva pravila zaobilaze, a odluke o dodatnoj pomoći, korišćenju sportskih objekata ili opstanku kluba prepuštaju političkoj volji lokalnih funkcionera. Rukovodstvo koje zna da finansijska stabilnost kluba zavisi od naklonosti vlasti ima snažan podsticaj da izbegava javno protivljenje, čak i kada se ne slaže sa njenim postupcima. Za uspostavljanje takve zavisnosti nije neophodna izričita pretnja. Dovoljno je da ljudi koji upravljaju klubom veruju da bi gubitak političke podrške mogao ugroziti novac od kojeg zavise treneri, zaposleni i mladi sportisti.

Finansijska zavisnost tako može prerasti u političko upravljanje. Kada se sredstva dodeljuju bez dovoljno jasnih i proverljivih kriterijuma, rukovodstva sportskih organizacija mogu postati odgovornija funkcionerima koji odlučuju o finansiranju nego ljudima koje predstavljaju. Političari istovremeno dobijaju priliku da javnu podršku sportu predstavljaju kao sopstvenu zaslugu, iako se ona obezbeđuje novcem građana ili sredstvima državnih kompanija. Problem nije u tome što država finansira sport, već u mogućnosti da se pravo na javnu podršku pretvori u pitanje političke podobnosti. Sportskim klubovima potrebna je finansijska stabilnost koja ne zavisi od toga ko je na vlasti, koga njihovi članovi podržavaju i da li su spremni da javno izraze neslaganje sa političkim funkcionerima.

9.4. Fudbalski klub Crvena zvezda

Fudbalski klub Crvena zvezda zauzima posebno mesto u srpskom društvu, koje daleko prevazilazi njegovu sportsku ulogu. Osvajanjem titula evropskog i svetskog prvaka 1991. godine klub je stekao međunarodni ugled i status jednog od najprepoznatljivijih simbola srpskog sporta. Međutim, takav položaj vremenom je dobio i izrazitu političku i nacionalnu dimenziju. Generalni direktor Zvezdan Terzić javno je govorio o Crvenoj zvezdi kao „stubu srpstva“, poistovećujući njen značaj sa nacionalnim identitetom. Kada se jedna sportska organizacija predstavlja kao gotovo nezaobilazan deo nacionalne pripadnosti, kritika njenog rukovodstva lako može biti doživljena kao napad na sam klub, njegove navijače i vrednosti koje oni sa njim povezuju. Takav društveni položaj predstavlja izuzetno snažan izvor uticaja, ali istovremeno može otežati javno preispitivanje načina na koji se klubom upravlja.

Razmere finansijske moći Crvene zvezde pokazuju podaci iz 2025. godine, kada je klub ostvario više od 100 miliona evra prihoda. Od toga je približno 68 miliona poticalo od transfera fudbalera, 20 miliona od evropskih takmičenja, deset miliona od sponzorstava i svega četiri miliona od prodaje ulaznica. Dakle, neposredna potrošnja publike činila je manje od pet odsto ukupnih prihoda. Istovremeno, klub je na kraju godine imao približno 86 miliona evra ukupnih obaveza, uključujući više od 20 miliona kredita, pozajmica i lizinga, kao i značajne poreske obaveze. Reč je o organizaciji kroz koju prolaze ogromna finansijska sredstva, čije poslovanje zavisi od transfernog tržišta, međunarodnih takmičenja, kreditora, sponzora i odnosa sa državom.

Politička dimenzija upravljanja klubom posebno je vidljiva kroz odnos Zvezdana Terzića i Aleksandra Vučića. Terzić je javno opisao kako ga je Vučić 2014. godine pozvao da preuzme rukovođenje Crvenom zvezdom, iako je tada planirao povratak na čelo Fudbalskog saveza Srbije. Tokom narednih godina upravo je Vučiću pripisivao ključnu ulogu u svom dolasku i opstanku na funkciji, kao i u oporavku kluba. Time je sam generalni direktor potvrdio neposredno učešće najmoćnijeg političkog funkcionera u izboru čoveka koji će upravljati jednom od najznačajnijih sportskih organizacija u zemlji. Takav odnos otvara pitanje stvarne samostalnosti klupskih organa, koji formalno donose odluke, ali čiji rukovodioci javno priznaju presudnu ulogu političkog autoriteta izvan kluba.

Finansijska podrška Crvenoj zvezdi nije ograničena na sponzorstvo Telekoma Srbije. Sam Terzić je u februaru 2026. saopštio da je klub tokom prethodnih dvanaest godina dobio približno 17 miliona evra od Telekoma i 19 miliona evra direktnih državnih donacija. Istovremeno je naglašavao da najveći deo prihoda dolazi iz inostranstva i da klub posluje samostalno. Međutim, javna podrška velikim sportskim organizacijama obuhvata i poreske reprograme, kreditne aranžmane, korišćenje javne imovine i druge oblike pomoći koji se ne mogu svesti na neposredne budžetske uplate. Posebno pitanje predstavlja način donošenja takvih odluka, jer je i sam Vučić javno govorio o državnom posredovanju kod kompanija od kojih se traži finansijska pomoć klubovima.

Posebno mesto u finansiranju Crvene zvezde zauzima ruski energetski gigant Gazprom, čija je kompanija Gazprom njeft generalni sponzor kluba od 2010. godine. Vrednost višegodišnjeg sponzorstva dostizala je približno pet miliona evra godišnje, a saradnja je nastavljena i nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, kada je UEFA prekinula sopstveno partnerstvo sa Gazpromom. Još prilikom potpisivanja prvog ugovora, rukovodstvo Zvezde najavilo je da će ruski partner učestvovati i u radu klupskog savetodavnog tela. Terzić je kasnije otvoreno isticao koliko je međunarodno reklamiranje Gazproma kroz nastupe Crvene zvezde bilo značajno za ruskog sponzora. Takva saradnja pokazuje kako veliki sportski klub može postati prostor u kojem se susreću finansijski interesi, međunarodni politički odnosi i promocija državnih kompanija.

Ekonomski značaj kluba ne završava se ni njegovim godišnjim prihodima. Zvezdan Terzić je javno govorio o mogućnosti rekonstrukcije ili izgradnje novog stadiona i komercijalnom potencijalu zemljišta oko postojećeg kompleksa, čiju je vrednost procenjivao na približno 100 miliona evra. Međutim, katastarski podaci pokazuju da značajni delovi tog zemljišta pripadaju državi i Gradu Beogradu, a ne samom klubu. Time pitanje budućeg korišćenja jednog od najvrednijih sportskih kompleksa u prestonici postaje i pitanje raspolaganja javnom imovinom, odnosa državnih institucija prema klubu i mogućnosti da se sportski autoritet pretvori u prednost pri pristupu vrednim nekretninama.

Posebnu pažnju zaslužuje i poslovno okruženje organizovanih navijačkih struktura. Kompanija Ultra kop, koju su istraživanja povezala sa jednim od vođa navijača Crvene zvezde, bila je registrovana na adresi klupskog stadiona i dobijala je poslove od državnih preduzeća. Među njima su bili i poslovi za Elektroprivredu Srbije, uključujući ugovoreni projekat vredan približno 840.000 evra, realizovan kroz konzorcijum sa preduzećem u vlasništvu Grada Beograda. Sama poslovna povezanost sa ljudima iz navijačkog okruženja ne dokazuje odgovornost rukovodstva kluba za njihove poslove, ali jasno pokazuje da uticaj pojedinih navijačkih grupa može imati i značajnu ekonomsku dimenziju, daleko izvan sportskih tribina.

Crvena zvezda danas predstavlja mnogo više od uspešnog fudbalskog kolektiva. Njena međunarodna reputacija, velika navijačka zajednica, finansijski promet, odnosi sa državnim institucijama i stranim kompanijama daju joj izuzetan društveni i ekonomski značaj. Upravo zbog toga pitanje njenog upravljanja ne može biti svedeno na sportske rezultate ili lične zasluge rukovodilaca. U društvu u kojem politički najmoćniji čovek neposredno učestvuje u izboru klupskog rukovodstva, a javna sredstva, državna imovina i veliki poslovni interesi prepliću se sa sportom, neophodno je da odgovornost prema javnosti bude jednako snažna kao i društveni uticaj kluba.

9.5. Organizovane navijačke grupe kao sredstvo političkog pritiska

Organizovane navijačke grupe u Srbiji odavno predstavljaju mnogo više od zajednica okupljenih oko sportskih klubova. Njihova brojnost, unutrašnja hijerarhija, teritorijalna organizacija i sposobnost brzog okupljanja daju im društvenu snagu koja može biti upotrebljena daleko izvan stadiona. Pojedine grupe postale su uporišta organizovanog kriminala, dok su njihovi odnosi sa političkim funkcionerima, policijom i bezbednosnim strukturama otvorili pitanje da li je njihova moć samo tolerisana ili je u određenim periodima svesno korišćena za ostvarivanje političkih interesa. Posebno je ozbiljan problem nastajao kada su ljudi povezani sa državnim institucijama učestvovali u uspostavljanju kontrole nad navijačkim organizacijama, pretvarajući njihovu sposobnost zastrašivanja i organizovanog nasilja u instrument uticaja na društvo.

Jedan od najupečatljivijih primera predstavlja preuzimanje južne tribine Fudbalskog kluba Partizan, tradicionalnog okupljališta navijača poznatih kao Grobari. Njihovu zajednicu činile su brojne organizovane grupe iz Beograda, drugih delova Srbije i regiona, sa sopstvenom hijerarhijom i dugogodišnjim međusobnim odnosima. Tokom 2013. i 2014. godine kontrolu nad tribinom nasilno je preuzimala grupa „Janjičari“, predvođena Aleksandrom Stankovićem, kojoj je pripadao i Veljko Belivuk. Posebno je upadljivo što su među njenim vodećim ljudima bili nekadašnji navijači drugih klubova. Preuzimanje nije bilo ograničeno na promenu vođstva na stadionu, već su ga pratili sukobi, zastrašivanje i nasilje nad drugim navijačima. Istovremeno su se pojavile ozbiljne informacije o ulozi ljudi iz državnog aparata u uspostavljanju nove hijerarhije.

U središtu tih odnosa nalazio se Novak Nedić, dugogodišnji generalni sekretar Vlade Srbije i blizak saradnik Aleksandra Vučića. Sa grupom je bio povezan i Nenad Vučković, tada pripadnik vojske, a kasnije visokopozicionirani pripadnik Žandarmerije. Na Nedićev predlog, među predstavnike navijača u Skupštini Partizana 2014. izabrani su Vučković i Goran Colić, pripadnik Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Dve godine kasnije, privremeno rukovodstvo Partizana javno je optužilo Nedića i Vučkovića da preko nasilnih navijačkih grupa pokušavaju da utiču na upravljanje klubom i spreče zakonito odlučivanje njegovih organa. Bivši potpredsednik FK Partizana, ugledni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vladimir Vuletić, kasnije je detaljno opisivao Nedićevu ulogu u borbi za kontrolu nad klubom i tribinom, kao i pritiske koje je rukovodstvo trpelo od policije.

Veze sa državnim aparatom nisu ostale samo na javnim svedočenjima. Iz komunikacije Veljka Belivuka sa Nenadom Vučkovićem vidi se da je ovaj policijski službenik imao neposredan uticaj na aktivnosti kriminalizovane navijačke grupe. U njihovim porukama pominjani su Dijana Hrkalović, tada jedna od najuticajnijih funkcionerki Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i zvanično neidentifikovani nadređeni označeni kao „šef“ i „glavni šef“, pri čemu su se u javnosti pojavile ozbiljne sumnje da se iza naziva „glavni šef“ krije Aleksandar Vučić. Ministar policije u tom periodu bio je Nebojša Stefanović. Dijana Hrkalović kasnije je optužena i za ometanje blagovremenog dostavljanja dokaza iz Belivukovog telefona u postupku za ubistvo Vlastimira Miloševića. Dodatnu težinu ovim vezama daje službena policijska beleška iz 2018. godine, koja opisuje Nedićevo posredovanje nakon nasilnog upada Belivukove grupe u jedan beogradski klub. Iako identitet svih pomenutih nadređenih nije utvrđen, dokumentovani kontakti pokazuju da odnosi između kriminalizovanih navijača i pojedinih predstavnika države nisu bili slučajni susreti na sportskim tribinama.

Razmere institucionalne popustljivosti pokazuje i slučaj Aleksandra Stankovića. Iako je bio pravosnažno osuđen na pet godina i deset meseci zatvora zbog trgovine drogom i posedovanja oružja, odlazak na izdržavanje kazne godinama mu je odlagan. Za to vreme nastavio je da rukovodi navijačkom grupom i učestvuje u javnom životu kluba. Ubijen je 2016. godine, a da zatvorsku kaznu nije ni započeo. Upravo te godine Aleksandar Vučić, tada predsednik Vlade Srbije, javno je izjavio da država nema dovoljno snage da se obračuna sa huliganima jer za to nedostaje društveni konsenzus. U državi koja raspolaže policijom, bezbednosnim službama i pravosudnim institucijama, takvo objašnjenje otvara pitanje zašto primena zakona zavisi od političke procene, umesto od obaveze institucija da postupaju prema svima jednako.

Posle Stankovićevog ubistva, Belivuk i Marko Miljković preuzeli su vodeću ulogu u organizaciji koja je kasnije delovala pod imenom „Principi“. Njeni pripadnici optuženi su za sedam ubistava, otmice, mučenje, silovanje, trgovinu drogom i nezakonito posedovanje oružja. Prema optužnici, žrtve su odvođene u posebno pripremljen objekat, gde su zlostavljane i ubijane, a njihova tela uništavana. Suđenje je nastavljeno i tokom 2026. godine. Nakon hapšenja, Belivuk je pred tužilaštvom izneo tvrdnje da su on i njegovi saradnici za potrebe ljudi iz vlasti sprečavali skandiranje protiv Vučića na Partizanovim tribinama, zastrašivali političke protivnike i učestvovali u organizaciji pojedinih javnih okupljanja. Vučić je negirao saradnju sa njim, ali su nezavisno od Belivukovog iskaza objavljeni dokazi o njegovim vezama sa pojedinim pripadnicima policije.

Politička upotreba ljudi iz kriminalno-navijačkog okruženja postala je vidljiva i izvan stadiona. Tokom predsedničke inauguracije Aleksandra Vučića 2017. godine, muškarci angažovani na obezbeđivanju skupa nasilno su udaljavali novinare i građane koji su izražavali protivljenje. Među njima je identifikovan čovek povezan sa grupom Aleksandra Stankovića. Srpska napredna stranka predstavila je te ljude kao svoje redare, dok je tužilaštvo odbacilo krivične prijave. Slično preplitanje navijačkog i političkog okruženja bilo je vidljivo i tokom protesta 2025. godine, kada se među pristalicama vlasti pojavio Đorđe Prelić, nekadašnji vođa Partizanove grupe „Alkatraz“, pravosnažno osuđen zbog učešća u ubistvu francuskog navijača Brisa Tatona. Njegovo prisustvo ne dokazuje organizovano angažovanje od strane vlasti, ali pokazuje da politički prostor nije bio odvojen od ljudi sa ozbiljnom prošlošću u nasilnim navijačkim strukturama.

Sve ove činjenice otvaraju pitanje političke odgovornosti samog vrha vlasti. Aleksandar Vučić je tokom uspona „Janjičara“ bio predsednik Vlade Srbije, dok su pojedinci iz njegovog najbližeg političkog okruženja i državnih institucija održavali dokumentovane odnose sa ljudima koji su nasilno preuzimali kontrolu nad Partizanovom tribinom. Neposredna naredba predsednika za takvo preuzimanje nije utvrđena, ali politička odgovornost ne svodi se isključivo na postojanje pismenog naloga. Ona obuhvata i pitanje kako su ljudi povezani sa državnim aparatom godinama mogli da deluju u takvom okruženju, zašto institucije nisu sprečavale nasilje i kako su pojedine kriminalizovane grupe stekle položaj koji im je omogućavao da utiču i na sportske organizacije i na javni život. Pokušaji kontrole navijačkih tribina dobijaju poseban politički smisao kada se ima u vidu da su upravo one i kasnije ostajale mesta glasnog protivljenja vlasti. U takvom sistemu organizovano nasilje ne ugrožava samo bezbednost građana, već i njihovu slobodu da javno izraze političko neslaganje.

U pokušaju uspostavljanja kontrole nad Partizanovom tribinom prepoznaje se i politički interes Aleksandra Vučića da spreči javno protivljenje svojoj vlasti i ostvari uticaj nad velikom navijačkom zajednicom, koja okuplja ljude različitih društvenih slojeva i političkih uverenja, a čija se snaga oseća daleko izvan stadiona, uključujući javna okupljanja i proteste. Međutim, uprkos višegodišnjim pokušajima da se takva kontrola uspostavi, značajan deo Partizanovih navijača ostao je među najglasnijim protivnicima Vučićeve vlasti, pokazujući da kontrola nad pojedinim kriminalizovanim grupama ne znači i kontrolu nad čitavom navijačkom zajednicom.

9.6. Košarkaški klub Partizan

Košarka je, odmah iza fudbala, najpopularniji sport u Srbiji i jedan od najvažnijih izvora njenog međunarodnog sportskog ugleda. Generacije srpskih košarkaša i trenera ostvarivale su izuzetne rezultate na evropskoj i svetskoj sceni, dok su najveći klubovi izgradili snažne navijačke zajednice. Posebno mesto zauzima Košarkaški klub Partizan, nekadašnji prvak Evrope, čiji je društveni značaj dodatno porastao povratkom Željka Obradovića 2021. godine. Njegov međunarodni autoritet, odnos sa politički povezanim rukovodstvom kluba i javno izražavanje nezadovoljstva navijača otvorili su pitanje koliko jedan veliki sportski kolektiv može sačuvati samostalnost u okruženju snažnog političkog uticaja.

Povratak Željka Obradovića, najtrofejnijeg evropskog košarkaškog trenera sa devet titula prvaka kontinenta, predstavljao je jedan od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji Partizana. Predsednik kluba Ostoja Mijailović kasnije je javno potvrdio da je 2021. godine zatražio sastanak sa Aleksandrom Vučićem kako bi obezbedio finansijsku podršku za Obradovićev dolazak. Prema njegovim rečima, Vučić je podržao taj plan i država je pomogla njegovu realizaciju. Mijailović, nekadašnji poslanik Srpske napredne stranke i član njenog Glavnog odbora, održavao je neposredne odnose sa predsednikom države, iako je tvrdio da je svoje stranačke aktivnosti zamrznuo. Tako je jedan od najuglednijih trenera svetske košarke započeo novi mandat u klubu čija je finansijska stabilnost u značajnoj meri zavisila od političkih odnosa njegovog rukovodstva.

Takva zavisnost posebno je dolazila do izražaja kroz javne rasprave o finansiranju i poreskim obavezama Partizana. Aleksandar Vučić više puta je javno govorio o državnoj pomoći najvećim košarkaškim klubovima, njihovim dugovima i potrebi da izmire obaveze prema državi. Istovremeno su navijači Partizana 2023. godine organizovali akciju „Jedan Partizan imamo“, tokom koje je prikupljeno približno 1,7 miliona evra za rešavanje poreskog duga. Klub je tokom 2024. izmirio preostale stare poreske obaveze. Ipak, činjenica da se predsednik Republike neposredno bavio finansijskim položajem pojedinačnih sportskih klubova pokazivala je koliko njihovo poslovanje zavisi od odnosa sa političkim vrhom. Finansijska podrška, koja bi trebalo da počiva na jasnim institucionalnim i poslovnim kriterijumima, u takvom okruženju lako dobija karakter političke zasluge i sredstva uticaja. Odnos između sporta i politike dobio je novu dimenziju nakon početka studentskih protesta krajem 2024. godine. Željko Obradović je 26. decembra javno podržao studente, ističući značaj mladih ljudi i njihovo pravo da se bore za društvo u kojem žele da žive. Njegova izjava nije bila poziv na podršku političkoj stranci, niti se trener uključio u stranačko delovanje. Naprotiv, naglašavao je da ga politika ne interesuje, ali da ima sopstvene principe od kojih neće odstupati. Aleksandar Vučić istog dana reagovao je predstavljajući Obradovićev stav kao nastavak njegovog ranijeg protivljenja vlasti. Tako je građanska podrška studentskim zahtevima dobila političku težinu upravo zbog izuzetnog autoriteta čoveka koji ju je izgovorio.

Istovremeno, košarkaške utakmice Partizana postale su prostor otvorenog izražavanja nezadovoljstva predsednikom Srbije. Navijači su podržavali studente i skandirali protiv Aleksandra Vučića, čime su politički povezano rukovodstvo kluba dovodili u sve neugodniji položaj. Nekadašnji trener Partizana Duško Vujošević već je u februaru 2025. javno ocenio da smena Ostoje Mijailovića sa mesta predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan predstavlja političku kaznu zato što nije sprečio skandiranje protiv Vučića i Obradovićevu podršku studentima. Mijailović je nastavio da rukovodi Košarkaškim klubom Partizan, ali se našao između političkih odnosa od kojih je zavisila podrška klubu i navijačke zajednice koja je sve otvorenije iskazivala protivljenje vlasti. Kriza je time prevazišla pitanje odnosa jednog trenera i njegovog predsednika.

Tokom 2025. godine produbljivali su se i problemi unutar košarkaškog tima. Obradović je kasnije javno opisao neslaganja sa rukovodstvom oko sastavljanja ekipe, dovođenja pojedinih igrača, organizacije rada i podrške koju je očekivao od kluba. Pojavili su se i ozbiljni problemi sa disciplinom i odnosom dela košarkaša prema treneru, što je potvrdio i sam Mijailović, priznajući da su pojedini igrači pokazivali nepoštovanje prema Obradoviću. Za trenera čiji je autoritet decenijama predstavljao jedan od temelja evropske košarke, takve okolnosti bile su posebno iscrpljujuće. U atmosferi već izraženih političkih sukoba, unutrašnja kriza dodatno je slabila njegov položaj, dok rukovodstvo nije uspelo da očuva stabilnost i međusobno poverenje neophodno za funkcionisanje kluba.

Kriza je kulminirala u novembru 2025. godine, kada je Obradović podneo neopozivu ostavku. Njegovo kasnije javno obraćanje otkrilo je ozbiljno narušene odnose sa predsednikom kluba. Obradović je opisao kako je Mijailović prvobitno prihvatio njegov odlazak, da bi nakon burne reakcije navijača uprava pokušala da ga zadrži. Trener je ostao pri odluci, navodeći da više nema snage da nastavi rad u postojećim okolnostima, a odgovornost za nastalu situaciju izričito je pripisao predsedniku kluba. Mijailović je odbacio sopstvenu odgovornost za sportske rezultate i probleme u svlačionici, tvrdeći da je Obradoviću pružio maksimalnu podršku i da Aleksandar Vučić nije uticao na njegov odlazak. Međutim, za veliki deo Partizanove javnosti objašnjenje o sportskim problemima nije bilo dovoljno. Uverenje da je Obradovićev odlazak predstavljao završni rezultat dugotrajnog političkog pritiska postalo je sastavni deo krize poverenja između navijača i rukovodstva.

Reakcija navijača pokazala je razmere tog nepoverenja. Hiljade ljudi dočekale su Obradovića na beogradskom aerodromu, pokušavajući da ga ubede da ostane, dok su na narednim utakmicama nastavljeni protesti protiv rukovodstva kluba i Aleksandra Vučića. Zahtevi za Mijailovićevu smenu nisu prestajali ni tokom 2026. godine. Posebno upečatljiva postala je činjenica da predsednik jednog od najpopularnijih evropskih košarkaških klubova mesecima nije prisustvovao domaćim utakmicama, dok su navijači otvoreno tražili njegov odlazak. Obradović je, nasuprot tome, zadržao izuzetan autoritet u navijačkoj zajednici. Čovek koji je formalno rukovodio klubom izgubio je poverenje velikog dela njegove publike, dok je trener koji je napustio funkciju ostao jedan od najvažnijih simbola Partizanovog identiteta.

Slučaj Željka Obradovića pokazuje koliko u Srbiji čak i jednostavna građanska podrška studentima može postati ozbiljan politički problem kada dolazi od čoveka izuzetnog međunarodnog ugleda. Obradović nije pozivao na glasanje protiv vlasti, već je podržao zahteve mladih ljudi za odgovornošću i pravdom. Aleksandar Vučić je takav stav protumačio kao političko protivljenje, jer reč čoveka Obradovićevog autoriteta može snažno uticati na javno mnjenje, a posredno i na političko opredeljivanje birača. U tom kontekstu, njegov odlazak iz Partizana ne može se svesti na sportske rezultate i probleme unutar ekipe. Naprotiv, čitav razvoj događaja upućuje na zaključak da je Obradović praktično oteran iz kluba jer njegova nezavisnost i javna podrška studentima nisu odgovarale Aleksandru Vučiću i njegovoj vlasti. Međutim, reakcija Partizanovih navijača pokazala je granice političke moći. Vlast može uspostaviti kontrolu nad rukovodstvom jednog sportskog kluba, ali time ne može prisvojiti njegov ugled, istoriju i privrženost ljudi koji ga smatraju delom sopstvenog identiteta.

9.7. Novak Đoković

Novak Đoković predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti u istoriji srpskog sporta i jednog od najuspešnijih tenisera svih vremena. Njegova dvadeset četiri grend slem trofeja, međunarodni ugled i decenije provedene u samom vrhu svetskog tenisa učinili su ga jednim od najprepoznatljivijih predstavnika Srbije. Generacije građana doživljavaju njegove uspehe kao deo nacionalnog ponosa, dok je njegov humanitarni rad dodatno učvrstio društveni autoritet koji daleko prevazilazi sport. Međutim, upravo je takav čovek postao meta političkih napada kada je počeo javno da iznosi stavove koji se nisu uklapali u interese vlasti Aleksandra Vučića. U Srbiji je čak i međunarodni ugled takvih razmera postao nedovoljna zaštita od pokušaja političkog disciplinovanja.

Napadi na Đokovića nisu počeli njegovom podrškom studentskim protestima. Još tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine, kada je javno izrazio podršku hrvatskoj reprezentaciji, funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović uputio mu je uvrede i optužbe da se zbog takvog stava treba stideti. Nekoliko godina kasnije, tokom ekoloških protesta protiv planiranog rudarenja litijuma, Đoković je objavio fotografiju demonstracija i poruku o značaju čistog vazduha, vode i hrane. Nakon političkih reakcija morao je dodatno da objašnjava da ne podržava ni vlast ni opoziciju, već pravo građana na zdravu životnu sredinu. Tako je već tada postalo vidljivo koliko se u Srbiji suzio prostor za samostalno javno mišljenje. Čak i najosnovniji građanski stavovi mogli su biti pretvoreni u pitanje političke lojalnosti.

Novi sukob nastao je nakon tragedije u Novom Sadu, kada je rušenje nadstrešnice železničke stanice 1. novembra 2024. pokrenulo masovne studentske proteste i zahteve za utvrđivanje odgovornosti. Đoković je u decembru iste godine podržao pravo mladih da se njihov glas čuje, ističući da obrazovana omladina predstavlja najveću snagu Srbije. Tokom narednih meseci usledile su nove poruke solidarnosti, podrška povređenoj studentkinji, javni gestovi i objave povodom velikih građanskih okupljanja. Posle demonstracija 15. marta 2025. godine, koje su okupile ogroman broj građana, skup je opisao kao veličanstven. Đoković nije pozivao na glasanje za neku političku stranku niti se uključio u organizovano opoziciono delovanje. Podržavao je mlade ljude koji su tražili odgovornost institucija. Međutim, u političkom sistemu u kojem Aleksandar Vučić nastoji da gotovo svako društveno pitanje predstavi kao izjašnjavanje za ili protiv sebe, takva podrška postala je razlog za otvoreno neprijateljstvo.

Usledila je kampanja provladinih medija u kojoj je Đoković predstavljan kao protivnik nacionalnih interesa, čovek koji podržava nasilnike i učesnik navodnih pokušaja destabilizacije Srbije. Napadi su obuhvatali i članove njegove porodice, dok su pojedini funkcioneri vlasti dovodili u pitanje njegov patriotizam i ranije odnose sa državom. Posebno ponižavajući bio je pokušaj da se čoveku koji je decenijama predstavljao Srbiju širom sveta ospori pravo da samostalno govori o društvu iz kojeg potiče. Politička poruka takve kampanje bila je jasna. Nacionalni ugled, sportski rezultati i doprinos međunarodnoj prepoznatljivosti Srbije vredni su poštovanja samo dok njihov nosilac ne dovodi u pitanje interese političke vlasti. Onog trenutka kada to učini, njegovi raniji uspesi postaju nedovoljni da ga zaštite od javnog ponižavanja.

Takav odnos dobio je i međunarodni odjek. Francuski, britanski, italijanski i drugi evropski mediji izveštavali su o sukobu Đokovića sa srpskim političkim vrhom, napadima kojima je bio izložen i njegovom sve izraženijem udaljavanju od Srbije. Čovek kojeg je svet decenijama prepoznavao kao simbol srpskog sportskog uspeha postao je deo međunarodne priče o političkoj netrpeljivosti prema nezavisnim javnim ličnostima. Za Aleksandra Vučića, koji sportske uspehe i međunarodni ugled Srbije često predstavlja kao potvrdu uspešnosti sopstvene vlasti, takva šteta očigledno nije predstavljala prepreku političkom obračunu. U tome se vidi jedna od najpogubnijih osobina sistema koji nacionalni interes poistovećuje sa interesom političkog lidera. Čak i kada takvo ponašanje narušava međunarodni ugled zemlje, politička poslušnost ostaje važnija od doprinosa koji pojedinac donosi Srbiji.

Ekonomske i društvene posledice tog sukoba postale su naročito vidljive tokom 2025. godine. Međunarodni profesionalni teniski turnir koji je godinama organizovala porodica Đoković u Beogradu preseljen je u Atinu. Novak je javno izjavio da njegova porodica nije želela takav ishod i da je njegov brat Đorđe, koji je vodio organizaciju, doveden u okolnosti u kojima je preseljenje postalo neophodno. Izrazio je i nadu da će se turnir jednog dana vratiti u Srbiju. Preseljenje međunarodnog turnira dogodilo se u političkoj atmosferi obeleženoj javnim napadima na samog Đokovića i njegovu porodicu.

Dok je Srbija gubila međunarodni teniski događaj, Grčka je u njegovom dolasku prepoznala izuzetnu priliku. Atina je u novembru 2025. ugostila ATP turnir, čime je grčki tenis dobio značajan međunarodni podsticaj. Grčka javnost i sportske institucije dočekale su Đokovića sa velikim poštovanjem, a premijer Kirijakos Micotakis sastao se sa Novakom, njegovim bratom i predstavnicima Grčkog teniskog saveza kako bi razgovarali o daljem razvoju tenisa u zemlji. Đokovićeva porodica u međuvremenu je organizovala i svoj život u Atini. Tako je jedna država dobila međunarodni sportski događaj, dodatnu promociju i mogućnost saradnje sa jednim od najvećih sportista sveta, dok je druga ostala da objašnjava zašto je takav čovek postao meta političkih napada. Razlika između ta dva odnosa prema istom sportisti predstavlja posebno teško svedočanstvo o političkim prilikama u Srbiji. Sličan obrazac već je bio vidljiv u kulturi, kroz političke sukobe koji su prethodili odlasku međunarodno poznatog festivala EXIT iz Srbije. Okolnosti nisu identične, ali se u oba slučaja otvara pitanje šta zemlja gubi kada njena vlast nezavisnost međunarodno priznatih ličnosti i organizacija doživljava kao političku pretnju. Srbija nije izgubila Đokovića kao građanina niti njegovo sportsko nasleđe, ali jeste međunarodni turnir, deo njegovog profesionalnog prisustva i mogućnosti koje je njegova porodica godinama razvijala u Beogradu. Politička odgovornost za atmosferu u kojoj je do takvih odluka došlo ne može se izbeći prostim tvrdnjama da su one bile isključivo privatne ili poslovne prirode.

Ni nakon preseljenja Đoković nije prestao da govori o Srbiji. U februaru 2026. godine, posle finala Australijan opena, uputio je građanima poruku da pravda i istina uvek pobeđuju i da treba istrajati. Nije imenovao političke protivnike niti pozivao na podršku određenoj stranci. Ipak, takve reči ponovo su dobile snažan društveni odjek. Upravo u tome nalazi se politički značaj njegovog autoriteta. Čovek koji je sopstvenim radom stekao međunarodno poštovanje može jednostavnom porukom o pravdi, odgovornosti i slobodi ohrabriti građane mnogo snažnije nego političari koji raspolažu državnim institucijama, javnim novcem i medijima. Zato njegova nezavisnost predstavlja problem za vlast koja političku lojalnost očekuje i od ljudi čiji ugled nije stvorila i čije mišljenje ne može da kontroliše.

Postupanje prema Novaku Đokoviću predstavlja jedan od najporaznijih primera odnosa političke vlasti prema ljudima koji su Srbiji doneli izuzetan međunarodni ugled. U nastojanju da očuva političku kontrolu, vlast Aleksandra Vučića pokazala je spremnost da i jednog od najpoznatijih srpskih građana izloži javnim napadima zbog stavova koji nisu bili ništa drugo do izražavanje građanske savesti. Sramota takvog postupanja ne pripada Srbiji kao narodu, niti njenim građanima koji su nastavili da podržavaju Đokovića. Ona pripada političkom sistemu koji od nacionalnih veličina očekuje poslušnost, a njihovu nezavisnost doživljava kao neposrednu pretnju. Ako ni čovek takvog međunarodnog ugleda, sa izuzetnim doprinosom svojoj zemlji, nije pošteđen političkih napada zbog slobodno izraženog mišljenja, šta može očekivati običan građanin čiji posao, egzistencija i budućnost porodice zavise od lokalnih nosilaca vlasti? Država u kojoj se patriotizam meri poslušnošću jednom čoveku prestaje da bude zajednica slobodnih građana i postaje prostor u kojem se čak i najveći nacionalni uspesi potčinjavaju interesima očuvanja političke moći.