2. Javni sektor

Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, upravljanje javnim sektorom u Srbiji postepeno se pretvaralo u jedan od ključnih mehanizama koncentracije političke i ekonomske moći. Državne institucije, javna preduzeća, budžetska sredstva, infrastrukturni projekti i privredna ovlašćenja države sve snažnije su povezivani sa interesima vladajuće stranke i političkim opstankom njenog rukovodstva. U središtu ovog sistema nalazi se Aleksandar Vučić, čiji politički uticaj daleko prevazilazi formalna ovlašćenja funkcija koje je od 2012. godine obavljao.

Struktura tako uspostavljene moći može se predstaviti kao široka piramida, sa Vučićem na njenom vrhu. Ispod njega nalaze se najuticajniji državni i stranački funkcioneri, rukovodioci javnih preduzeća, politički povezani privrednici, regionalni i lokalni koordinatori, sve do opštinskih institucija i mesnih zajednica. Ova piramida ne predstavlja isključivo formalnu hijerarhiju. Njenu snagu čine i neformalne veze, lična lojalnost, međusobna zavisnost i mogućnost političkog uticaja na odluke koje bi trebalo da donose samostalne institucije.

Povezanost unutar takvog sistema ostvaruje se i vertikalno i horizontalno. Vertikalno, politički uticaj prenosi se od državnog i stranačkog vrha prema nižim nivoima upravljanja, dok se informacije, zahtevi i politička podrška kreću u suprotnom smeru. Horizontalno, veze se uspostavljaju između ministarstava, javnih preduzeća, lokalnih vlasti, stranačkih organizacija i poslovnih krugova. Međusobna saradnja ne isključuje različite interese, rivalstvo i konkurenciju među pojedinim centrima moći. Upravo zato ovaj sistem ne treba posmatrati kao jednostavnu administrativnu hijerarhiju, već kao mrežu formalnih nadležnosti i neformalnog političkog uticaja čije je središte Vučić.

Za razumevanje funkcionisanja ovog sistema odabrano je šestoro ljudi iz Vučićevog najbližeg privatnog, političkog i poslovnog okruženja. To su Siniša Mali, Ana Brnabić, Miloš Vučević, Andrej Vučić, Nikola Petrović i Darko Glišić. Njihove političke karijere, državne funkcije, poslovne aktivnosti i međusobne veze omogućavaju analizu različitih načina na koje se politička moć ostvaruje i održava. Oni ne predstavljaju celokupnu strukturu vlasti, već odabrane primere njenog najuticajnijeg dela.

Presudan uticaj i upravljanje javnim sektorom omogućava povezivanje političkih odluka sa raspodelom državnog novca, dodelom velikih poslova, subvencijama, zapošljavanjem i poslovnim opstankom preduzeća. Kada se javni resursi konstantno koriste za stranačku promociju, nagrađivanje političke lojalnosti ili vršenje pritiska na zaposlene i privrednike, institucije namenjene građanima postaju svojevrsni instrument očuvanja političke moći. Takav odnos ne završava se na državnom vrhu. Njegove posledice osećaju se u lokalnim zajednicama, na radnim mestima i u svakodnevnim ekonomskim odnosima.

Krajnji politički značaj ovog sistema posebno dolazi do izražaja u izbornom procesu. Pobeda na slobodnim i ravnopravnim izborima predstavlja legitimni cilj svake političke stranke. Međutim, kada vladajuća stranka koristi državne institucije, javni novac, ekonomsku zavisnost i pritiske na građane kako bi obezbedila izbornu prednost, granica između države i stranke prestaje da postoji u praksi.

Izborna utakmica tada se ne vodi između ravnopravnih učesnika, već između vlasti koja raspolaže resursima države i političkih protivnika koji takvu moć nemaju. Očuvanje vlasti na taj način omogućava nastavak istog sistema političke i ekonomske kontrole.

2.1 Politički vrh i upravljanje državnim ekonomskim resursima

Uloge šestoro odabranih saradnika Aleksandra Vučića razlikuju se po formalnim ovlašćenjima, poslovnim interesima i načinu ostvarivanja političkog uticaja. Siniša Mali, Vučićev Meyer Lansky, ima ključnu ulogu u upravljanju javnim finansijama i velikim državnim investicijama, Ana Brnabić je godinama učestvovala u donošenju i sprovođenju odluka sa najviših državnih funkcija, a Miloš Vučević povezuje lokalni, republički i stranački nivo vlasti. Andrej Vučić, Aleksandrov rođeni brat, nema uporedivu državnu funkciju, dok su Nikola Petrović i Darko Glišić, Vučićevi kumovi, povezani sa energetskim poslovima, odnosno stranačkom organizacijom i javnim ulaganjima. Njihovi odnosi sa Vučićem, konkretne odluke, poslovni aranžmani i međusobni interesi omogućavaju da se sagleda gde se formalna ovlašćenja prepliću sa neformalnim uticajem i kako se takvi odnosi odražavaju na upravljanje javnim resursima.

Siniša Mali

Siniša Mali je od 2012. godine prošao put od ekonomskog savetnika Aleksandra Vučića, preko gradonačelnika Beograda od 2014. do 2018, do ministra finansija i prvog potpredsednika Vlade Srbije. Njegov politički uspon povezan je i sa porodičnim odnosima unutar Vučićevog najbližeg okruženja. Mali je u intervjuu datom 2014. godine izjavio da je ideja o njegovom imenovanju za gradonačelnika potekla od Andreja Vučića, rođenog brata Aleksandra Vučića, kojeg je opisao kao sivu eminenciju Srpske napredne stranke. Njegov rođeni brat Predrag Mali i Andrej Vučić dugogodišnji su prijatelji. Ovaj slučaj predstavlja jedan od najneposrednijih javnih primera mogućeg uticaja privatnih odnosa na izbor ljudi za najviše državne funkcije.

Pitanja preplitanja javnih ovlašćenja i porodičnih poslovnih interesa postojala su i pre Malijevog ulaska u novu vlast. Kao službenik Agencije za privatizaciju učestvovao je u postupcima prodaje državnih preduzeća. U slučaju subotičkog „Bratstva“, koje su kupili njegov otac i poslovni partner, Ministarstvo privrede utvrdilo je da su kupci mogli raspolagati informacijama dobijenim preko Siniše Malog i zahtevalo ponavljanje prodaje. Agencija za privatizaciju taj zahtev nije sprovela. Sporne okolnosti privatizacije „Beopetrola“ i drugi poslovni odnosi iz tog perioda pokazuju da su pitanja mogućeg sukoba javnih i privatnih interesa pratila njegovu karijeru mnogo pre preuzimanja Ministarstva finansija.

Tokom upravljanja Beogradom Mali je imao istaknutu ulogu u realizaciji projekta „Beograd na vodi“, zasnovanog na saradnji države sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. U noći između 24. i 25. aprila 2016. godine maskirane osobe nezakonito su srušile više objekata u Savamali, na prostoru povezanom sa projektom, dok policija nije postupila po pozivima građana. Aleksandar Vučić naknadno je odgovornost pripisao vrhu beogradske vlasti i nazvao ih kompletnim idiotima. Nedugo zatim, Malijeva bivša supruga izjavila je da joj je Mali rekao da je organizovao rušenje tog dela

Beograda, što je on negirao. Dugotrajan izostanak razjašnjenja organizacije rušenja i odgovornosti svih učesnika otvorio je ozbiljno pitanje institucionalne kontrole tokom realizacije velikih investicija.

Međunarodna dokumentacija objavljena 2021. godine u okviru „Pandorinih papira“ pokazala je da je Mali bio vlasnik dve kompanije registrovane na Britanskim Devičanskim Ostrvima, preko kojih su kupljena 23 luksuzna apartmana na bugarskom primorju. Još jedan apartman kupljen je neposredno na njegovo ime. Ukupna vrednost nekretnina procenjivana je na približno pet miliona evra, a nakon objavljivanja nove dokumentacije koja je to potvrđivala, Mali je nastavio da osporava zaključke istraživanja. Prema objavljenim evidencijama, ofšor kompanije nije prijavio nadležnoj agenciji nakon preuzimanja javne funkcije. Poreklo novca i potpun obim njegovih tadašnjih finansijskih interesa ostali su predmet javnih pitanja.

Posebno značajnu vezu između privatnih odnosa i državnih poslova predstavlja kompanija „Milenijum tim“, u vlasništvu Ivana Bošnjaka i Stojana Vujka. Kompanija je učestvovala u velikim infrastrukturnim projektima, uključujući „Beograd na vodi“, gasifikaciju i izgradnju stanova za pripadnike službi bezbednosti.

Mali je poslovno i profesionalno povezan i sa advokatom Igorom Isailovićem, koji se pojavljuje u poslovnim odnosima sa Anom Brnabić i Nikolom Petrovićem. Isailovićeva kancelarija je do jula 2026. godine ugovorila tri posla pružanja pravnih usluga u okviru projekta EXPO 2027, ukupne vrednosti približno 36 miliona dinara. Značaj ove okolnosti nije samo u vrednosti ugovora, već i u tome što se isti krug saradnika pojavljuje u poslovnim odnosima sa različitim predstavnicima političkog vrha i projektima finansiranim javnim sredstvima.

Kao ministar finansija Mali ima ključnu ulogu u pripremi državnog budžeta i finansiranju velikih investicionih programa, uključujući EXPO 2027 i nacionalni stadion. Njegov položaj posebno je značajan i za odluke o neposrednim davanjima građanima. Rebalansom budžeta iz avgusta 2026. godine predviđen je paket pomoći ukupne vrednosti 980,6 miliona evra, odnosno približno jedan procenat bruto domaćeg proizvoda. Isplate penzionerima, korisnicima socijalne pomoći i drugim kategorijama stanovništva realizovane su tokom septembra, neposredno pre parlamentarnih izbora zakazanih za 25. oktobar. Ekonomska opravdanost pojedinačnih davanja ne isključuje potrebu da se ispita njihovo vremensko pozicioniranje, način javnog predstavljanja i moguća politička korist od raspodele sredstava kojima raspolaže država.

Ana Brnabić

Ana Brnabić je na predlog Aleksandra Vučića 2016. godine postala ministarka državne uprave i lokalne samouprave, a već naredne godine predsednica Vlade Srbije. Tu funkciju obavljala je do 2024. godine, kada je izabrana za predsednicu Narodne skupštine. Nakon Vučićeve ostavke u septembru 2026. godine preuzela je i vršenje dužnosti predsednika Republike. Njeno gotovo neprekidno obavljanje najviših državnih funkcija omogućava sagledavanje načina na koji se političke odluke i prioriteti vladajućeg rukovodstva pretvaraju u odluke Vlade, zakonska rešenja i postupanje državnih institucija.

Pre ulaska u Vladu Ana Brnabić bila je direktorka kompanije „Continental Wind Serbia“, angažovane na razvoju vetroparka „Čibuk“ kod Kovina. Njeno prvo značajno pojavljivanje u političkoj javnosti usledilo je oktobra 2015. godine, tokom afere u kojoj je Nikola Petrović, tadašnji direktor Elektromreže Srbije i kum Aleksandra Vučića, optužen da je tražio dva miliona evra za priključenje vetroparka na elektroenergetsku mrežu. Optužbe su proistekle iz objavljenog razgovora Lidije Udovički, sestre tadašnje ministarke Kori Udovički, sa političarem Bojanom Pajtićem. Brnabić je zajedno sa Petrovićem i tadašnjim ministrom energetike Aleksandrom Antićem javno odbacila te optužbe, koje nisu sudski dokazane. Taj nastup označio je početak njenog brzog političkog uspona. Već avgusta 2016. godine, na predlog Aleksandra Vučića, nasledila je Kori Udovički na mestu ministarke državne uprave i lokalne samouprave, a naredne godine postala predsednica Vlade Srbije.

Njene poslovne veze sa pojedincima iz Vučićevog najbližeg okruženja prethodile su ulasku u državnu vlast. U julu 2015. godine osnovala je kompaniju „Energy & Innovation“ zajedno sa advokatom Igorom Isailovićem, dugogodišnjim saradnikom Siniše Malog i pravnim zastupnikom Nikole Petrovića. Brnabić je posedovala 70 odsto kompanije, a tri dana pre imenovanja za ministarku svoj vlasnički udeo prenela je na životnu partnerku Milicu Đurđić. Ovi dokumentovani poslovni odnosi pokazuju da su veze između pojedinih članova Vučićevog političkog, privatnog i poslovnog okruženja postojale pre njihovog zajedničkog delovanja na najvišim državnim funkcijama.

Posebno pitanje mogućeg sukoba interesa otvoreno je poslovanjem kompanije „Asseco SEE“, u čijem je rukovodstvu od 2016. do kraja 2020. godine bio njen rođeni brat Igor Brnabić. Kompanija je tokom njenog premijerskog mandata dobijala brojne poslove od državnih institucija i javnih preduzeća. Među njima se izdvaja ugovor za izradu Centralnog registra stanovništva, vredan približno 180 miliona dinara, koji joj je krajem 2019. godine dodelila Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, osnovana odlukom Vlade Srbije. Među drugim dokumentovanim poslovima nalazi se i ugovor sa Republičkim geodetskim zavodom iz 2018. godine, vredan 773.460 evra bez PDV-a, za nabavku informacione opreme i povezanih usluga. Opozicioni predstavnici izneli su i ozbiljnu dokumentaciju prema kojoj je vrednost državnih poslova kompanije njenog brata tokom približno dve godine premašivala 40 miliona evra.

Kancelarija za informacione tehnologije navela je da je pre zaključenja ugovora zatražila mišljenje Uprave za javne nabavke i dobila odgovor da ne postoji zakonska prepreka za izbor kompanije. Na tenderu su postojale dve prihvatljive ponude, a „Asseco“ je ponudio nižu cenu. Ipak, neposredna institucionalna povezanost Kancelarije sa Vladom, čija je predsednica bila sestra jednog od direktora izabranog ponuđača, otvorila je pitanje delotvornosti pravila o sprečavanju sukoba interesa.

Mnogo neposredniji primer njenog institucionalnog delovanja predstavlja zakonski okvir za EXPO 2027. Tokom njenog premijerskog mandata, oktobra 2023. godine, usvojen je poseban zakon kojim su preduzeća osnovana radi realizacije projekta izuzeta od primene redovnog Zakona o javnim nabavkama. Time su za velike investicione poslove uvedena posebna pravila ugovaranja, uz ograničenje uobičajenih mehanizama konkurencije i pravne zaštite ponuđača. Evropska komisija je ukazala na potrebu poštovanja evropskih pravila javnih nabavki, transparentnosti i nadzora nad ugovaranjem. Za razliku od pojedinačnog spornog ugovora, ovde je reč o institucionalnoj odluci kojom su unapred promenjena pravila za raspolaganje značajnim javnim sredstvima.

Miloš Vučević

Miloš Vučević je politički uspon ostvario kroz povezivanje lokalne vlasti, državnih institucija i stranačkog rukovodstva. Od 2012. do 2022. godine bio je gradonačelnik Novog Sada, nakon čega je obavljao funkcije ministra odbrane, potpredsednika Vlade i predsednika Vlade Srbije. U maju 2023. godine nasledio je Aleksandra Vučića na mestu predsednika Srpske napredne stranke. Njegova politička karijera posebno je značajna jer pokazuje kako se dugogodišnje upravljanje jednim od najvećih gradova Srbije može povezati sa uticajem na republičke institucije i najviše rukovodstvo vladajuće stranke.

Tokom njegovog desetogodišnjeg upravljanja Novim Sadom otvorena su ozbiljna pitanja odnosa između urbanističkih odluka i interesa velikih privatnih investitora. Kompanija „Galens“ ostvarila je snažan poslovni razvoj kroz izgradnju stambenih i poslovnih kompleksa, uključujući „Pupinovu palatu“ i projekte povezane sa planovima za izgradnju „Novog Sada na vodi“. Izmene urbanističkih planova omogućavale su povećanje dozvoljenog obima izgradnje, čime je rasla i ekonomska vrednost investicija. U slučaju „Pupinove palate“, opozicioni predstavnici dokumentovali su povećanje planirane površine objekta sa približno 18.000 na 31.000 kvadratnih metara. Vučević je odbacivao optužbe o pogodovanju investitorima, ali je način donošenja planskih odluka otvorio pitanje odnosa između javnih ovlašćenja i privatne finansijske koristi.

Posebno značajan primer predstavlja projekat „Novi Sad na vodi“, povezan sa planiranom izgradnjom velikog stambeno-poslovnog kompleksa na obali Dunava. Stručnjaci Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“ prethodno su se protivili planiranom pomeranju nasipa za odbranu od poplava, ukazujući na moguće ugrožavanje vodnog režima i bezbednosti grada. U novembru 2020. godine Pokrajinska vlada smenila je dotadašnjeg direktora Slavka Vrndžića, građevinskog inženjera, i na njegovo mesto imenovala Srđana Kruževića, ranijeg zamenika gradonačelnika Miloša Vučevića. Nakon promene rukovodstva usledile su nove kadrovske odluke, a preduzeće je kasnije dalo saglasnost relevantnu za izmene urbanističkog plana. Ovaj sled događaja otvorio je ozbiljno pitanje institucionalne nezavisnosti stručnog odlučivanja u okolnostima kada odluke javnih preduzeća neposredno utiču na ostvarivanje velikih privatnih investicija.

Pitanja odgovornosti za upravljanje javnim novcem pojavila su se i tokom ranijih godina njegovog gradonačelničkog mandata. Državna revizorska institucija je krajem 2015. godine pokrenula postupak zbog nepravilnosti u obračunu zarada zaposlenih u gradskoj upravi, usled kojih je iz budžeta Novog Sada potrošeno približno 126 miliona dinara više nego što je bilo propisano. Prekršajni sud je 2016. godine Vučevića kaznio sa 80.000 dinara. Za razliku od brojnih političkih optužbi, ovaj slučaj predstavlja pravosnažno sankcionisanu nepravilnost u raspolaganju javnim sredstvima.

Mnogo neposredniji uvid u odnose političke vlasti, privatnog kapitala i ljudi iz kriminalnog miljea pružila je komunikacija iz 2020. godine, objavljena januara 2025. Dokumentacija obuhvata poruke koje je Vučević razmenjivao sa privrednikom Dragoljubom Zbiljićem, čije su kompanije ostvarivale značajne državne poslove u energetici. Zbiljić je delove njihove komunikacije prosleđivao Milošu Pandrcu, ranije osuđivanom saradniku kriminalne grupe Darka Šarića. Objavljene poruke pokazuju

da su se unutar novosadskih stranačkih i poslovnih krugova odvijali sukobi oko velikih državnih poslova, političkog uticaja i položaja pojedinih privrednika.

U istoj komunikaciji pojavljuju se Andrej Vučić, Nikola Petrović i Zvonko Veselinović, kao i tvrdnje o njihovim odnosima sa suprotstavljenim poslovnim grupacijama. Posebno je značajno što su pojedini učesnici prepiske nastojali da obezbede naklonost Andreja Vučića, dok su konkurentske grupe pokušavale da ostvare uticaj na raspodelu višemilionskih energetskih poslova. Neposredna komunikacija Vučevića i Zbiljića jeste dokumentovana, dok tvrdnje drugih učesnika o navodnim finansijskim isplatama i pojedinačnim političkim intervencijama nisu samim tim dokazane. Ovaj slučaj ipak pruža konkretan uvid u preplitanje stranačkih odnosa, privatnih poslovnih interesa i kontakata sa pojedincima povezanim sa organizovanim kriminalom.

Vučevićev dugogodišnji položaj u Novom Sadu dobio je dodatni politički značaj nakon pada nadstrešnice rekonstruisane železničke stanice 1. novembra 2024. godine, kada je život izgubilo šesnaest ljudi. Kao nekadašnji gradonačelnik i tadašnji predsednik Vlade bio je izložen zahtevima za utvrđivanje političke i institucionalne odgovornosti. Nakon napada na studente u Novom Sadu podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade 28. januara 2025. godine. Okolnosti tragedije, način ugovaranja radova i pitanje odgovornosti detaljno su obrađeni u narednom odeljku ovog poglavlja.

Uprkos prestanku premijerskog mandata, Vučević je zadržao položaj predsednika Srpske napredne stranke. Njegova formalna rukovodeća funkcija posebno je zanimljiva u kontekstu parlamentarnih izbora zakazanih za 25. oktobar 2026. godine. Aleksandar Vučić, koji od maja 2023. više nije predsednik SNS-a, nalazi se na prvom mestu njene izborne liste, dok Vučević zauzima drugo mesto. Ovakav raspored neposredno pokazuje razliku između formalnog stranačkog rukovodstva i centralnog političkog položaja Aleksandra Vučića, čije ime i dalje predstavlja osnovu izbornog nastupa vladajuće stranke.

Andrej Vučić

Za razliku od prethodnih saradnika, Andrej Vučić svoj politički uticaj ne ostvaruje prvenstveno kroz visoke državne funkcije. Kao rođeni brat Aleksandra Vučića, godinama je prisutan u unutrašnjim odnosima Srpske napredne stranke, posebno kroz kontakte sa lokalnim stranačkim rukovodstvima, političkim funkcionerima i uticajnim poslovnim krugovima. Zaposlen je u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca Narodne banke Srbije, a javno je potvrdio i članstvo u Glavnom odboru SNS-a. Međutim, nema formalna državna ovlašćenja koja bi mu omogućavala odlučivanje o javnim investicijama, državnim ugovorima ili imenovanjima koja su predmet ove analize. Upravo nesklad između njegovog formalnog položaja i uticaja koji mu se pripisuje predstavlja jedno od najvažnijih pitanja funkcionisanja neformalnih struktura vlasti.

Jedan od najneposrednijih primera takvog uticaja već je predstavljen kroz politički uspon Siniše Malog, koji je 2014. godine izjavio da je njegovo imenovanje za gradonačelnika Beograda bilo ideja Andreja Vučića, kojeg je opisao kao sivu eminenciju Srpske napredne stranke. Slična pitanja otvorena su i u Vojvodini, gde su opozicioni predstavnici Andreja Vučića javno označavali kao čoveka koji, bez formalnih ovlašćenja, utiče na najvažnije političke i poslovne odluke. Andrej je takve tvrdnje

odbacivao, ali su njegov položaj i kontakti sa lokalnim strukturama SNS-a ostali predmet javnog interesovanja.

Njegov politički i ekonomski uticaj dospeo je pred američke institucije još septembra 2015. godine. Pet članova Predstavničkog doma Kongresa Sjedinjenih Američkih Država uputilo je pismo tadašnjem potpredsedniku Džozefu Bajdenu, izražavajući zabrinutost zbog izveštaja o koncentraciji poslovnog uticaja u krugu predvođenom Andrejem Vučićem. U pismu su posebno pomenuti Nikola Petrović i Zoran Korać, a među oblastima njihovog uticaja navedeni su energetika, telekomunikacije, infrastruktura i veliki državni poslovi. Ovo obraćanje nije predstavljalo sudsko utvrđivanje nezakonitih aktivnosti, ali dokumentuje da su pitanja neformalnih centara ekonomske moći u Srbiji bila predmet interesovanja američkih zakonodavaca još u ranoj fazi učvršćivanja vlasti SNS-a.

Posebno ozbiljnu dimenziju Andrejevog položaja predstavljaju dokumentovani kontakti sa ljudima povezanim sa organizovanim kriminalom. Fotografije iz 2014. godine prikazuju ga zajedno sa Zvonkom Veselinovićem u prostorijama marketinške agencije angažovane tokom izborne kampanje SNS-a, dok su njihovi zajednički susreti na Kopaoniku dokumentovani i naredne godine. Ministarstvo finansija Sjedinjenih Američkih Država sankcionisalo je Veselinovića 8. decembra 2021. godine, označivši ga kao vođu organizovane kriminalne grupe povezane sa korupcijom, krijumčarenjem i drugim nezakonitim aktivnostima. Američke vlasti su posebno dokumentovale njegove aranžmane sa političarima, u kojima su podrška kandidatima i pomoć pri izbornim pobedama povezivane sa kasnijim poslovnim pogodnostima, pristupom državnim informacijama i infrastrukturnim ugovorima.

Najkonkretniji prikaz preplitanja političkih, poslovnih i kriminalnih krugova u Andrejevom okruženju pružila je dokumentacija iz 2020. godine, objavljena januara 2025. godine. Presretnute komunikacije Miloša Pandrca, ranije osuđivanog saradnika kriminalne grupe Darka Šarića, otkrile su sukobe unutar novosadskih poslovnih i stranačkih struktura oko višemilionskih državnih poslova u energetici. Jednu grupaciju činili su privrednik Dragoljub Zbiljić i njemu bliski pojedinci, uz dokumentovanu komunikaciju sa tadašnjim gradonačelnikom Milošem Vučevićem. U konkurentskoj grupaciji pojavljuju se Zvonko Veselinović, Goran Kovačević Goranac i njihovi saradnici, dok se sa tim poslovnim krugom povezivao i Vučićev kum Nikola Petrović. Prepiska je pokazala da su se suprotstavljene grupe istovremeno borile za državne poslove i nastojale da obezbede političku podršku Andreja Vučića.

Posebno su značajni navodi iz tih poruka da je Andrej Vučić želeo da proširi svoj uticaj na energetske poslove i da je učestvovao u neformalnim razgovorima o kadrovskim rešenjima u policiji i državnim institucijama. U komunikaciji se pominju ogromni prihodi od državnih ugovora, navodne podele novca i konkurencija za položaje koji omogućavaju pristup javnim poslovima. Tvrdnje o Andrejevom neposrednom odlučivanju i finansijskim aranžmanima potiču od učesnika prepiske i nisu nezavisno potvrđene kao izvršene radnje. Andrej Vučić je te navode odbacio. Ipak, dokumentacija pokazuje da su ga pojedini poslovni i kriminalno povezani akteri doživljavali kao osobu čija naklonost može imati presudan značaj za njihov položaj u odnosu na državne institucije.

Poseban problem predstavlja institucionalni odgovor na objavljenu dokumentaciju. Iako su policijski organi imali pristup komunikaciji dostavljenoj kroz međunarodnu policijsku saradnju, početkom 2026. godine javnosti nije bilo razjašnjeno da li su svi relevantni materijali dostavljeni nadležnom

tužilaštvu niti kakve su konkretne provere sprovedene. Takva neizvesnost dodatno otvara pitanje odgovornosti institucija kada se u dokumentaciji o poslovima sa državom pojavljuju osobe iz najbližeg porodičnog okruženja političkog vrha, uticajni privrednici i pojedinci povezani sa organizovanim kriminalom.

Nikola Petrović

Nikola Petrović, kum Aleksandra Vučića, predstavlja jednu od najznačajnijih veza između državnog energetskog sektora, privatnog kapitala i Vučićevog najbližeg ličnog okruženja. Neposredno nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine postavljen je za direktora državnog preduzeća „Elektromreža Srbije“, koje upravlja prenosnim sistemom električne energije. Na toj funkciji ostao je do kraja 2016. godine, nakon čega je proširio privatne poslovne aktivnosti, prvenstveno u energetici. Njegova bliskost sa političkim vrhom posebno je došla u središte javnosti tokom afere oko vetroparka „Čibuk“ 2015. godine, kada je zajedno sa Anom Brnabić javno odbacio optužbe da je tražio dva miliona evra za priključenje projekta na elektroenergetsku mrežu. Te optužbe nisu sudski dokazane.

Petrovićeve kompanije godinama su ostvarivale značajne prihode kroz državni sistem povlašćenog otkupa električne energije proizvedene u malim hidroelektranama. Od 2013. do 2023. godine elektranama u kojima je imao vlasničke udele isplaćeno je približno 23,4 miliona evra. Poslovanje se zasnivalo na garantovanim otkupnim cenama i sistemu podsticaja za obnovljive izvore energije, čiji su troškovi finansirani kroz naknade povezane sa potrošnjom električne energije. Tokom 2023. godine većina povezanih elektrana izašla je iz tog sistema. Ovi prihodi ne predstavljaju sami po sebi dokaz nezakonitog poslovanja, ali dokumentuju obim finansijske koristi ostvarene u okviru državnog regulatornog režima.

Poslovni odnosi sa javnim sektorom nastavljeni su kroz kompaniju „GBG snabdevanje“, čiji je Petrović suvlasnik. Od početka 2024. do decembra 2025. godine kompanija je putem javnih nabavki ugovorila poslove snabdevanja državnih institucija električnom energijom ukupne vrednosti približno 6,3 miliona evra. Među naručiocima nalazila su se javna preduzeća, škole, fakulteti, muzeji i druge ustanove. U analiziranim postupcima konkurencija je uglavnom bila ograničena na Petrovićevu kompaniju i državnu Elektroprivredu Srbije. Time je njegovo poslovanje nastavilo da ostvaruje značajne prihode kroz odnose sa javnim sektorom, sada neposredno putem ugovora o javnim nabavkama.

Pitanje transparentnosti njegove imovine dodatno je otvoreno dokumentacijom objavljenom 2021. godine u okviru međunarodnog istraživanja „Pandorini papiri“. Dokumenti su pokazali da je Petrović tokom 2016. godine, dok je još rukovodio Elektromrežom Srbije, postao vlasnik kompanije „Arkshore International“, registrovane na Britanskim Devičanskim Ostrvima, koja je imala bankovni račun u Švajcarskoj. Vlasništvo nad tom kompanijom nije prijavio nadležnoj Agenciji za sprečavanje korupcije, iako je kao javni funkcioner imao zakonsku obavezu prijavljivanja imovine. Ovaj slučaj neposredno povezuje njegov tadašnji položaj u državnom preduzeću sa pitanjem transparentnosti privatnih finansijskih interesa.

Nakon odlaska sa državne funkcije Petrović je razvijao poslovanje i preko kompanije „Fabergé Advisors“, osnovane u Luksemburgu 2019. godine. Preko nje je naredne godine od privrednika Stanka Subotića kupio avio-kompaniju „Air Posh“ za 100.000 evra, iako je tržišna vrednost samo jednog aviona kojim je kompanija raspolagala procenjivana na između 700.000 i 1,3 miliona evra. Potpuni finansijski uslovi transakcije nisu bili javno dostupni. Petrovićeva ranija poslovna partnerstva obuhvatala su i telekomunikacionu kompaniju „Bel Mobile“, čiji je suvlasnik od 2004. do 2010. godine bio zajedno sa Dejanom Stanimirovićem, kasnije povezanim sa međunarodnim krijumčarenjem kokaina i ubijenim u Kolumbiji 2020. godine.

Posebno značajnu vezu sa poslovnim krugovima povezanim sa organizovanim kriminalom predstavlja kompanija „Storenergy“, koja razvija tehnologiju u oblasti solarne energije. Petrović je 2019. godine preko svoje luksemburške kompanije kupio polovinu tog preduzeća, a tokom 2021. u njegovu vlasničku strukturu ušla je Ljiljana Božović, supruga Zvonka Veselinovića. Njih dvoje postali su neposredni poslovni partneri. Veselinovića je Ministarstvo finansija Sjedinjenih Američkih Država u decembru iste godine sankcionisalo kao vođu organizovane kriminalne grupe, navodeći korupciju, krijumčarenje i političke aranžmane kojima je obezbeđivana podrška kandidatima na izborima u zamenu za poslovne pogodnosti i državne ugovore. Petrovićevo partnerstvo sa Veselinovićevom suprugom predstavlja dokumentovanu poslovnu vezu, nezavisno od pitanja njegove lične odgovornosti za aktivnosti zbog kojih je Veselinović sankcionisan.

Petrović se pojavljuje i u komunikaciji iz 2020. godine, objavljenoj januara 2025, koja je otkrila sukobe unutar novosadskih političkih i poslovnih krugova oko velikih državnih poslova u energetici. U prepisci saradnika kriminalne grupe Darka Šarića, Miloša Pandrca, Petrović se povezuje sa grupacijom bliskom Zvonku Veselinoviću, suprotstavljenom privredniku Dragoljubu Zbiljiću i njegovim političkim saveznicima. Učesnici komunikacije pominjali su i navodne isplate velikih iznosa novca Petroviću iz pojedinih energetskih poslova, ali stvarno izvršenje tih isplata nije nezavisno potvrđeno. Dokumentacija pokazuje i da su se suprotstavljene grupacije nadmetale za naklonost Andreja Vučića. Ovi odnosi dopunjuju prethodno prikazane veze između Miloša Vučevića, Andreja Vučića i poslovnih krugova u Vojvodini, bez potrebe da se cela prepiska ponovo objašnjava.

Posebno ozbiljno pitanje jednakog postupanja državnih institucija otvoreno je nakon saobraćajne nezgode u Beogradu u martu 2023. godine, u kojoj je Petrović upravljao automobilom „McLaren“, a dve žene su lakše povređene. Policijska dokumentacija sadržala je nalaze o prisustvu alkohola i kokaina u njegovom organizmu. Tužilaštvo nije pokrenulo krivični postupak, dok je prekršajni postupak, nakon ukidanja prvostepene presude, okončan zastarelošću u martu 2025. godine. Istovremeno, policajka Katarina Petrović, koja je dokumentaciju o nezgodi dostavila narodnoj poslanici, nakon čega je objavljena, bila je uhapšena i krivično gonjena zbog navodnog odavanja tajnih podataka. Apelacioni sud je u oktobru 2024. godine pravosnažno potvrdio njenu oslobađajuću presudu, utvrdivši da dostavljeni podaci nisu predstavljali zakonom zaštićenu tajnu. Ovakav različit institucionalni ishod otvara ozbiljno pitanje odgovornosti i postupanja prema politički povezanim pojedincima i službenicima koji otkrivaju informacije od javnog značaja.

Darko Glišić

Darko Glišić, takođe kum Aleksandra Vučića, zauzima posebno mesto u organizacionoj strukturi Srpske napredne stranke. Od 2012. do 2024. godine bio je predsednik opštine Ub, a od 2016. rukovodi Izvršnim odborom SNS-a, jednim od najvažnijih organa za sprovođenje stranačkih odluka i kontrolu lokalnih organizacija. U maju 2024. godine imenovan je za ministra za javna ulaganja, čime je dugogodišnjem stranačkom uticaju pridružio odgovornost za realizaciju velikih infrastrukturnih projekata finansiranih državnim novcem. Njegov položaj povezuje centralno političko rukovodstvo sa regionalnim, gradskim i opštinskim stranačkim strukturama.

Izvršni odbor SNS-a ima ovlašćenja da usmerava rad lokalnih odbora, razrešava njihove predsednike i odlučuje o disciplinskim merama. Glišić je 2017. godine otvoreno govorio o disciplinovanju stranačkih funkcionera i njihovim pokušajima da preko Vučićevih najbližih saradnika obezbede ministarske položaje. Posebno je istakao njihovo interesovanje za ministarstva sa velikim budžetima i brojnim tenderima, kao i ulogu Vučićevog najbližeg okruženja u takvim kadrovskim odlukama. Njegova izjava neposredno pokazuje povezanost političkog napredovanja sa pristupom javnom novcu i državnim poslovima.

Pitanje Glišićevog uticaja na zapošljavanje u javnom sektoru posebno je otvoreno tokom afere u državnoj fabrici namenske industrije „Krušik“ u Valjevu. Uzbunjivač Aleksandar Obradović izjavio je decembra 2019. godine da je Glišić bio glavni stranački kadrovik u tom preduzeću i da je tokom 2016. i 2017. veliki broj zaposlenih primljen na osnovu političke pripadnosti, uključujući ljude iz Uba, Mionice i okolnih mesta. Obradović je opisao i postavljanje rukovodilaca prema stranačkim kriterijumima, uz atmosferu straha među zaposlenima. Ovi navodi otvorili su pitanje korišćenja državnog preduzeća za učvršćivanje stranačke organizacije i ekonomske zavisnosti zaposlenih.

Njegov uticaj na lokalne političke odnose vidljiv je i u slučaju Kraljeva, nakon izbora održanih decembra 2023. godine. Opozicioni političar Ivan Matović izjavio je da mu je ponuđeno da pristupi vladajućoj stranci po Glišićevom nalogu. Nakon što je ponudu odbio, Glišić mu je tokom televizijskog gostovanja javno poručio da će, ukoliko želi da se igra vatrom, dobiti vatru. Ova izjava, izrečena tokom sporova oko formiranja lokalne vlasti, predstavlja dokumentovan primer pritiska visokog stranačkog funkcionera na političkog protivnika.

Posebno ozbiljne tvrdnje o odnosima između stranačkih struktura i organizovanog kriminala izneo je Veljko Belivuk tokom sudskog postupka protiv njegove kriminalne grupe u oktobru 2022. godine. Belivuk je tvrdio da se sastajao sa Glišićem u Ubu i da je Glišić posredovao u njegovom navodnom susretu sa Aleksandrom Vučićem. Takođe je tvrdio da je njegova grupa učestvovala u obezbeđivanju političkih skupova i nasilnom razbijanju demonstracija. Glišić je ove navode odbacio. Reč je o tvrdnjama optuženog iznetim tokom odbrane, a ne o sudski utvrđenim činjenicama, ali one otvaraju ozbiljna pitanja o mogućim odnosima između kriminalnih grupa i organizacije vladajuće stranke.

Pitanje kadrovskih kriterijuma otvoreno je i nakon Glišićevog preuzimanja Ministarstva za javna ulaganja. Jedan od njegovih pomoćnika postao je Vladimir Mićić, raniji funkcioner gradske vlasti u Šapcu, kojeg su mediji identifikovali među učesnicima napada na demonstrante tokom protesta na šabačkom mostu novembra 2021. godine. Njegovo kasnije imenovanje na visoku državnu funkciju

otvorilo je pitanje političkih kriterijuma i odgovornosti prilikom izbora rukovodilaca u državnim institucijama.

Preuzimanjem Ministarstva za javna ulaganja Glišić je istovremeno postao državni funkcioner odgovoran za velike infrastrukturne investicije i rukovodilac stranačkog organa nadležnog za lokalnu političku organizaciju. Tokom jula 2026. godine naveo je da Ministarstvo realizuje 64 aktivna projekta, ukupne vrednosti približno 65 milijardi dinara. Značaj ovakve koncentracije funkcija posebno se pokazao tokom lokalnih izbornih kampanja u Kosjeriću i Zaječaru 2025. godine, kada su intenzivirane posete državnih funkcionera, najave investicija i infrastrukturni radovi. U Kosjeriću su republičke institucije preuzele finansiranje i realizaciju približno 45 kilometara lokalnih puteva, dok je broj ministarskih poseta tokom kampanje premašio broj zabeležen u prethodne četiri godine.

Takvo preplitanje državnih i stranačkih aktivnosti nastavljeno je tokom parlamentarne kampanje 2026. godine. Kao predsednik Izvršnog odbora SNS-a Glišić je obilazio lokalne zajednice, razgovarao sa stanovnicima o infrastrukturnim potrebama i predstavljao državna ulaganja kao dostignuća politike Aleksandra Vučića. Tokom septembra 2026. godine, prilikom posete Bajinoj Bašti, izgrađene puteve, škole i druge javne objekte neposredno je povezivao sa pozivima građanima da podrže izbornu listu vladajuće stranke. Ovakvo istovremeno korišćenje državne funkcije i stranačkog položaja pokazuje kako javne investicije mogu postati sredstvo izborne promocije i održavanja političke prednosti.

Povezanost političke, ekonomske i stranačke moći

Prikazani slučajevi pokazuju da se politička i ekonomska moć u najbližem okruženju Aleksandra Vučića ne ostvaruje isključivo kroz zvanične državne i stranačke funkcije. Porodične i kumovske veze, dugogodišnja poslovna saradnja i neformalni odnosi povezuju ljude koji raspolažu javnim sredstvima, odlučuju o velikim državnim poslovima, upravljaju institucijama ili ostvaruju uticaj bez odgovarajućih formalnih ovlašćenja. Dokumentovani ugovori, poslovna partnerstva i kadrovske odluke pokazuju različite oblike te povezanosti, dok pojedini slučajevi otvaraju ozbiljna pitanja o nezavisnosti institucija i zaštiti javnog interesa.

Međusobni odnosi ovih aktera ne podrazumevaju potpuno usklađene interese. Dokumentacija o konkurenciji za državne poslove, naročito u energetskom sektoru i poslovnim krugovima Vojvodine, pokazuje da unutar istog političkog okruženja postoje različiti interesi i rivalstva. Međutim, takva konkurencija ne umanjuje značaj zajedničkog političkog centra oko Aleksandra Vučića, čija podrška i položaj predstavljaju važan oslonac za napredovanje u stranačkoj hijerarhiji, pristup državnim funkcijama i ostvarivanje poslovnih interesa. Upravo preplitanje formalnih ovlašćenja, ličnih odnosa i neformalnog uticaja otežava utvrđivanje odgovornosti za odluke koje bi morale biti donete nezavisno, transparentno i isključivo u javnom interesu.

Za izborni proces posebno je značajno što se ovakvi odnosi ne završavaju na političkom i ekonomskom vrhu, već se preko državnih institucija, javnih preduzeća i lokalnih stranačkih struktura prenose na svakodnevni život građana. Međunarodni izborni posmatrači dokumentovali su tokom izbora 2023. i 2024. godine pritiske na zaposlene u javnom sektoru, zloupotrebu javnih resursa i

sistemsku prednost vladajuće stranke. Kada se mogućnost zaposlenja, pristup državnim poslovima i raspolaganje javnim sredstvima povezuju sa političkom lojalnošću, izborna prednost nastaje mnogo pre samog glasanja. Očuvanje vlasti zatim omogućava nastavak upravljanja istim resursima i održavanje takvih odnosa kroz naredne izborne cikluse.

2.2 Javna ulaganja (Slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu)

Javna ulaganja predstavljaju jednu od najvidljivijih oblasti u kojima se državna sredstva mogu koristiti za političku promociju. Izgradnja puteva, železnica, bolnica, škola i drugih javnih objekata finansira se novcem građana, ali se njihova realizacija često predstavlja kao lično dostignuće Aleksandra Vučića i vladajuće stranke. Poseban problem nastaje kada se rokovi završetka radova i njihovo svečano otvaranje povezuju sa izbornim kampanjama, dok politički interes za javnu promociju dobija prednost nad transparentnošću ugovaranja i nezavisnom stručnom kontrolom.

Takav način upravljanja dodatno je olakšan međudržavnim sporazumima, naročito u realizaciji velikih infrastrukturnih projekata sa kineskim kompanijama. Umesto otvorenog nadmetanja, izvođači se određuju neposrednim ugovaranjem, dok komercijalni ugovori, aneksi i finansijski podaci često nisu u potpunosti dostupni javnosti. Evropska komisija je u svojim izveštajima upozoravala na zaobilaženje redovnih postupaka javnih nabavki kroz međudržavne sporazume i posebne zakone. Takav sistem smanjuje mogućnost nezavisne provere cena, kvaliteta radova i odgovornosti učesnika u projektima.

Posebno ozbiljan primer predstavlja rekonstrukcija železničke stanice u Novom Sadu, čiji je pad nadstrešnice 1. novembra 2024. godine odneo šesnaest ljudskih života. Tragediji su prethodila dva javno promovisana otvaranja železničke infrastrukture, dok su dokumentacija, način izvođenja radova i postupanje nadležnih institucija kasnije postali predmet više istraga. Zahtevi za utvrđivanje odgovornosti i objavljivanje dokumentacije pokrenuli su masovne studentske blokade i građanske proteste širom Srbije.

Prvo svečano puštanje brze pruge između Beograda i Novog Sada u saobraćaj održano je 19. marta 2022. godine, uz prisustvo Aleksandra Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana. Predsednički i parlamentarni izbori u Srbiji održani su samo petnaest dana kasnije, 3. aprila. Radovi na samoj staničnoj zgradi tada još nisu bili završeni. Stanica je ponovo svečano otvorena 5. jula 2024. godine, uz prisustvo ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, predsednice Pokrajinske vlade Maje Gojković i gradonačelnika Novog Sada. Vesić je saopštio da je stanica potpuno u funkciji, dok su javna obraćanja državnih funkcionera stvarala uverenje da je rekonstruisani objekat spreman i bezbedan za korišćenje.

Međutim, stanica je otvorena bez upotrebne dozvole. Dokumentacija koja je kasnije postala dostupna javnosti uključivala je predlog komisije za tehnički pregled za puštanje objekta u probni rad, čiju su dovoljnost i zakonitost stručnjaci osporavali. Upotrebna dozvola predstavlja važan mehanizam potvrđivanja da objekat ispunjava propisane uslove za korišćenje nakon završetka radova i odgovarajućih provera. Njeno odsustvo samo po sebi ne dokazuje uzrok pada nadstrešnice, ali

predstavlja značajnu okolnost za utvrđivanje odgovornosti za omogućavanje korišćenja nedovršenog ili neproverenog javnog objekta.

Glavni izvođač projekta bio je kineski konzorcijum kompanija China Railway International i China Communications Construction Company, angažovan kroz međudržavni aranžman Srbije i Kine. U daljem lancu ugovaranja učestvovala je kompanija China Civil Engineering Construction Corporation, dok je deo radova na stanici poveren domaćoj kompaniji „Starting“. Objavljeni ugovori predviđali su obaveze kineskih izvođača da nadziru napredak, kvalitet i bezbednost radova svojih podizvođača. Takva organizacija projekta posebno je važna za utvrđivanje odgovornosti, jer je više kompanija učestvovalo u izvođenju i kontroli radova na objektu koji je kasnije postao mesto tragedije.

Finansijska istraga Javnog tužilaštva za organizovani kriminal otvorila je znatno šira pitanja od pojedinačnih građevinskih propusta. U avgustu 2025. godine pokrenuta je istraga zbog sumnje da je tokom modernizacije železničke pruge od Novog Sada do mađarske granice državni budžet oštećen za više od 115 miliona dolara. Među osumnjičenima našli su se bivši ministri građevinarstva Tomislav Momirović i Goran Vesić, kao i drugi državni funkcioneri, predstavnici javnih preduzeća i privatnih kompanija. Prema naredbi o sprovođenju istrage, pojedini radovi su kroz anekse ugovora predstavljani kao dodatni poslovi, posebno naplaćivani i ugovarani bez javnih nabavki. Istraga obuhvata i sumnje na fiktivne poslove, poreske zloupotrebe i izvlačenje novca kroz mrežu povezanih preduzeća. Navedeni iznos odnosi se na širi železnički projekat, u čijem je sastavu bila i rekonstrukcija novosadske stanice, a ne isključivo na samu nadstrešnicu.

Posebno pitanje predstavlja odgovornost kineskih izvođača i domaćih podizvođača. Iako su objavljeni ugovori predviđali obaveze nadzora kineske strane, predstavnici kineskog konzorcijuma nisu bili među osumnjičenima u prvoj naredbi za sprovođenje finansijske istrage. To je naročito značajno jer je sama istraga obuhvatala sumnju da je kineskim izvođačima kroz sporne ugovorne aranžmane pribavljena protivpravna imovinska korist. Tužilaštvo je naknadno saopštilo da je ispitalo predstavnike kineskih kompanija. Ovakve okolnosti otvaraju pitanje da li se odgovornost utvrđuje kroz čitav lanac ugovaranja i odlučivanja, uključujući strane izvođače, domaće podizvođače i državne funkcionere.

Uporedo sa finansijskom istragom vođen je postupak za utvrđivanje krivične odgovornosti za sam pad nadstrešnice. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo je u septembru 2025. godine optužnicu protiv trinaest osoba, uključujući bivšeg ministra Gorana Vesića i predstavnike železničkih institucija, projektovanja, izvođenja i nadzora radova. Nakon što je Viši sud u decembru iste godine obustavio postupak protiv šestoro optuženih, Apelacioni sud je u julu 2026. godine ukinuo tu odluku i potvrdio optužnicu protiv svih trinaest osoba. Sudski postupak time je mogao da bude nastavljen, ali sama potvrda optužnice ne predstavlja utvrđivanje krivice.

Nezavisna Anketna komisija, koju su okupili univerzitetski profesori i stručnjaci iz oblasti građevinarstva, prava i ekonomije, analizirala je ugovaranje, upravljanje projektom i postupanje institucija nakon tragedije. Njeni nalazi ukazali su na nepravilnosti u dokumentaciji, izvođenju i nadzoru radova, kao i na probleme nastale zaobilaženjem redovnih postupaka javnih nabavki. Posebnu pažnju izazvale su razlike između građevinskih dnevnika koje su vodili kineski izvođači i domaći podizvođač, što je otvorilo pitanje pouzdanosti evidencije o stvarno izvedenim radovima.

Komisija je analizirala i dokumentaciju koja ukazuje na političko interesovanje za ubrzavanje radova i njihovo završavanje u rokovima povezanim sa javnim otvaranjem infrastrukture. Njeni predstavnici ukazali su na komunikaciju u kojoj se pominju predsednički kabinet, pojedini saradnici Aleksandra Vučića i zahtevi kineskog konzorcijuma u vezi sa finansiranjem i rokovima. Ovakva dokumentacija otvara pitanje u kojoj meri su politički prioriteti uticali na upravljanje projektom i postupanje institucija koje su morale da obezbede stručnu kontrolu. Neposredna uzročna veza između takvih političkih zahteva i pada nadstrešnice nije utvrđena samim postojanjem te komunikacije.

Posebno ozbiljan navod izneli su predstavnici Anketne komisije u maju 2026. godine, tvrdeći da je Aleksandar Vučić na dan tragedije kineskom ambasadoru obećao da neće dozvoliti procesuiranje kineskog konzorcijuma. Vučić je ovu tvrdnju odbacio, a Ambasada Kine u Srbiji označila je navode o tom razgovoru kao neosnovane. Njihovo postojanje i javno osporavanje dodatno pokazuju koliko je pitanje nezavisnog utvrđivanja odgovornosti postalo povezano sa odnosima državnog vrha i stranih izvođača velikih infrastrukturnih projekata.

Slučaj železničke stanice u Novom Sadu pokazuje zašto politička promocija javnih ulaganja ne može biti odvojena od načina njihovog ugovaranja, finansiranja i stručne kontrole. Državni funkcioneri koji javno preuzimaju zasluge za realizaciju velikih projekata imaju i političku odgovornost da obezbede transparentnost odlučivanja, poštovanje zakonskih procedura i nezavisnost institucija nadležnih za bezbednost građana. Kada se politički rokovi, ograničena javna kontrola i netransparentni poslovni aranžmani pojave unutar istog projekta, posledice mogu prevazići finansijske gubitke i neposredno ugroziti javnu bezbednost.

2.3 Javne nabavke i povlašćeni poslovni krugovi (EXPO 2027)

Javne nabavke predstavljaju jedan od najvažnijih mehanizama kroz koje država raspolaže novcem građana i odlučuje koja će privatna preduzeća dobiti velike poslovne ugovore. Njihova svrha je da obezbede konkurenciju, odgovarajuću cenu, kvalitet radova i ravnopravan pristup svim zainteresovanim ponuđačima. Kada se redovni postupci zaobiđu ili uslovi ugovaranja prilagode ograničenom krugu kompanija, javna potrošnja može postati sredstvo stvaranja ekonomskih privilegija i dugoročne poslovne zavisnosti od političke vlasti.

Posebno značajan primer predstavlja EXPO 2027, međunarodna specijalizovana izložba posvećena sportu i muzici, koja će biti održana u Beogradu. Pored izložbenog kompleksa, projekat obuhvata nacionalni fudbalski stadion, stambene objekte i prateću saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu. Aleksandar Vučić je januara 2024. godine predstavio i širi razvojni program „Skok u budućnost – Srbija EXPO 2027“, najavljujući ulaganja od 17,8 milijardi evra. Taj iznos odnosi se na mnogo širi skup državnih investicija, uključujući zdravstvo, obrazovanje, energetiku i druge oblasti, a ne samo na organizaciju izložbe i izgradnju objekata povezanih sa njom.

Za realizaciju EXPO 2027 uspostavljen je poseban zakonski okvir, usvojen oktobra 2023. godine tokom premijerskog mandata Ane Brnabić. Njime je za posebna državna preduzeća osnovana radi realizacije projekta isključena primena redovnog Zakona o javnim nabavkama. Umesto opštih

zakonskih pravila, njihove nabavke uređene su posebnom uredbom Vlade. Takvo rešenje ograničilo je uobičajene mogućnosti pravne zaštite ponuđača, uključujući osporavanje uslova koji favorizuju određene kompanije. Time je za velike javne investicije uspostavljen sistem ugovaranja sa slabijim mehanizmima nezavisne kontrole.

Transparentnost Srbija je januara 2024. godine podnela Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti tog zakonskog izuzeća. Prema poslednjim javno dostupnim informacijama iz septembra 2026. godine, Ustavni sud još nije odlučio o inicijativi, dok su poslovi nastavljeni po posebnom režimu. Evropska komisija je takođe ukazala na probleme koje ovakvi zakonski izuzeci stvaraju u pogledu konkurencije, transparentnosti, rokova za dostavljanje ponuda i prava ponuđača na pravnu zaštitu.

Razmere ograničene konkurencije dokumentovane su analizom 72 postupka nabavki koje su sprovela posebna preduzeća povezana sa EXPO 2027. U čak 86 odsto analiziranih postupaka posao je dodeljen jedinom ponuđaču čija je ponuda ocenjena kao prihvatljiva. Prosečan broj pristiglih ponuda bio je 1,56, dok je prosečan broj prihvatljivih ponuda iznosio svega 1,19. Ukupna vrednost obuhvaćenih poslova premašila je 330 miliona evra. Ovi podaci odnose se na analizirane postupke, a ne na sve investicije povezane sa projektom, ali jasno pokazuju koliko je stvarna konkurencija bila ograničena u značajnom delu državnog ugovaranja.

Najveći građevinski poslovi povezani sa EXPO 2027 ugovarani su i neposrednim dogovorima sa kineskim državnim kompanijama. Kompaniji Power China povereni su izgradnja nacionalnog stadiona, pripremni radovi i značajni delovi infrastrukture i izložbenog kompleksa, bez otvorenog međunarodnog nadmetanja. Ovi poslovi ugovarani su na osnovu međudržavnog sporazuma Srbije i Kine i nisu obuhvaćeni prethodno navedenom analizom 72 postupka. Prema fiskalnoj dokumentaciji koju je analizirala Transparentnost Srbija, procenjena vrednost stadiona i povezanih objekata premašuje 207 milijardi dinara. Tako se najveći deo građevinskih radova poverava unapred odabranim izvođačima, dok se konkurencija dodatno ograničava i u drugim postupcima javnih nabavki.

Poseban problem predstavlja složena mreža domaćih izvođača, podizvođača i dobavljača. Istraživanjem objavljenim juna 2026. godine identifikovano je više od 200 kompanija angažovanih na izgradnji kompleksa EXPO, nacionalnog stadiona i prateće infrastrukture. Njihova imena nisu bila dostupna kroz potpun zvanični spisak, već su utvrđivana prikupljanjem dokumentacije, proverom poslovnih evidencija i neposrednim kontaktima sa preduzećima. Takav nedostatak transparentnosti otežava utvrđivanje vrednosti pojedinačnih poslova, načina angažovanja podizvođača i stvarne raspodele javnog novca.

Među domaćim kompanijama angažovanim na ovim projektima nalazi se i „Milenijum tim“, već pomenut u analizi Siniše Malog. Kompanija učestvuje u radovima povezanim sa kompleksom EXPO i nacionalnim stadionom, a istovremeno je prisutna u drugim velikim infrastrukturnim projektima koje finansira država. Njeno dugogodišnje poslovanje na državnim projektima pokazuje kako pristup velikim javnim investicijama može postati značajan oslonac razvoja privatnih kompanija.

Posebnu pažnju izazvalo je i angažovanje preduzeća povezanih sa ljudima iz kriminalnih i politički uticajnih krugova. Kompanija „Makiš beton“, koja je ostvarivala značajne prihode od radova za EXPO, nalazi se u vlasništvu sestre Aleksandra Vidojevića, poznatog po vezama sa navijačkim i stranačkim strukturama, i poslovnog partnera koji je ranije pravosnažno osuđen zbog pomaganja izvršiocu ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Tokom 2025. godine približno 70 odsto prihoda ove kompanije, od ukupno 2,1 milijarde dinara, poticalo je od poslova na EXPO. Dokumentovano je i učešće drugih kompanija čiji su vlasnici ili poslovni saradnici povezani sa nekadašnjim kriminalnim grupama. Ove okolnosti same po sebi ne utvrđuju nezakonitost pojedinačnih ugovora, ali dodatno naglašavaju značaj provere vlasničkih struktura, uslova angažovanja i porekla poslovnih prihoda.

Politički značaj EXPO 2027 prevazilazi njegovu privrednu i infrastrukturnu dimenziju. Od predstavljanja razvojnog programa 2024. godine, Aleksandar Vučić zauzima centralno mesto u javnom promovisanju projekta, povezujući ga sa obećanjima ubrzanog ekonomskog razvoja, većeg životnog standarda i budućeg napretka Srbije. Obilasci gradilišta, najave novih investicija i predstavljanje očekivanih rezultata omogućavaju kontinuiranu političku promociju i izvan formalnog predizbornog perioda. Javni projekat tako postaje deo šireg političkog predstavljanja vlasti, dok se njegova realizacija povezuje sa nastavkom politike aktuelnog rukovodstva.

Izborni značaj ovakvog načina upravljanja javnim resursima proizlazi iz neravnopravnog položaja političkih učesnika. Vladajuća stranka ima mogućnost da preko državnih institucija određuje investicione prioritete, utiče na raspodelu velikih poslova i politički promoviše njihovu realizaciju. Privatna preduzeća čiji prihodi značajno zavise od državnih ugovora istovremeno imaju snažan ekonomski interes za nastavak takve saradnje. Kada se tome pridruže ograničena konkurencija, nedovoljna transparentnost i slabi mehanizmi nezavisne kontrole, javne investicije mogu postati trajan izvor ekonomske i političke prednosti vlasti.

Slučaj EXPO 2027 zato pokazuje kako veliki razvojni projekat može istovremeno služiti legitimnim javnim potrebama i stvarati uslove za koncentraciju političke i ekonomske moći. Međunarodni značaj izložbe i moguća korist od nove infrastrukture ne umanjuju obavezu države da obezbedi ravnopravnu konkurenciju, transparentno trošenje novca i jasno razdvajanje javnog interesa od interesa vladajuće stranke.

2.4 Subvencije i dodela javnih sredstava kao mehanizam političke zavisnosti

Subvencije i drugi oblici državne pomoći predstavljaju važan instrument ekonomske politike, namenjen podsticanju investicija, otvaranju radnih mesta, razvoju poljoprivrede i finansiranju aktivnosti od javnog interesa. Za razliku od javnih nabavki, kroz koje država neposredno ugovara radove, robu i usluge, subvencije omogućavaju prenos budžetskih sredstava privatnim kompanijama, poljoprivrednim gazdinstvima i organizacijama na osnovu posebnih programa podrške. Kada odlučivanje o takvim sredstvima nije dovoljno transparentno, a pristup pomoći zavisi od političke povezanosti ili posredovanja, država dobija mogućnost da kroz raspodelu javnog novca utiče na poslovne interese, ekonomsku sigurnost i političko ponašanje korisnika.

Razmere finansijske podrške velikim privatnim investitorima posebno su vidljive u programima povezanim sa pripremama za EXPO 2027. Za izgradnju i rekonstrukciju pet hotela u Beogradu odobreno je gotovo 60 miliona evra subvencija. Najveći pojedinačni iznos, 30,14 miliona evra, namenjen je kompaniji „Danube Riverside“, u vlasništvu „Milenijum tima“, za izgradnju i opremanje hotela „Ritz-Carlton“ na mestu nekadašnjeg hotela „Jugoslavija“. Reč je o poslovnoj grupaciji koja već učestvuje u velikim državnim infrastrukturnim projektima, čime se javni ugovori i državni podsticaji koncentrišu u istom poslovnom krugu. Pitanja mogućeg sukoba interesa javljaju se i kod manjih subvencija. Vlada Srbije je aprila 2024. godine odobrila 874.279 evra kompaniji „Mona Manufaktura“, u vlasništvu Uroša Momirovića, rođenog brata tadašnjeg ministra Tomislava Momirovića. Nije javno razjašnjeno da li je ministar bio izuzet iz odlučivanja o podršci kompaniji svog brata. Ovi primeri zahtevaju proveru načina izbora korisnika, ekonomske opravdanosti podsticaja i zaštite postupka od porodičnih i političkih interesa.

Poslovanje velikih kompanija može se oslanjati na državne ugovore, investicione podsticaje i regulatorne odluke, dok su kod malih proizvođača i poljoprivrednih gazdinstava posledice zavisnosti od javnih sredstava često neposrednije i teže. Poljoprivredni podsticaji obuhvataju nabavku mehanizacije, priplodnih grla, opreme, sistema za navodnjavanje i druga ulaganja neophodna za održavanje proizvodnje. Korisnici neretko prethodno ulažu sopstvena sredstva ili se zadužuju, očekujući povraćaj dela troškova. Zbog toga odluka o odobravanju subvencije, kašnjenje njene isplate ili gubitak prava na podsticaje mogu neposredno ugroziti otplatu kredita, nastavak proizvodnje i ekonomski opstanak porodice.

Takva zavisnost posebno je osetljiva u manjim sredinama, gde lokalni stranački funkcioneri mogu posredovati u pribavljanju informacija, pripremi dokumentacije i komunikaciji sa državnim institucijama. Kada se pomoć koja pripada korisniku na osnovu propisanih kriterijuma predstavlja kao lična zasluga političkog predstavnika, institucionalni postupak može se pretvoriti u odnos političke obaveze. Istovremeno, mogućnost odbijanja zahteva, odlaganja isplate ili pokretanja kontrole dobija posebnu težinu za proizvođača čija egzistencija zavisi od nastavka državne podrške.

Najozbiljniji dokumentovani slučajevi takvog pritiska povezani su sa stavljanjem poljoprivrednih gazdinstava u pasivan status, kojim korisnici gube pravo na državne podsticaje. U decembru 2024. godine takva rešenja doneta su za gazdinstva Predraga Veljkovića, Zlatka Kokanovića i Đoke Ćurčića,

poljoprivrednika poznatih po učešću u protestima i javnom protivljenju pojedinim odlukama vlasti. Pogođeni proizvođači povezivali su postupanje institucija sa svojim političkim angažovanjem, dok je Ministarstvo poljoprivrede rešenja obrazlagalo utvrđenim nepravilnostima. Nakon njihovih žalbi, Ministarstvo je 18. decembra poništilo rešenja i vratilo predmete na ponovno odlučivanje.

Sličan slučaj zabeležen je tokom 2025. godine u Mačvi. Poljoprivrednik Nemanja Lacković iz sela Klenje, koji je javno podržavao studentske proteste, bio je izložen ponovljenim inspekcijskim kontrolama, uključujući četiri dolaska inspektora tokom približno dva meseca. U decembru mu je određen trogodišnji pasivan status gazdinstva, čime je izgubio pravo na podsticaje. Lacković je takvo postupanje povezao sa podrškom studentima i upozorio na ozbiljne posledice po porodičnu egzistenciju. Ovaj slučaj dodatno je otvorio pitanje selektivne primene inspekcijskih ovlašćenja prema poljoprivrednicima koji javno izražavaju političko neslaganje.

Pokretanje inspekcijskog postupka ili utvrđivanje nepravilnosti samo po sebi ne dokazuje političku odmazdu. Međutim, kada se intenzivne kontrole i mere koje mogu ugroziti ekonomski opstanak pojavljuju neposredno nakon javnog političkog angažovanja, posebno je važno ispitati njihovu učestalost, obrazloženje i postupanje prema drugim gazdinstvima u uporedivim okolnostima. Posledice takvih mera mogu prevazići pojedinačnog proizvođača. Drugi poljoprivrednici, koji zavise od istih institucija, mogu zaključiti da učešće u protestima ili javno protivljenje vlasti nosi rizik gubitka sredstava neophodnih za nastavak proizvodnje.

Raspodela javnog novca predstavlja važan instrument uticaja i izvan privrede i poljoprivrede. Značajna budžetska sredstva dodeljuju se udruženjima i drugim organizacijama za projekte u oblasti socijalne zaštite, podrške porodicama, mladima i drugim društveno osetljivim kategorijama. Za razliku od preduzeća koja sredstva dobijaju radi ulaganja u proizvodnju, ove organizacije finansiraju se radi sprovođenja aktivnosti koje bi trebalo neposredno da koriste građanima. Upravo zbog toga posebno je važno da postupci izbora korisnika, realizacija projekata i trošenje odobrenog novca budu dostupni nezavisnoj kontroli.

Ozbiljan primer zloupotrebe predstavlja raspodela sredstava Ministarstva za brigu o porodici i demografiju tokom 2021. godine. Istraživanje zasnovano na dokumentaciji Ministarstva, podacima državnog trezora i drugim službenim evidencijama pokazalo je da je najmanje pet miliona evra dodeljeno mreži povezanih udruženja i privatnih agencija za projekte namenjene mladima, ženama i ugroženim porodicama. Značajan deo prijavljenih aktivnosti nije održan, dok su za opravdavanje potrošnje korišćeni fiktivni izveštaji i netačni finansijski podaci. Deo aktivnosti koje su udruženja prikazala kao sopstvene troškove besplatno su organizovale škole i lokalne ustanove. Prema dokumentovanim nalazima, sredstva su prenošena između međusobno povezanih organizacija i privatnih agencija, dok stvarna korist za građane kojima je pomoć bila namenjena nije odgovarala prikazanoj potrošnji.

Ovakva raspodela budžetskog novca ima i širi institucionalni značaj. Kada organizacije povezane sa ljudima iz vlasti ili lokalnih političkih struktura dobijaju stabilnu finansijsku podršku, dok nezavisne inicijative nemaju jednak pristup sredstvima, javni novac može uticati i na odnos snaga u civilnom društvu. Pored neposredne finansijske koristi, takvo finansiranje može omogućiti stvaranje

organizacione mreže koja se u javnosti predstavlja kao nezavisna društvena podrška određenim politikama.

Zajedničko obeležje opisanih mehanizama jeste mogućnost da se pristup javnom novcu poveže sa političkom lojalnošću. Kod velikih kompanija takva zavisnost može se razvijati kroz očekivanje novih ugovora i subvencija, kod poljoprivrednika kroz neizvesnost odobravanja i očuvanja podsticaja, a kod udruženja kroz kontinuitet budžetskog finansiranja. Kada odluke o ekonomskoj podršci postanu sredstvo nagrađivanja političke saradnje ili povećavanja cene protivljenja, njihove posledice neposredno se odražavaju na slobodu političkog delovanja. Izborna prednost tada ne nastaje samo tokom kampanje, već kroz dugotrajne odnose u kojima građani, privrednici i organizacije mogu postati zavisni od institucija čijom raspodelom sredstava upravlja vladajuća politička struktura.

2.5 Javna preduzeća kao infrastruktura stranačkog delovanja

Javna preduzeća i druga preduzeća u državnom vlasništvu upravljaju značajnim delom javne infrastrukture i pružaju usluge od neposrednog značaja za građane. Njihovi kapaciteti obuhvataju finansijska sredstva, poslovne prostorije, vozila, opremu i zaposlene čiji se rad finansira iz prihoda preduzeća i, u određenim slučajevima, budžetskih sredstava. Kada se ovi resursi stave u funkciju političke stranke, ona dobija organizacionu i finansijsku prednost koju njeni protivnici ne mogu ostvariti pod jednakim uslovima.

Jedan od osnovnih mehanizama političkog uticaja predstavlja način izbora rukovodstva javnih preduzeća. Zakon predviđa izbor direktora na javnim konkursima, ali je dugogodišnja praksa postavljanja vršilaca dužnosti omogućila zadržavanje privremenog i politički zavisnog rukovodstva. Prema analizi organizacije Transparentnost Srbija, od 34 državna preduzeća koja su bila obuhvaćena proverom, samo dva su u 2026. godinu ušla sa zakonito izabranim direktorima. U 22 preduzeća problem su predstavljali vršioci dužnosti čije je postavljenje ili produžavanje privremenog statusa bilo suprotno zakonskim ograničenjima. Pojedini direktori su u takvom položaju ostajali godinama, pa i duže od jedne decenije.

Ovakav način upravljanja povećava zavisnost direktora od političkog rukovodstva koje odlučuje o njihovom imenovanju i ostanku na funkciji. Istovremeno, promene pravnog oblika pojedinih državnih preduzeća nisu otklonile problem transparentnosti. Istraživanje objavljeno u oktobru 2026. godine obuhvatilo je 34 preduzeća u državnom vlasništvu i pokazalo da je prosečan rezultat transparentnosti iznosio 42,1 odsto, pri čemu nijedno preduzeće nije ispunilo kriterijume najviše kategorije. Takve okolnosti otežavaju javnu kontrolu upravljanja sredstvima, zapošljavanja i poslovnih odluka.

Politička zavisnost rukovodstva može se prenositi na zaposlene kroz radnu hijerarhiju. U sredinama u kojima su javna preduzeća među najvećim poslodavcima, pristup zaposlenju i produženje ugovora mogu postati snažno sredstvo stranačkog uslovljavanja. Prikupljena svedočenja opisuju zahteve da zaposleni učestvuju u stranačkim aktivnostima, prisustvuju političkim skupovima i obezbeđuju takozvane sigurne glasove. Takav pritisak proširuje se i na porodice, prijatelje i poznanike

zaposlenih, jer se od njih očekuje da svojim ličnim odnosima doprinesu ispunjavanju stranačkih zadataka.

Posebno neposredan primer organizovanja stranačkih aktivnosti kroz službenu hijerarhiju zabeležen je u državnoj osiguravajućoj kompaniji „Dunav osiguranje“. Uoči skupa Srpske napredne stranke 27. juna 2026. godine objavljena je interna elektronska prepiska u kojoj se od rukovodilaca tražilo dostavljanje spiskova zaposlenih koji će prisustvovati skupu, uz precizna uputstva o vremenu i mestu okupljanja. Prema objavljenoj dokumentaciji, komunikacija je poticala iz visokog rukovodstva kompanije i bila upućena menadžmentu. Ovaj slučaj pokazuje kako se postojeća organizaciona struktura državnog preduzeća može koristiti za mobilizaciju ljudi radi stranačkih aktivnosti koje nisu deo njihovih radnih obaveza.

Slični pritisci dokumentovani su i kroz svedočenja zaposlenih u drugim javnim sistemima. Tokom izborne kampanje 2026. godine zaposlena u Banci Poštanska štedionica opisala je zahteve da radnici potpisuju podršku izbornoj listi SNS-a i učestvuju u prikupljanju potpisa. Prema njenom svedočenju, politički angažman povezivan je sa mogućnošću povećanja zarade i napredovanja, dok su zaposleni koji odbijaju takve zadatke označavani kao nelojalni. Slični navodi o prikupljanju sigurnih glasova i pritiscima na radnike sa nesigurnim ugovorima pojavljivali su se i u drugim državnim ustanovama.

Korišćenje zaposlenih za stranačke aktivnosti ima i neposrednu finansijsku dimenziju. Posmatrači izbora 2024. godine zabeležili su svedočenja da su pojedini radnici javnog sektora tokom radnog vremena organizovanim prevozom odlazili na političke skupove. U Somboru je opisan slučaj u kojem su zaposleni bili evidentirani kao prisutni na poslu, iako su u to vreme učestvovali u stranačkim aktivnostima u Beogradu. Ukoliko se radno vreme plaćeno sredstvima javnog poslodavca koristi za političku kampanju, trošak stranačkog organizovanja faktički se prenosi na javno preduzeće ili ustanovu.

Još neposredniji primer predstavlja plaćanje stranačkog prevoza novcem Javnog preduzeća „Vršac“. Dokumentacija pribavljena od nadležnog tužilaštva potvrdila je da je ovo preduzeće platilo tri autobusa kojima su pristalice Srpske napredne stranke prevožene na skupove u Beogradu i Novom Sadu. Za prevoz je kompaniji „STUP Vršac“ isplaćeno ukupno 115.000 dinara. Iako su plaćanja potvrđena ugovorima, krivična prijava protiv tadašnje direktorke Dragane Stankov odbačena je. Tužilaštvo nije utvrdilo da plaćanje predstavlja krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Ovaj slučaj posebno jasno pokazuje razliku između utvrđenog trošenja javnih sredstava za stranačke potrebe i institucionalne ocene njegove zakonitosti.

Korišćenje službenih vozila zabeleženo je i tokom mitinga SNS-a „Srbija nade“, održanog u Beogradu 26. maja 2023. godine. Među vozilima kojima su dovoženi učesnici fotografisani su automobili i minibusevi u vlasništvu opština, javnih preduzeća i drugih institucija. Posebno je značajan primer minibusa Opštine Lebane, koji je zabeležen u Beogradu, dok je u službenoj dokumentaciji njegovo putovanje objašnjeno prevozom građana na Poljoprivredni sajam u Novom Sadu. Agencija za sprečavanje korupcije nakon sprovedene kontrole nije utvrdila povredu zakona, oslanjajući se na dostavljena objašnjenja i dokumentaciju institucija. Nesaglasnost između neposredno zabeleženog prisustva vozila i službenih obrazloženja ipak je otvorila pitanje delotvornosti takve kontrole.

Javna imovina može se koristiti za političku promociju i kroz njeno ustupanje drugim javnim sistemima. U martu 2026. godine beogradsko Javno komunalno preduzeće „Gradska čistoća“ ustupalo je komunalna vozila opštinama u kojima su se neposredno potom održavali lokalni izbori. Među primaocima bila je i opština Aranđelovac, kojoj je pomoć predstavljena kao doprinos unapređenju komunalnih usluga. Ustupanje opreme drugom javnom preduzeću može imati opravdanu svrhu, ali vreme i način takvog postupanja zahtevaju proveru kada se poklapaju sa izbornim kampanjama. Posebno je važno utvrditi kriterijume izbora opština, stvarne potrebe korisnika i okolnosti pod kojima je imovina ustupljena.

Opisani slučajevi pokazuju kako javna preduzeća mogu postati organizaciona infrastruktura političke stranke, ne samo kroz neposredno trošenje novca već i kroz korišćenje radnog vremena, službene komunikacije, vozila i zavisnosti zaposlenih od rukovodstva. Kada se takvi kapaciteti uključe u stranačku organizaciju, vladajuća stranka dobija pristup resursima koje drugi učesnici izbora moraju da obezbede iz sopstvenih izvora. Istovremeno, pritisak na zaposlene može se preneti na njihove porodice i privatno okruženje, čime se političko uslovljavanje proširuje daleko izvan samog radnog mesta. Takva prednost nastaje i održava se tokom čitavog izbornog ciklusa, mnogo pre formalnog početka kampanje.

2.6 Finansiranje stranačkih aktivnosti i prikrivanje porekla novca

Finansiranje političkih aktivnosti obuhvata mnogo više od novca uplaćenog na račun političke stranke. Organizovanje skupova, zakup prostorija, televizijsko oglašavanje, telefonsko kontaktiranje birača i angažovanje ljudi imaju ekonomsku vrednost bez obzira na to ko ih neposredno plaća. Kada se takve aktivnosti finansiraju preko privatnih preduzeća, udruženja, posrednika ili javnih institucija, stvarni izvori novca i ukupna vrednost političke podrške mogu ostati izvan zvaničnih finansijskih izveštaja. Na taj način politička stranka može raspolagati znatno većim finansijskim i organizacionim kapacitetima nego što pokazuje njena prijavljena potrošnja.

Jedan od najranije dokumentovanih mehanizama prikrivanja porekla novca predstavljaju organizovane donacije Srpskoj naprednoj stranci preko formalnih davalaca koji nisu stvarni vlasnici uplaćenih sredstava. Tokom parlamentarnih izbora 2014. godine gotovo svi prijavljeni pojedinačni donatori SNS-a uplaćivali su identičnih 40.000 dinara. Uprava za sprečavanje pranja novca identifikovala je 135 transakcija u kojima su građani najpre polagali taj iznos na sopstvene bankovne račune, a zatim ga istog dana prenosili stranci. Isti obrazac pojavio se tokom predsedničke kampanje Aleksandra Vučića 2017. godine, kada je među 6.789 pojedinačnih donatora čak 98 odsto uplatilo identičnih 40.000 dinara. Petoro donatora nezavisno je potvrdilo da su novac dobijali od stranačkih funkcionera, uplaćivali ga pod sopstvenim imenom i zatim dostavljali potvrde o uplati. Na taj način formalno prijavljeni davalac nije morao biti i stvarni finansijer političke kampanje.

Posebno je značajno što su pojedini donatori opisivali i ekonomsku zavisnost od stranačke organizacije, uključujući zapošljavanje obezbeđeno političkim posredovanjem. U takvim okolnostima prikrivanje porekla novca može se povezati sa pritiskom na ljude čija egzistencija zavisi od političke lojalnosti. Međutim, postupak povodom spornih donacija iz kampanje 2014. godine obustavljen je u

maju 2022, pošto Više javno tužilaštvo u Beogradu nije utvrdilo postojanje krivičnog dela pranja novca. Tužilaštvo je istovremeno navelo da je za moguće povrede pravila finansiranja političkih aktivnosti u pojedinim slučajevima nastupila zastarelost. Tako su dokumentovane nepravilnosti i svedočenja o prenošenju tuđeg novca ostali bez potpunog razjašnjenja stvarnih izvora finansiranja.

Drugi značajan mehanizam predstavlja organizovanje stranačkih aktivnosti preko privatnih agencija i udruženja koja formalno nisu deo političke stranke. Tokom parlamentarne kampanje 2023. godine dokumentovan je rad velikog telefonskog centra u Beogradu, iz kojeg je više od stotinu angažovanih ljudi svakodnevno kontaktiralo građane i proveravalo njihovu podršku SNS-u. Organizacija rada bila je povezana sa agencijom „M&J Lady“, dok su honorari isplaćivani u gotovini, u prostorijama udruženja „Centar za edukaciju i razvoj omladine Beograda“ (CEROB). Neposredno učešće novinarke u radu centra omogućilo je dokumentovanje zahteva da angažovani glasaju za SNS i fotografijom popunjenog glasačkog listića potvrde ispunjenje tog uslova.

U preliminarnom finansijskom izveštaju SNS-a nisu bili prikazani troškovi koji bi odgovarali radu telefonskog centra, uključujući angažovanje zaposlenih, komunikacione usluge i korišćenje poslovnog prostora. Stranka je negirala da je organizovala ili finansirala njegov rad, dok su agencija i udruženje takođe osporavali povezanost sa njegovim aktivnostima. Agencija za sprečavanje korupcije nije pokrenula postupak zbog nedostatka dokaza koje je smatrala dovoljnim, ali je krivična prijava ostala predmet tužilačkih provera. Do septembra 2026. godine policija, uprkos ponovljenim zahtevima tužilaštva, nije obavila razgovor ni sa jednim licem u okviru naloženih provera. Postupak je gotovo tri godine ostao bez suštinskog napretka, dok su poreklo novca, stvarni troškovi i odgovornost za organizovanje centra ostali nerazjašnjeni.

Prikriveno finansiranje stranačkih aktivnosti može se ostvarivati i neposrednim korišćenjem lokalnih budžeta. Posebno ozbiljan primer predstavlja opština Žitište, gde je nakon parlamentarnih i pokrajinskih izbora održanih u decembru 2023. godine podneta krivična prijava zbog sumnje da je približno 10,5 miliona dinara opštinskog novca upotrebljeno za nabavku paketa prehrambenih i higijenskih proizvoda namenjenih pridobijanju birača Srpske napredne stranke. Prijava je obuhvatila troje organizatora i još 26 osumnjičenih, uz dokumentaciju o nabavkama i isporukama robe. Prema navodima prijave, sredstva su izvučena iz opštinskog budžeta, a sporna potrošnja naknadno pokrivena rebalansom usvojenim posle izbora. Objavljene otpremnice i fakture predstavljaju konkretnu dokumentacionu osnovu za ispitivanje mogućeg prenošenja stranačkih troškova na javni budžet, dok konačno utvrđivanje odgovornosti zahteva dokazivanje stvarne raspodele paketa i uloge pojedinačnih učesnika.

Pored neposrednih novčanih isplata, političke stranke mogu dobijati ekonomsku podršku kroz besplatno ustupanje prostora, opreme i drugih usluga. Tokom lokalnih izbora u Kuli, održanih 29. marta 2026. godine, restoran „Kod Ćira“ korišćen je kao jedan od izbornih štabova SNS-a. Vlasnik restorana Miodrag Simunović potvrdio je da je prostor stranci ustupio bez naknade, dok ta usluga nije bila prikazana u njenom finansijskom izveštaju. Samo desetak dana nakon izbora, 9. aprila, restoran je na javnom konkursu Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam dobio tri miliona dinara. Tokom prethodnih pet godina istom korisniku bilo je odobreno najmanje deset miliona dinara različitih budžetskih podsticaja. Ovakav sled događaja sam po sebi ne dokazuje dogovorenu

protivuslugu, ali otvara pitanje odnosa između besplatne stranačke podrške i raspodele javnih sredstava privatnim preduzećima.

Značajnu ekonomsku prednost politička stranka može ostvariti i kroz povlašćene uslove televizijskog oglašavanja. Tokom izbornih kampanja 2020. i 2022. godine SNS je na televiziji Pink koristio ukupno približno pet i po sati zakupljenih promotivnih termina, pretežno u udarnim večernjim satima. Analiza ugovora, faktura i cenovnika pokazala je da je prosečna cena sekunde ovakvog oglašavanja bila približno četiri puta niža od prosečne cene redovnih reklamnih poruka. Procenjena razlika u troškovima premašila je 2,8 miliona evra. Regulatorno telo za elektronske medije podnosilo je prekršajne prijave protiv televizije zbog emitovanja zakupljenih termina dužih od zakonom dozvoljenog trajanja, dok Agencija za sprečavanje korupcije nije ispitala opravdanost cena po kojima je politička stranka zakupljivala taj prostor.

Za razumevanje stvarnog finansiranja kampanje posebno je važno što povlašćena cena može predstavljati ekonomsku korist koja nije vidljiva samo iz evidencije izvršenih plaćanja. Ako stranka dobije značajno više promotivnog prostora nego što bi pod uporedivim tržišnim uslovima mogla da plati, njeni stvarni kapaciteti za političko oglašavanje prevazilaze vrednost prikazanu u finansijskom izveštaju. Procenjena razlika u ceni nije sama po sebi dokaz nezakonitog priloga, ali predstavlja osnov za ispitivanje da li je političkoj stranci omogućena posebna pogodnost i da li je njena vrednost morala biti prijavljena. U slučaju televizije Pink reč je o višemilionskoj ekonomskoj koristi čiji značaj prevazilazi pojedinačni reklamni ugovor i neposredno utiče na mogućnosti političke promocije tokom izbora.

Opisani slučajevi pokazuju različite načine na koje stvarni izvori finansiranja i puna vrednost stranačkih aktivnosti mogu ostati izvan javne kontrole. Kod formalnih donatora prikriva se stvarni davalac novca, kod telefonskog centra troškovi se udaljavaju od stranačkog računa preko privatnih posrednika, u Žitištu je otvorena sumnja na korišćenje opštinskog budžeta za pridobijanje birača, dok besplatne usluge i povlašćene cene oglašavanja omogućavaju stranci da koristi resurse čija puna ekonomska vrednost nije prikazana u prijavljenim rashodima. Međunarodni izborni posmatrači posebno su ukazivali na nedovoljno regulisano finansiranje kampanja preko trećih lica i potrebu delotvornije kontrole takvih aktivnosti.

Za izborni proces nije presudno samo da li će nepravilnost naknadno biti utvrđena, već i da li će nadležne institucije reagovati dok se finansijska i organizaciona prednost ostvaruje. Oglašavanje je tada već emitovano, skupovi održani, birači kontaktirani, a politička korist iskorišćena. Kada stvarni finansijeri, posrednici i puna vrednost stranačkih aktivnosti ostanu nepoznati, građani nemaju potpun uvid u interese koji stoje iza političke moći, dok drugi učesnici izbora nemaju ravnopravne uslove za političko nadmetanje.

2.7 Ekonomska zavisnost i posledice političkog protivljenja

Privatno vlasništvo nad preduzećem ne podrazumeva i njegovu potpunu ekonomsku nezavisnost od državnih institucija. Poslovanje privatnih kompanija često zavisi od javnih ugovora, dozvola, poreskih i drugih kontrola, zakupa poslovnog prostora i odluka lokalnih vlasti. Kada se takva ovlašćenja koriste za uslovljavanje političke podrške ili kažnjavanje javnog protivljenja, ekonomski odnosi postaju sredstvo političkog pritiska. Za razliku od javnog sektora, gde se stranački zahtevi mogu prenositi neposredno kroz državnu hijerarhiju, u privatnoj privredi oni često dolaze preko poslodavaca čije poslovanje zavisi od nastavka saradnje sa institucijama pod kontrolom vladajuće stranke.

Ovakvi mehanizmi dokumentovani su i tokom ranijih izbornih ciklusa. Istraživanje političkih pritisaka sprovedeno uoči izbora 2022. godine obuhvatilo je svedočenja privatnih preduzetnika i zaposlenih od kojih je zahtevano prisustvovanje stranačkim skupovima, prikupljanje sigurnih glasova i obezbeđivanje podrške vladajućoj stranci. Pojedini poslodavci opisivali su pritiske lokalnih političkih funkcionera i zavisnost budućih poslovnih mogućnosti od njihove spremnosti na saradnju. Takvi zahtevi zatim su prenošeni zaposlenima, uz pretnje otkazima ili drugim posledicama po njihov radni položaj. Dokumentovana su i očekivanja da privatne kompanije obezbeđuju sredstva za stranačke aktivnosti, dok se politička podobnost povezivala sa mogućnošću dobijanja državnih poslova i drugih poslovnih pogodnosti.

Slični pritisci prijavljivani su i među zaposlenima u privatnim kompanijama „DTL Tekijanka“ i „Almex“ iz Pančeva. Prema prikupljenim svedočenjima, od radnika je zahtevano da potpisuju podršku vladajućoj stranci i obezbeđuju sigurne glasove. Zahtevi su prenošeni preko rukovodstva preduzeća, dok su pojedini zaposleni pristajali na politički angažman zbog straha od gubitka posla. Iako odgovornost poslodavaca nije institucionalno utvrđena, ovi navodi ukazuju na pritiske u kompanijama u kojima država nije neposredni poslodavac.

Posebnu težinu ovakvom uslovljavanju daje ekonomska zavisnost zaposlenih od odluka rukovodstva o produženju ugovora, visini zarade i profesionalnom napredovanju. Prikupljanje sigurnih glasova dodatno proširuje pritisak na njihovo privatno okruženje, jer se od radnika očekuje da političku podršku obezbede i među članovima porodice, prijateljima i poznanicima. Na taj način poslovna zavisnost jednog zaposlenog postaje sredstvo političkog uticaja na veći broj građana, dok se odbijanje stranačkog zahteva može doživljavati kao rizik za ekonomsku sigurnost čitave porodice.

Pritisak na privatne preduzetnike može se ostvarivati i neposrednim korišćenjem inspekcijskih i drugih ovlašćenja javnih institucija. U februaru 2025. godine novosadski restoran „Barrique“, čiji je vlasnik Dušan Obradović podržao studentske proteste i učestvovao u obustavi rada, kažnjen je sa ukupno 175.000 dinara zbog postavljanja reklamne table na javnoj površini. Obradović nije osporavao postojanje prekršaja, ali je ukazao da su nadležni istu praksu godinama tolerisali, dok su drugi ugostitelji u istoj ulici dobili samo opomene. Kazna je izrečena neposredno nakon njegovog javnog uključivanja u protestne aktivnosti. Ovaj slučaj otvorio je pitanje selektivne primene kontrolnih ovlašćenja i mogućnosti da se zakonite inspekcijske mere koriste za ekonomsko disciplinovanje politički aktivnih privrednika.

Još ozbiljnije ekonomske posledice imao je slučaj Milana Blagojevića iz Kikinde, koji je gotovo šesnaest godina vodio ugostiteljski objekat „Pub J“ u poslovnom prostoru u vlasništvu grada. Nakon što je javno podržao studentske proteste, lokalna vlast nije mu produžila ugovor o zakupu, iako je, prema njegovim navodima, redovno izmirivao sve obaveze. Blagojević je prethodno bio izložen brojnim inspekcijskim kontrolama, a u svom lokalu omogućavao je održavanje građanskih tribina i drugih javnih aktivnosti. Odluku o neprodužavanju zakupa povezao je sa svojim političkim angažovanjem. Nakon sudskih postupaka potvrđena je obaveza iseljenja iz gradskog prostora, čime je izgubio mogućnost nastavka porodičnog posla. On i njegova porodica najavili su odlazak iz Srbije zbog gubitka osnovnog izvora prihoda.

Slučajevi iz Novog Sada i Kikinde pokazuju različite načine na koje javna ovlašćenja mogu neposredno uticati na ekonomski položaj privatnih preduzetnika. U prvom je reč o inspekcijskoj kontroli i novčanoj kazni, dok je u drugom odluka lokalne vlasti o raspolaganju poslovnim prostorom dovela do prestanka dugogodišnjeg poslovanja. Za procenu mogućeg političkog pritiska posebno su važni vreme donošenja odluka, prethodna praksa institucija i njihovo postupanje prema drugim privrednicima u uporedivim okolnostima. Upravo selektivna primena ovlašćenja, a ne sama činjenica sprovođenja kontrole ili isteka ugovora, predstavlja suštinu problema.

Ekonomski pritisak može delovati i bez neposrednog izricanja kazne ili ukidanja poslovne saradnje. Privatna kompanija koja značajan deo prihoda ostvaruje kroz poslove sa javnim sektorom može biti izložena političkom uslovljavanju već samom mogućnošću gubitka budućih ugovora, prekida saradnje ili otežane naplate potraživanja. U manjim sredinama, gde su alternativni poslovni partneri i izvori prihoda ograničeni, takav rizik dobija posebnu težinu. Vlasnik koji proceni da bi javno protivljenje vlasti moglo ugroziti poslovanje može odustati od političkog angažovanja, zakonitog finansiranja opozicionih aktivnosti ili ustupanja poslovnog prostora političkim protivnicima vlasti. Ekonomska zavisnost tako može ograničavati i materijalne mogućnosti političke konkurencije.

Posledice takvih postupaka ne moraju ostati ograničene na privrednike koji su im neposredno izloženi. Vidljiv gubitak posla, poslovnog prostora ili mogućnosti saradnje sa javnim institucijama može delovati kao upozorenje drugim vlasnicima i zaposlenima. U lokalnim zajednicama, gde su lični, poslovni i politički odnosi blisko povezani, strah od sličnih posledica može dovesti do samocenzure i povlačenja iz javnog političkog života, čak i bez nove neposredne pretnje.

Ovakvi mehanizmi imaju dvostruko dejstvo na izborni proces. Vladajuća stranka može dobijati dodatnu organizacionu podršku preko ekonomski zavisnih poslodavaca i njihovih zaposlenih, dok politički protivnici mogu gubiti saradnike, finansijsku podršku i prostor za javno delovanje. Istovremeno, građani koji strahuju za zaposlenje, prihode ili ekonomsku sigurnost porodice svoje političke odluke donose pod teretom mogućih posledica. Tajnost glasačkog listića sama po sebi ne otklanja pritiske kojima su bili izloženi pre dolaska na biračko mesto. Kada odbijanje političkog zahteva nosi očekivani ekonomski rizik, neravnopravnost izbornog nadmetanja uspostavlja se mnogo pre samog dana glasanja.